Items filtered by date: januar 2025

Od pada nadstrešnice i ubistva  15 ljudi i teških povreda još dvoje mladih ljudi, bez do danas preuzete odgovornostI, u Srbiji više ništa nije isto.

Protesti, blokade saobraćaja,15-ominutna tišina i pošta nastradalima, prerasli su u blakade obrazovnih ustanova, nakon napada na studente Fakulteta dramskih umetnosti. Zahteve studenata da država objavi kompletnu dokumentaciju rekonstrukcije novosadske železničke stanice, odbacivanje krivičnih prijava protiv uhapšenih studenata i aktivista, procesuiranje odgovornih za napade na studente,  dopunjuju svakodonevni protesti i zahtev da se mediji otvore i konačno oslobode jarma, mraka i jednoumlja. Od najvećeg skupa  na Slaviji 22. decembra, sa 100.000 ljudi preko generalnog štrajka, u petak, 24. januara, stiglo se do blokade Auto kamnde u trajanju od 24 sata, i juče do novog masovnog okupljanja u Novom Sadu posle pokušaja ubistva studentkinje bezbol palicom. 

Pored svih državnih fakulteta,  u štrajku  su i škole, a seljaci su intenzivirali blokadu puteva, jer država nije ispunila  obećanja.

Posle snishodljivog obraćanja tria za ništa, i najave ničega, usledio je obrt. "Leti perje", pljušte ostavke, pada vlada... izbori, koje niko neće.

Ali život ima i lepšu stranu. Večeras će pola Srbije navijati za najveće sportske gubitnike i centar troška srpskog sporta u Bernu.

Nekada su buli najgledaniji,a danas su samo ogledalo režima, ogrezlog u kimnal i korupciju.

Fudbal je odvano zasenio najgledaniji, samim tim i najpopularniji sport u Srbiji košarka.

Surova je istina da košarka živi, i dominira samo zahvaljujući jednom čoveku, najvećem treneru u svetu košarke, Željku  Obradoviću.

I bez novca u fudbal i jedini  klub se ulaže  jer  "država za njega živi", iako je i vrapcima jasno da su to samo uludo bačene stotine miliona evra, košarka kao i većina sportova je u samrtnom ropcu, ali izuzetak postoji!

U više navrata prozvan kao "državni projekat" KK Partizan je jedan čovek svojim znanjem  i košarkaškom harizmom uzdigao do neslućenih visina. Partian je danas, ne evropski već svetski brend.

Spektakularnim nastupima i Beogaradskoj Areni crno beli pune džepove suvlasnicima Evrologe. Ne dolaze slučajno ljudi iz celog sveta  da vide, nikada viđeno na drugim mestima. Gledanost Partizana u Beogradskoj Areni i najgledanjih milijardera u NBA franšizi se meri u nijansama.

Partizan je danas najgledniji tim na planeti, iako "brojači" kažu da je razlika u korist amera minimalna, i crno beli su SAMO četvrti na svetu.

Vode Dalas Maveriksi sa prosekom od 20.100 navijača, ispred Filadelfije sa 19.842 i Njujork Niksa sa 19.811 gledalaca. Partizan je četvrti sa 19.782 gledalaoca po utakmici, dok su Jokičev Denver je tek na petom mestu sa 19.746.

Oči ne varaju, i svakome ko gleda Partizan u srpskoj Areni sve je jasno. Relanost je ipak MALO drugačija i sve se da videti golim okom.

Bližemo se poslednjem  danu prvog meseca u godini za potvrdu da najbolji trener svih vremena u Evropi mesijanske harizme i bezgraničnog znanja radi veliki posao.

Za novu potvrdu da je Partizan danas broj 1 na planeti!

A, prošlog leta crno beli su morali da plati milionče posle otete titule, u na žalost provaljenoj i neregularnoj ABA ligi.  A to što Partizan  podiže  rejting do neslućenih visina, i puni kasu nezasite  Evrolige, postaje normalnost, kao što su "prateći sadržaji" suđenje na prvoj mstu, ali i brojne druge nenormalnosti, zlo bez kojeg se ne može.

Kao i fudbalu, i u košarci besuslovno ali bezuspešno državna ljubimica, ima sve.

