Pre četvrt veka 11.avgusta 1999. u godini tek okončanog zločinačkog bombardovanja SR Jugoslavije, godini zla, u mraku pred svitanje i danu obeleženog pomračanjem Sunca, deo beskrajne svetlosti postao je Jovan Pimić, uspešni rukovodilac u UNIP-u, u to vreme predsednik valjevskog FK ZSK.

Porodica, sportisti, ljudi  od morala i integriteta, najbiliži, prijatelji, novinari, poštovaoci, a bilo je i "ubačenih" elemenata da provere motive okupljanja, prisetiše se vremena kada su i kako su se hrabri, posvećeni, istrajni i nesalomivi  neustrašivo borili za fudbal.

D Aratnjan - vanvremenski  Jova Pimić prvi od četiri musketara, pored Atosa i Portosa i Aramisa, reinkarnacije u Ducija Žerajića, Miška Ratkovića, Lasketa-Lazića, a i najbližeg mu kuma Gorana iz "Živinarstva", je musketarski  vojevao i pobeđivao.

"Jedan za sve svi za jednoga"  musketarski slogan, bio je putokaz kako pobediti protivnike gde god da su.

Zlokučanci su bili u zenitu fudbalske moći, između ostalog oslonjeni na najharizmatičnijeg od svih ljudi iz kraja, svetskog, na našeg, Mišu Pavića. 

U trenutku dok se spremao napad na Prvu ligu, sa terena  iznad jezera tople vode, nazirala se izgradnja  otvorenog i zatvorenog bazena na mestu danas samo pomoćnog terena na Senjaku, zla kog je učinila svoje. Odustalo se najpre od bazena, jer zabrinuti kaplar je  plašio sudbine SRC Petnica, i mogućeg "gašenja". A zla kob, novi pritisak i briga hoće li stadion ispuniti uslove FSS, bili su posldnji, na žalost kobni stres.  

Jova je otišao sa Senjaka u sredu uveče, u četvrtak je već bio deo svetlosti.

Dočekao je četvrtak, ali ne i jutro. Pred zoru je postao deo beskrajne svetlosti.

Čovek, ljudina, nežan suprug,  kakav tek supreg i otac Ace i Tanje, fanatik u svetu sporta kakav se ne rađa, živi!

Jovan je posle prljave igre sa ubačenim "kapetančičem  od Ducija Žerajića preuzeo mesto  predsednika  FK ZSK.

  "Kaplar" je naravno vukao konce iz senke, o svemu je dobijao informacije od  vernog tastera,  lica što danas kad se igra fudbal na Senjaku sedi bez lisica na rukama, u mermernoj zgradi preko puta barske pruge.

U proceni mogućnosti i snage ambicioznog Jovana Pimića, presudila je "kaplarova loša preocena. Bila je to jedna u kobnih grešaka bez kraja.

JOvan Pimič se nije da,  iako je predhodno usledio prekid izgradnje SPC Arena sa zatvorenim olimpijskim bazenom, predaja Lasti svega u vlasnuštvu stare dobre Strele, sa sve novom autobuskom stanicom, pljačkaškim privatizacijama  MK UZOR, REMONTA...  

Jovan se otrgao kontroli, i u pravom smislu reči preuzeo FK ZSK.

Kruna decenijskog rađanja terena ne Senjaku, od kopanja panjeva, i čiščenja šikare, bilo je rađanja modernog fudbalskog stadiona i kluba visokih  drugoligaških  dometa.

ZSK je sa "blatuše iza  Remonta, početkom devedesetih prošlog veka  "uskočio" na novoizgrađeni stadion na Senjaku. Građen je na delu nekada valjevskog hipodroma. Usledio je, brzinom svetlosti, uzlet ZSK-a. Pretekao je  za kratko vreme čak i "Staru damu" iz Parka Pećina.

Ko zna koji bi dometi ZSK-a bili, da se  nije desio tog kobnog četvrtka odlazak najvećeg od svih.

Epilog je bio očekivan, neizbežni sunovrat, jer  Bog je tako hteo.

Jovan Pimić je bio  poseban i drugačiji od svih.

Nikada nije  klonuo  duhom, duboko svestan težine trenutka, prepun vere bez straha je išao napred, tražeći samo snagu od Boga da ostvari zamišljeno.

