EVROLIGAŠKI TRENER I DECA NA ČAROBNOM ĆILIMU POBEDE UDAHNUŠE ŽIVOT VALJEVSKOJ KOŠARCI ^Featured

 Nekome su potrebne decenije rada i sreće da dodirne zvezde, a Vladimiru  Đokiču je bilo dovoljno 10 dana da skocka timčić i da večeras posle tri ipo godine izgnanstva iz svog grada ponovo potvrdi da je košarkaški bog u Srbiji.

Četvorka iskusnih, tri Valjevca Vasić, Tomašević, Đuković i   Luka Anđušić sa  klincima  praktično bez seniorskog iskustva Vladimirom Radomirovićem, Aleksom Stepanovićem i Tomom Vasiljevićem izneli su junački na svojim plećima meč. Bilo je i grešaka ali ne i odustajanja. Momci su na krilima  energije šestog igrača pored terena, publike,  nadvisili fanatičnom borbenošću renomiranog protivnika Dunav 99:95, iako je iz više razloga ekipa iz Starih Banovaca večeras je bila apsolutni  favorit. Metalac u ovom sastavu  živi tek dve subote.

Minimalne role Luke Pavlovića, povređenog u jednom sudaru  Jovana Vojinovića, te Danila Sljepčevića i Krsmana Pavlovića su nevidljive linije na čarobnom ćilimu što dolete sa obala Gradca i i River bara večeras u halu sportova 15.septembar da ponese Metalac do prve velike pobede.

Srećnici što su došli  prepoznali su trenetak. Videli su čaroliju posle tri sezone, kakve su bile besmileno je bilo šta danas reći. Bez pritiska i urlanja sa klupe,  uživali su u košarci kakve nema nigde u Srbiji i regionu.

Duh  pobede  i pobednika se konačno ponovo  vratio u Grad Valjevo, mora se priznati i jer je to vlast htela, šta god mislili  o njoj. Ko radi taj o greši.

Vladimir Đokić nije bio u prilici da bira i sastavi bolji orkestar. Stavljen je pred svršen čin. Na sreću znamo, samo on može da prepozna i pronađe bisere  u sakrivenom kovčegu sa blagom.

Ovo je noć za radost i sreću i potvrdu da samo hrabri i posvećeni i ljudi puni vere da samo znanje, odgovornost, koncetracija i saradnja mogu doneti uspeh ma koliko protivnik bio jak. A Dunav je ozbiljna KA EL ES ekipa, sa momcima sposobnim da pobede svakoga u ovom rangu takmičenja!

Grmelo je večeras u hali sportova 15. septembar kao nekada.

Jači os topovskih udara od kojih stakla pucaju bili  su gromoglasni pokliči podrške i oduševljenja 500 prisutnih košarkaških vernika i fanatika.

Ponovo se prolamao vrisak radosti posle  ludih trojki Tomaševića, dojučerašnjih juniora Radomirovića i Stepanovića ali i najiskusnijih i nepogreševih kada se nije smelo promašiti Vasića i Anđušića. A vatromet trojki  je bio  samo posledica fanatične odbrane, gladijatorske borbenosti, besprekorne organizacije, timske igre i svega još po malo što je potrebno da se u košarci uživa.

Bez euforije idemo dalje do nove pobede na letećem gradačkom ćilimu.

Valjevo je vratilo jedinstvenog trenera u ovoj državi, stvaraoca i vođu sposobnog  da prepozna i povuče nepogrešivo najbolji  potez za dobrobit ekipe, da nadmudri i šokira protivnika,  na putu do pobede  najslađeg epiloga  svake utakmice.

Vreme košarkaših uspeha se vraća u Valjevo.

Za decu brige nema, napredovaće uz "matore" i budu li istrajni  mogu postati i veliki igrači.

Brine  samo saznanje da nam neko malo mudar može lako da ukrade evroligaškog trenera.

Na svu sreću košarkaška Srbija nema danas previše mudrih glava. A od ono mudrih što je ostalo valja učiti i naučiti, na prvom mestu,  da nije sve u novcu i osećanju bogatstva i nadmoćnosti  te vrste.

A i statistika da ne izostavimo. Evo je, sve  pokaže a ništa ne vidi