Ruku na srce, iI ove sezone  preimenivani FMP ima veliki broj gledaca na svojim utakmicama, ali ni približno kao Partizan.

Da prestigne crno bele ne pomaže  ni  bezuslovna podrška najvećeg navijača, sa posledicom beskonačnog izvora finansiranja, medijske propagande, vređanja košarakaškog Mesije, ali i za  svaku pohvalu, fanatizma navijača na tribinama.

Državna ljubimica i pored vrhunskih igrača, i početnog uzleta i najave odlaska  na fajnal for, u maju u Dubai, poslednjeg dana januara je pred konačnim raspletom sezone.

Katastrofalno loš start 2:8, filovan krađama, protiv Virtusa, Monaka i Barsleone, za manjak od tri  pobede u odnosu na "komšinicu" Partizan je neutralisao serijom zemljotresnih trijumfa. Serija 11:2 započeta je pre dva meseca u Areni, to baš protiv državne ljubimice.

Partizan je posle "oružane pljačke" u Areni protiv  Virtusa i Milana Partizan je "okrenuo igricu".

Počelo je "gaženjem komšinice", za najavu rušenja Olimpijakosa, i demoliranja "zelenih" iz Atine, aktuelenog  šampiona EL.

Za  60 proteklih  dana crno beli su serijom od 10:2 stigli do skora 12:11!

Na  drugoj strani "komšinica" je (ne)planiranim porazima od Fenera i "ponosa Izraela" vraćena u surovu realnost. "Pravilo" novac i sila je palo u vodu.

Sledi dan istine 31.januar.

Tamo gde su jedino ravnopravni na terenu, dva tima će  pokazati koliko vrede. Iako u ulozi favorita crno beli se ne busaju u grudi. Znaju da ih čeka veliki rival. Pokazali su  kako se ruše, najveći i oni koji to nisu, a  hteli bi da budu. Imaće vetar  u leđa svojih 25.000, pardon 20 i kusur hiljada partizanovaca. Hiljadu grla klicaće, 1.000 srca kucaće i duplo više dlanova bodriće "komšinicu".

U ratu 20 na jednoga zna se ko je bolji, dok će na terenu pobediti onaj ko pokaže više i ubaci najviše!

Sledi nam poslastica za kraj januara, jedina utakmica  bez favorita, u kojoj je sve otvoreno, i ništa  nije nemoguće, osim možda jedinstvenog "pozdrava najpozdravljanijem" u Beogradskoj Areni!

Siguran sam obe strane biće jedinstvene samo u jednoj reči: STUDENTI, STUDENTI, STUDENTI!

Tužna priča valjevskog sporta  kao i sve drugo u gradu na Kolubari nema granicu. Beznađe prerasta u besumučno ludilo. Sportsko Valjevo su ekspert za ništa i predhodnici mu naci faci, četnici početnici, žuti ološ, i crvena banda razbucali i unazadili. Tako danas pored 3D infratsrkture Valjevo ima  samo  VK Valis, ove sezone je to grupa tursita u Regionaloj vaterplo lige ex SFRJ, i KK Metalac, živ zahvaljujući Branislavu Ratkovici. 

Na poziv eksperta za ništa, spasitelj neugasivog je na sveopšte iznenađene u nameri da u  ko zna koji put zapaljenom KK Metalac"ugasi vatru" uzeo protivpožarni aparat.

Formirana je ekipa "vatrogasaca" ali je napravljena i kobna greška.

Ratkovica prošlog septembra ne poziva u klub proverenog stručnjaka Vladmira Đokića bez lažne skromnosti, najboljeg, posle košarkaškog Mesije Željka Obradovića. U Metalac dstiže Đorđe Ilić, stručno edukovan, momak. Da je knjiga samo dopuna talenta i prakse, oduvek je bilo poznato. 

 Epilog je danas, više nego tužan. Solidan roster nije bio dovoljan  da jedan od milion sličnih pokaže koliko je dorastao poverenom zadatku.

Otkaz mu je napisao baš (ne)podobni Valjevac Vlada Đokić, danas kormilar užičke Slobode.

Predsednik Ratkovica, od jesenas, na startu nove misije u Metalcu nije pozvao slobodnog Vladimira Đokića?!