Bog je očigledno sve prepoznao i shvatio da svom vernom Jovanu nije mesto u okruženju lažnih oficira, pododficira i kaplara, i drugih gnjida.

Poveo ga je u najsvetiju svetlost.

Da li na nama najsvetiji crno beli Jug, na Istok ili Zapad,  na Sever sigurno nije, samo Bog i Jova znaju.
Iako nije, a jeste, i posle četvrt veka  najverniji drug “Jedan za sve – svi za jednoga” je sa nama. Čuvamo ga u srcima i i Jova živi.

Ovog 11.avgusta na Senjaku su deca igrala fudbal, a i momci iz poslednje generacije, iz vremena kada  ZSK harao Srbijom.

Bio je i Jova, gledao nas je iz nebeske svetlosti sa Miškom i Ducijem.

Neka nam oprosti ako baš sve nije bilo po njegovoj zamisli. Poštovanja i ljubavi sigurno nije manjkalo.

Jova Pimić živi, u srcima  najbližih od unuka dva Jovana, Maše, Ace, Tanje, do svih nas koji si mo znali ko je, i kakav je čovek bio!

Srbija je "samo" sa tri zlata, Mikec-Arumović(streljaštvo), Novak Đoković (tenis) vaterpolistima je  treće zlato u nizu na IO , četvrto su nam oteli FIBA i MOK košarkašima, na žalost samo bronzanima, i srebrom Aleksandre Perišić je okončala nadmetanja najboljih sportista  sveta u Parizu.

Olimpijske igre su kao nikada do sada ponižene.

Počelo je već na samom otvaranju, dovoljno je reći, neljudskošču, satanističkom  predstavom omalovažavanja hrišćanstva. Besramno ismevanje religije i ruganje hrišćanskoj veri, nametanje lgbt vrednosti, do najcrnjeg da  nosioc Olimpijske baklje u Parizu bude "ponosni" transvestit "svetionik" "pokreta, a ne najbolji ikada u svetu sporta NOVAK ĐOKOVIĆ.

Srbija na sve načine, posebnu u sportu devastirana deceniju i duže podređena interesima, najpre premijerove, pa predsednikove "ljubimice" uspela da najugroženijem sportu, vaterpolu, posle neupspešnog  pokušaja gašenja VK Partizan, baš predvođena momcima poniklim i afirmisanim u crno beloj vaterpolo porodici, bilo ih samo OSAM,  da prođe scilu i haridbu.

Preko Grčke se "ugurala" do borbe za medalju. Usledili su furiozni nastupi  "delfina".

Na spektakularan način je srušena Amerika, i dana su u finalu i "komšije" Hrvatska "narakude" zgažene, kao retko kada.

Donose nam vaterplisti zlato vrednosti brilijanta, samo ako znamo kakve uslove danas ima srpski vaterpolo, sveden na Šapičićevu "kasicu ptrasicu" i naravno "ljubimicu".  Pariraju im Kragujevačani i Šapčani, kako znaju i umeju.

Nesalomivi i neuništivi Partizan, sl e klub  neverovatne stvaralačke energije i izdržljivisti,  " maleni"  VK VALIS.  Klub ispod "vigvama" u gradu bez  zatvorenog olimpijskog bazena igra ex XU ligu, sa klubovima iz zemalja olimpijskih šampiona i vicešampiona.

Novak Đoković je najbolji sportista svih vremena planete zemlje, a  sa Olimpijskim komitetom  Srbije, ima dodirnih tačaka, samo zato što je iz Srbijei što voli svoj narod.

Košarkaškim bogovima Jokiću i Bogdanoviću,  sa sjajnim Aleksom, Vanjom, Dobrim... su posle nameštenog žreba, bezočno prljavih  igara FIBA, MOK-a, i domaćina Francuske, je oteto zlato u polufinalu, sramnom odlukom da meč sa Amerikom sude dripci i bitange, bez trunke časti i dostojanstva.

Srbi su dokazali su dominaciju juče protiv aktuelnog Svetskog prvaka Nemačke.

Damir Mikec i Zorana Arunović su otvorili zlatni trougao, i finalu sa turskim pištoljašima, u okršaju kakav se viđa jednom na Olimpijskim igrama. Pobedili su tek u poslednoj 15 seriji nadmetanja za nezaborav.

