NA ĐURĐIC 1914.JE POČELA NAJVEĆA OD SVIH, POBEDNIČKA KOLUBARSKA BITKA! Featured
- Written by Dragan Ilić
- Be the first to comment!
Na ĐURĐIC 16.novembra je počela najveća od svih, Kolubarska bitka u Prvom svetskom ratu.
Srpska vojska je pobedila moćniju Austrougarsku, a pobeda je plaćena stradanjem 153.373 naših predaka, što poginuluh, ranjenih i zarobljenih, ali je desetkovan okupator.
Kolubarska ili Suvoborska bitka je najveća i najznačajnija bitka, između vojske Kraljevine Srbije i okupatora Austrougarske, u Prvom svetskom ratu. Vođena je u novembru i decembru 1914. godine na prostoru doline reke Kolubare, obroncima planina valjevskih planina Suvobor i Maljen. Okončana je uspešnom protivofanzivom koju su izvele snage Prve armije pod komandom generala Živojina Mišića, protiv brojnije i bolje opremljene austrougarske okupatorske vojske, u trenutku kada je ceo svet očekivao vesti o kapitulaciji Kraljevine Srbije.
Srbiji je bila pred vojnim slomom, posle trijumfalne Cerske bitke, kada je zaustavljen nalet Austrougarske, i isrpljujućih teških krvavih borbi duž Drine.
Srpska vrhovna komanda (SVK) se nadala da će joj nabujale reke i močvarne obale pomoći u zaustavljanju prodora i izdaje direktivu da se kota Čovka mora po svaku cenu zadržati. Planirano je da se sa tih pozicija krene u protivnapad. Srpske trupe uspele su da zadrže Austrougare nekoliko dana zbog loše procene Oskara Poćoreka da su tu stacionirane srpske zaštitnice. Zbog toga on 20. novembra u borbu uvodi 15. i 16. korpus VI armije.
Uvođenje novih snaga primoralo je I armiju (koja je bila brojčano nadjačana) da se povlači i ona u noći 21. na 22. novembar zauzima nove položaje na grebenu Suvobora, ali već tokom popodneva 22. na liniju fronta izbijaju Austrorugari.
Živojin Mišić počinje da planira protivnapad sa Suvoborskih položaja, ali zbog teškog stanja u Maljenskom odredu odustaje od te ideje, što se pokazalo kao dobra procena, jer austrougarska vojska već 24. novembra u ogorčenoj borbi razbija Maljenski odred (u borbi je poginuo i komandant odreda). Ovaj poraz primorava levo krilo I armije na povlačenje na liniju Igrište-Babina Glava-Podovi. Napredovanje austrougarskih trupa nastavlja se zauzećem kote Čovka, zbog čega se Moravska divizija I poziva povlači na Kremnicu, što primorava povlačenje desnog krila III armije. Mišić 26. novembra ocenjuje situaciju u kojoj se I armija nalazi kao jako lošu i stoga se odlučuje da ostane na trenutnim položajima još nekoliko dana da ne bi ugrozio ceo front srpske vojske, ali se ne izlažući mogućem porazu i da na vreme povuče glavninu snaga na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca odnosno liniju Lipe-Tripavac-Mramor(457)-Glavica(530)-leva obala Dičine, kao i povlačenje obezbedi zaštitnicama.
Shodno razvoju situacije, odnosno usled gubitka: Konatice, Lazarevca, Čovke, Guboša i Maljena, srpska vrhovna komanda odlučuje da izvrši pripreme za povlačenje na nove položaje, na šta ju je nagonio i suviše širok front. Srpska vrhovna komanda istog dana premešta svoje sedište iz Beograda u Kragujevac. Kao poslednji pokušaj da se neprijateljsko nadiranje zaustavi, izdata je direktiva Obrenovačkom odredu da izvrši napad na Austrougare kod Konatice i Stepojevca, a II armiji da pomogne ovaj napad.
Najveći značaj Kolubarske bitke ogleda se u tome što Austrougarska nije uspela da svojim snagama uništi Kraljevinu Srbiju, zbog čega su Centralne sile i tokom 1915. godine primorane da se bore na tri fronta i što je još bitnije Nemačka je bila primorana da pošalje pomoć u ljudstvu na Balkanski front, čime su oslabljene njene snage na preostala dva fronta, a samim tim i njene šanse da uspešno eliminiše jedan od njih.
Bitka je imala značaj i na globalnom planu. Silovita srpska pobeda odložila je ulazak u rat Bugarske, koja se spremala da uđe u rat na strani Centralnih sila, računajući da je Srbija poražena i da će bez borbe doći do teritorija oko kojih je protiv Kraljevine Srbije godinu dana ranije vodila Drugi balkanski rat. Srpska pobeda je doprinela odluci Kraljevine Italije da uđe u rat na strani Antante.