Bio bi to ključ uspeha za klub i za ambicioznog predsednika. Ovako sa Đokom je samo overio sebe, posle (ne)slavne terenerske epizode, u valjevskom svetu košarke, sada i kao predsednik. A došao je Valjevo skoro pola decenije  godine da bude trener u Metalcu, i da zameni Đokića.

Valjevo u marginalizovanom svetu sporta ima  svoju ikonu, KK Metalac!

Klub je četrvt  veka prepušten na milost i nemilost pojedincima da ga na "svoj način" vode. Od preplaćenog predsednika i štetočine veka, stigli smo do novog predsednika pred  za malo novo "gašenje",  pre pet meseci.

Čovek iz košarke, igrač, trener sada kao predsednik Metalca uz zahvalnost do neba što je "ugasio požar"  napravio je ključnu grešku. Zaboravio je SAMO  da je trener  važniji i od predsednika kluba.

Umesto poziva Vladimiru Đokiću, danas najboljem u Srbiji, posle Mesije Žoca, Metalac je preuzeo momak "književnik".

Učenje je  svetlost, ali "teoretičar" očigledno nedorastao poverenom zadatku poslednje subote januara je konačno "ugasio", i vraća se tamo odakle je došao.

U zaborav ga je poslao baš zaobiđenji u septembru,  trenerčina Vladimir Đokić.

Predsednik se sigurno kaje zbog svog propusta, traži trenera. Danas može da napusti Metalac i ostavi ga da potone. Ali Branislav nije to što nekoi misle. Ratkovica svojim novcem plaća neispunjena obećanja "eksperta za ništa", za potvrdu "slepima" da iako greši, ostaje  gospodin čovek.

 Metalac će opstati sva je prilika, u bezočno besmislenoj KLS, ali šta posle?

Duboko sam uveren da ovo na sreću nije pitanje za "3D eksperta za ništa", jer do jeseni će "studenti  zapaliti žito"

 Danas, praktično četvt veka na kolenima, izuzeci postoje, sportsko Valjevo se oprašta od još jednog velikana YU, srpskog i valjevskog boksa Dragana Danića-Džimija(1958-2025).

Tihi, otmeni ratnik, za  nas  uvek šampion, sa stavom i elegancijom koja pleni, đavolski neukrotiv,  mladić pomalo setnog  pogleda, govorio je malo, ali dovoljno da znamo koliko je voleo život. I kao takav otišao je u neki novi bolji svet, I novi život bez loših ljudi što danas haraju, a ne vide da im je došao kraj.

Deca im to porućuju svaki dan, I tako će biti dok ne nestanu!

Predobri i neponovljivi Dragan Danić je deo života posvetio je boksu. Hrabar, nepoklebljiv, jer je voleo izazove pisao je istoriju Metalca, ne libeći se, otmeno gpodski bez ustrčavanja je  prihvatao najteže zadatke.

Kvalifikacije za Prvu ligu u Ivangradu 1983. se pamte za ceo život Ogrnut gomilom ćebadi Džimi je trčkarao po hodnicima hotela... jer dok ne izađe na vagu, morao je dobiti ratsa sa kilogramima, rivalom težim od svakog protivnika sa rukavicima. Žrtva za zajednučki cilj bio je ključni postulat Draganovog bitisanja. 

Veče uoči meča iz šuškavca su provirivale samo vesele oči. Nasmejani pogled pobednika je govorio više od reči. Te zimske nedelje u prepodnevnim satima dočekali su nas je po ciči zimi, sneg i led. Više od 5.000 ljudi su  svojim toplotom grejali, za ovu priliku svečano otvorenu ledenu sportsku dvoranu, opremljenu agregarom i ringom.  Sunce je na sreću bilo uspešna zamena za rasvetu u dvorani.

Ratnici Baće Milovića predvođeni braćom Dobrašinović, moćni baš, kidali su sve pred sobom. Ali i naš Metalac  je imao generaciju ratnika dostojnih naslednika, one najveće iz 60-ih vicešamiona Jugoslavije.