Tekvondistkinja Aleksandra Perišić je osvojila srebro u kategoriji do 67kg. U finalu je ipak bila bolja Mađarica Vivijane Marton.

Posle svega viđenog 5 medalja je dokaz da smo neslamiv slobarski narod, i na u Srbiji NEMA KOPANJA litijuma! 

Za početak vest je da je po svemu što je uradio od 1948. do danas, prvi klub devastiranog valjevskog sporta, KK Metalac živ!

Dužno poštovanje za novog člana elitne vaterpolo lige eks Jugoslavije, a tamo igraju Srbija i Hrvatska finalisti OI u Parizu,  VK Valis, bez obzira što je pustio niz vodu najboljeg u  Šabac,  Acu Kovačevića

KK METALAC JE NAŠ ŠAMPION!

Predsednik Vladan Janković je izašao iz kluba, i za divno čudo dugova nema, i  vreli avgustovski vazduh  miriše, i nosi  nešto novo, a instikt starog vuka, kaže, i nešto  dobro.

Krenimo redom.

Po dolasku formalno otišlog, jer platu je primao svakog meseca, i od od 2014. do 2016, "spasitelj" za sve pare, KK Metalac, inače štetočine veka, dug klub je visio kao Domaklov mač, i pretio...

Giljotina je izostala, a posle "čišenja"  nedostojnog.

Klib  je zatim vodio legendarni plej Mihailo Počeka.

Bez pompe, kao i Poček isključivo iz ljubavi, a ne   lične koristi došla so posldnja dva neplaćena i "grešna" predsednika Donela su  4 sezone igranje KK Metalac u KLS, ali i nezamislivo. Dok je Teodosić vodio klub Metalac je napustio Vladimir Đokić.

A,danas je NAŠ ŠAMPION METALAC,  i bez poslednjeg  neplaćenog predsednika, Vladana Jankovića, "malog" Bukija, ŽIV!

U vremenu apsurda i pošasti, radiš, grešiš, ali daješ svoje, i naravno  "NE VALJAŠ"!

Veličati skoro dvodecenijsku "štetočinu" i priželjkivati  povratak, "najboljeg" se graniči sa pomanjkanjem elementarne pristojnosti, i dobrog ukusa.

Mali "Bukača"  je naravno uz pomoć Grada,  i svojim novcem čuvao i sačuvao  Metalac u KLS.

Renoviran je Hram košarke u Tešnjaru, a "Buki" je bio zahvalan domaćin u svom domu nekolicini igrača i poslednjem treneru, koga je ruku na srce malo ko gotivio.

Jankoviću se opravdano zamera, što nije dovoljno imao strpljena, i nije čuvao okupljeni  mlađi  valjevski naraštaj!

Ali ko radi taj i greši 

Vladan nije bio plaćeni predsednik  kao ni predhodnik Jovan Teodosić, ali je živeo da sin Nemanja igra što više, i to mu je bio još jedan "neoprostiv greh"

I kao takav je bio  "loš" predsednik.

Nije dobar, a  nije ni zao!

Ali je čovek shvatio, konačno gle  čuda,  da treba da voli MALO VIŠE  sebe, i da  poštuje svoj duševni mir, ali i pravo da bira kako će da živi!

Predsednikovanje ga ja debelo koštalo, i kako čujemo ostavlja Metalac bez "kostura u ormanu".

To "što je platio predsednikovanje kešom na mostu", ne traži da mu se vrati "na ćupriji".

Izlazi iz kluba čiste savesti i uzdigunog čela.

Sezona je godišnjih odmora, i pred početak promema,  za novu sezonu  vrata klupske kancelarije su zaključana.

"Kroz kljačaonicu" se probija  zračak svetlost, hoće nadjaćati  najavljeno pomračenje i  "mrak" , videćemo.

Malo strepljenja ne škodi, naprotiv prija.

I zato sačekajmo,  da vidimo hoće li se desiti što biti ne može.

Može li Metalac dalje bez "eksperata", neradnika, grebatora, podobnih klimoglavaca, neznalica, zelenaša i naravno, (ne)ljudi?.

Naravno da može, a preporuka važi samo dostojne, uspešne, odgovorne, stručne, posvećene. i Posebno one što vole košaraku i i Metalac.

Ljubav nema cenu, jer kada VOLIŠ sve možeš!