IN MEMORIAM ĐURAĐ RISTIVOJEVIĆ - ĐURA(1950-2020) ^Featured

Na početku nedelje pred paljenje petrovdanskih lila, na nebu je zasjao  još jedan, novi zrak svetlosti. U beskraj  je u trenu, u  ponedeljak pred Ivanjdan otišao je dobri čovek, Čile, kako su ga deca , što im je je darovao nesebičnu ljubav  zvala. Za  prijatelje i drugare  sa kojima se družio, sa ili bez omiljenog nam Valjevskog, bio je samo, naš Đura.

Đurađ Ristivojević j rođen je na Đurđic  pre nepunih 7 decenija, i otuda baš i neobično ime. Đurađ je bio prvenac vredne domaćice  Negosave i pravdoljubivog, čestitog i vrednog domaćina Luke kovača. Brat Milan-Rista, i najmlađi Ivan-Ica sa Đurom su odrastali  na Petom Puku u čuvenoj 13-ici, dvospratnici sa dva ulaza i čak 20 dečaka i gle čuda, samo 2  devojčice.

Zajedno su rasli i svi do jednog su postali ljudi dostojni vremena u kome je čovek čoveku bio čovek.

Bezbrižna mladost iskreno  druženje, ali i učeni da nesebično  dele dobro i manje dobro kad zgreše, uz  griz za svakoga do koga stigne, kriška  hleba i masti, ili slatke kombinacije hleba i pekmeza, dok o pasulju mama Negosavinom ne treba trošiti reči, su iznedrila ljudskost, ljubav  i bezgranično prepoznavanje i poštovanje svih vrednosti kod braće Ristivojević.

Đurina neizmerna ljubav i pažnja, da mu na njoj pozavidi i najbliži  rođaci, roditelji  dece, Bogu hvala sve ih je više od najstarjih  Kaće i Marijane do danas najmladje Natalije, uvek su bile radost za Čila. Za   decu je postojalo samo to ime,  je Čile im je darovao od srca radost i sreću, tamo gde je ima najviše i gde je najlepše biti. Neizmerna privrženost  pažnja i pokloni su bili prepoznatljivi način Čilovog života.

Izviđačka organizacija i uspešno završena Tehnička, pa Viša škola su preporučili Đuru za Krušik, najpre  na "68" a zatim u komercijalu fabrike, gde je važio  za odgovornog, stručnog i posvećenog saradnika.   

Đura je rastao i kao i sva deca živeo za fudbal. Postao je  neprelazni bek.  Igrač-munja, beskompromisni džentlmen u kopačkma, i duelu  kremen kamen, standardni član  Radničkog u vreme kad je klub od "nule" stigao do zone.

Grozdan, Kibin, Bobek,  Reba, Pule,Draja, Pače, Fifika, Kića, Miša, Mile, Vučko, Srećko. Gele, Šumar, Rakac, Baja, Copak, Šore, Era, Siplja, Ivica, Sića, Dule, Milojko, Neša, Beli, Vaske, Vesa, Miško, Mačak... treneri  Mića-vretence,  Jekara, predsednici Živko i  Vlada, sekretar Žaca,  ekonomi Ćira i Perkins i naravno Đura bili su simbol Petog Puka.

Radnički je bio čak zanimljiviji i privlačniji za gledanje u vreme kada je po ko zna koji put Stara dama iz Parka Pećina "krizirala".

Đura je ostao je veran fudbalu u fudbalskoj organizaciji, kao sudija i delegat. Jedno vreme je bio i generalni sekretar FK Budućnost, ali proverene štetočine i bahate nezanalice bili su samo slučajna, loša  i lako prepoznata,  za šmekprera  Đuru  lako prepoznata ružna epizoda za zaborav. Na žalost nije dočekao da vidi leđa zlu i pošasti  što gazi fudbal u Valjevu.

Nema sumnje, odozgo će   na svoj način, nestvarnom energijom sa  istomišljenicima, a ima ih,  na svoj nebeski način vratiti  otetu fudbalsku magiju Valjevkama i Valjevcima!

Par meseci pred  70-i rođendan čovek anđeoske duše neispričani beom,  dečak u srcu je iznenada otišao, tamo gde ćemo svi pre ili kasnije. Đura je voleo reku, Drinu posebno, i ribolov. Rado je sedeo na keju Kolubare i časkao o omiljenim tenmama sa prijateljima uz ohlađeno Valjevsko u staklu.

Svojim delima, dobrotom iskrenom učinivljošću Đura nam je ostavio komadić ljubavi, ljudskosti humanosti i poštenja  da ih uzmemo i u njegove ime  delimo deci, da grade i žive, u svetu boljem od ovoga danas.