Žestoke bitke vođene su ringu, prštalo je na sve strane, kao retko kada. Padalo se i ustajalo, ginulo za svaki poen. Domaćin je slavio preubedljivo, a pobedio je naravno Marić, a jedna dve pobede pretvorene u nerešeno,  bila je  baš Džimijeva. Bio sam ponosni novinar -komentaror meča. Radio sam za svoj, valjevski radio,  izveštavao za Radio Beograd. Možda čak i više isprebijan od svih aktera, Jer trku od dvorane  do hotela trebalo je istrčati dobrih desetak puta , uz klizanje I padove po snegu, da bih preneo slušaocima šta se dogaša u ringu.

Jesi li rekao šta su nam sudije uradile, pitao me je Džimi na ručku posle meče. NIje pominjao sebe, ali je znao da će istina stići pored brojnih slušalaca  radija, i na njemu najdražu adresu, u  kuću Danića.

Sedam dana kasnije Ivangrad je “pao” u Valjevu, pred više od 4.500 srećnika, privilegovanih da se dokopaju  dragocene ulaznice. Bilo je  15:5, za Metalac, taman dovoljno za novi povratak u  Prvu ligu.

Nepravde su sastavni deo života, u sportu ih ima na žalost, i ne zaboravljaju se.

 Nepravda zbog otete Zlatna rukavice, i poklonjene  Kubancu Riveru, najviše je bolela Džimija. 

Čak više od  jedne od najvećih sramota YU boksa revanš meča finala Kupa Jugoslavije u Titogradu. Budućnost, je  kako  seo danas  moderno naziva otimanje, “zahvaljujući  greškama prestravljenih sudija”, osvojila Kup Jugoslavije i to posle 17:3 za Metalac u Valjevu.

Najbeskrupoloznije, nasilnički, najbezobraznije sa pištoljem  UPERNIM U GLAVU sudijama,  do te mere izopačani umovi, su pretili likvidacijom. I desio se zločin u boksu.

Mare je pobedio prekidom jer tako je bilo jedino moguće, a svim ostalim bokserima Metalca je uskraćeno pravo da se ringu raduju zasluženim pobedama.

 Jedan od nepobedivih u ringu, pored Zimca, Jovice, Anta, Romana  mlađeg, Jelke, Petare bio je a ko  ko drugi, naravno  Dragan Danić. Oteti pehar i zlatna medalja nikada nisu oprošteni onima koji su žmereli otvorenih očiju gledajući šta sila zla radi!

Na sreću nije se često dešavalo da  Dragan dobije bitku u ringu, a ruku sudija podigne pobeđenom. Te male-velike munje nepravdi i  udarci gromova što sprže zadovoljstvo pobeda, zauvek ostavljaju  trag u srcu.  Na sreću Džimi je imao srce i dušu, jer rođen je  da se bori i istrpi nepravdu.

A u ringu posle razmene pogleda, ispružene ruke i prvog koraka znao je da se prilagodi svakom rivalu. I bez sekundanta iz ugla pronalazio je rešenja. Na svoj način, svojim Orešnikom” posle veštog otklona pronalazio  put svom  ubitačnom krošeu.  Poput najvećeg  majstora baleta  Rudolfa Nurejeva, Džimi je plesao u magičnom četvorouglu. Do te mere fascinatno da rival nije znao odakle mu preti opasnost. Laganim I uvek drugačijim pokretima je manevrisao, eskivirajući projektile I tražeći slabe tačke rivala. Otvarao je zamahom levice prostor za napad, a iza  lažne pretnje, krio se čuveni otklon i nevidljivi gromoviti desni kroše, za  overu lažnog napada levicom. NIje težio ka nokautu, već samo da pobedi, i nikada da ponizi protivnika.

Za “levake” je imao svoj “specijal”. Preko ispružene  levice protivnika maestralno i nepogrešivo je pogađao  .

Neuhvatljiv, a poput danas najmoćnijeg “orešnika” ubojit, ponašao se u skladu sa pravilom,  kada uđeš u ring je kao kada ulaziš u život. Nadaš se dobrim kartama. Ali bilo je dana kad si loš pa ipak navučeš rukavice, ali iznenadiš i  sebe i dobro odboksuješ i  pobediš sebe i protivnika. Dragan je i u  porazu bio veliki, spreman da čestita tog trenutka boljem.

A za pobede je zahtevao samo ono što mu pripada, i ništa više!

Danićev ples na ringu je posledica urođenog talenta, a prvi su ga uočili a ko bi drugi braća Steva I Dragiša Gračanin.

Dragan nije doživeo slavu braće Gračanin, ali je sa Zimcem, i Stojanom osetio ljubav svih Valjevaca što za boks žive.

Poput nezaboravne i neponovljive Nade Knežević, Jele, moje ljibimice Milene Mice, naše Tine Tarner, malo starije garde Perice Gračanina, lepog Miće, Alje,  Mingea, Mula, Dragoljuba, izvinjam se nepomenutim muzičkim bardovima sa Baira, Džimi nezasluženo nije dobio što mu pripada, jer bio je jedan od najvećih, predodređen za posena priznanja  i najveće počasti. Džimi je bio  deo neponovljivog bairskog tria iz sveta boksa za sva vremena:  Steva, Dragiša,  Dragan.

Naš šampion Džimi je bio poseban, i nije previše mario što je vreme provedeno u ringu prohujalo sa vihorom, a i ono posle potrošeno na lažne osmehe i obećanja.

 Okrenut najbližima i najdražima, ali  iz sveta boksa u njegovom srcu je uvek bilo posebno mesto za Jovicu, Anta, Tomaša, Petaru, Jelku, Mehu, Romana, Blažeka, Žušku, Zimca, Stojana… Od svih trenera  izdvajao je trojicu: Micoja, Cimera i Jazu, što reče “Sa Dankom u vatru i u  vodu, jer takav čovek se ne rađa”.

Dragana je posebno bolelo što boks više nije moćan kao nekada, I što je klincima ring interesantan  do prvog  jačeg udarca, pred bežanje iz sale.

 Želeo je da poživi, da traje, da život nastavi, kao beskrajnu dečiju igru, u kojoj ništa nije ozbiljno, osim poštenja!

Dragan Danić je živeo svoj život, a ljubav i pažnju delio je sa najbližima suprugom Dragicom, sinovima Momčilom i Dušanom, snahom Suzanom i najmilijom najmlađom unukom Martom. Ali zdravlje se potrošilo, tren odlaska u svetlost nenestajanja uvek dođe nenedano, i došao je.

"Živite samo jednom,  ali ako živite ispravno, jednom je dovoljno",  bio je  Džimijev kredo, jer kako je znao da kaže “Tajna uspeha u životu nije da čovek radi ono što voli, već da voli ono što radi”

Dragan se nikada se nije pokajao za sve što je radio u životu. Osim što je previše verovao u one što  nikada ne kažu istinu, iako uvek tvrde da samo govore istinu.

Baš kao što hrabrost ugrožava život, a Džimi je hrabrosti imao previše, nije mario za  strah, a bio mu je potreban da ga  zaštiti.

 Dragan Danić nikada za sebe nije rekao da je bio veliki. Naprotiv, govorio, ja sam običan mali čovek. Na sreću znao je da kad ode ostaviće ključ besmrtnosti. Danić je poživeo  život vredan sećanja, poput sličnih sebi sa kojima je ponovo. Saborci Mare, Roman, Zimac, Draško, Anto ga čekaju na vratima raja.

Život je Božji dar svakome od nas.  Način na koji ga živimo, naš  je dar Bogu.

 Dragan Danić nas je darovao da se danas na praznik pravoslavne vere Bogojavljenje, ovde okupimo.  To je baš, ono  što je neobjašnjivo, a zove se:  “Ljubav!

 A,  samo je ljubav  jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati

Zahvalan sam našem Džimiju za svaki trenutak radosti pažnje, osmeha I toplog ljudskog pogleda, ljubavi iskrene i ljudskosti.

I na kraju današnje komemoracije, izostali su samo važnijim poslovima iako obavešteni, kvazi dnovinari grada Valjeva, pridukt vremena zla i pošasti,    Dragan-Džimi  Danić je  pozdravljen na  naš ovozemaljski način,  kako i dolikuje. Aplauz šampionu otvorenog srca, pretvorio se u grmljavinu, dostojnu šampion koje ostaje zauvek sa nama u našim srcima u dušama.

 Zahvalimo se Bogu,  Sutra Slavimo rođenje Hrista Boga, Slava Draganu Daniću, Slava Bogu, Hristos se rodi!

Valjevo 6.januara 2025.