General Živojin Mišić je zbog uspešnog vođenja operacije unapređen u čin vojvode.
Sparnik Oskar Poćorek smenjen sa mesta glavnokomandujućeg Balkanske vojske krajem 1914. godina, a na njegovo mesto je postavljen nemački feldmaršal August fon Makenzen.
Armada od 300.000 austrougarskih vojnika u pohod da dokrajči Srbiju je razbijena.
Neposredno uoči početka Kolubarske bitke 14. novembra 1914, komandu preuzima general Živojin Mišić, odlučan na kratkotrajno povlačenje središnjeg dela srpske vojske.
Protiv preko 400 austrougarskih topova stajali su nešto malobrojniji srpski, samo... sa srpski nisu imali ni municije. Apeli naše vlade da saveznici hitno pošalju granate - uslišeni su. Francuska je pristala da pošalje municiju, ali kako je ona prosto daleko, Grci su se složili da je isporuče, pa da njima Francuzi to kasnije nadoknade. Samo, kada je municija stigla, ispostavilo se da su čaure duže za 2,5 milimetara, pa su bile neupotrebljive za srpske topove. Ipak, naša vojska nije očajavala. Municija je vozom transportovana do Niša, gde je demontirana. Potom vozom hitno prebacivana u Kragujevačku topolivnicu (kasnije Zastavu) gde su čaure skraćivane, pa opet jedna po jedna punjene, a zatim prugom - pravo na front.
Drugog decembra na front je stigao i čuveni "Đački bataljon".
Odvažnih 1.300 kaplara.
Nisu to bila deca kao što mi danas odmah pomislimo kada kažemo "đaci". To su bili mladići, studenti, najbolje što je Srbija čuvala za budućnost, a koji su, zbog studentskih dana u Srbiji i inostranstvu, bili oslobođeni služenja vojske. Oni su u teškoj, jesenjoj situaciji te 1914. prvo došli u Skoplje da završe podoficirsku školu, a onda, pre nego što su i naučili sve što bi trebalo znati, dobili taj najniži podoficirski čin, kaplarski, i poslati svuda gde se Srbin borio protiv Austrougara.
Pojava srpske omladine, srpske inteligencije, koja je uz pesmu krenula i stigla na front, digla je moral vojnicima, koji su maltene odustajali od svega, videvši bezizlaznost situacije. Tek oko 400 "đaka-kaplara" nepovređeno je izašlo iz Kolubarske bitke.
A u nju su, zaista, ušli sa pesmom. Prva četa pevajući "Oj Srbijo, mila mati". Druga "Ej, trubaču, s bujne Drine". Treća "Srbi, ustajte, svoje ne dajte". Četvrta "Gde je naša Vojvodina? Živa nam je sahranjena. Al'ostaše deca njena". Da, pevajući. Pa sad zamislite kako je izgledala njihova pojava međ' ostalom vojskom, kad stigne mladost Srbije - da za Srbiju položi život.
Austrougari su 3. decembra pripremali pobedničku paradu u Beogradu. Tog dana Mišić naređuje opšti napad svoje Prve armije. Austrougari, misleći da je srpska vojska u rastrojstvu, da je razbijena i nepostojeća, pružaju otpor koji nije dovoljan. Bivaju zatrpani artiljerijom. Kragujevčani su uradili svoje. I Nišlije. I železnica, hvala joj onako čudesnoj za sve. Ostatak Srbije, tamo na frontu gde je bilo skoro svako naše muško, juriša. Austrougari bivaju pregaženi, iako su tukli svim i svačim one "mrtve" koji su rešili da žive.
Ostale srpske armije nisu imale tolikog uspeha isprva, ali je razneti austrougarski centar, u kome je sa dve trećine celokupne "balkanske vojske" komandovao Oskar fon Poćorek, uslovio da se ostali delovi okupatora polako povlače, da ne bi ostali odsečeni. To su druga i treća srpska armija iskoristile za silovite juriše i skoro mesec dana nakon što se činilo da Srbiji preti slom, 15. decembra Beograd je oslobođen, čime je stavljena tačka na veličanstven preokret u istoriji ratovanja.
Tačka na Kolubarsku bitku, bila je smena Poćoreka, a je Mišić postaje vojvoda, Italija ušla u rat na strani Srbije i saveznika, a Bugarska na godinu dana odložila svoj ulazak u rat na strani neprijatelja.
U Kolubarskoj bici iz stroja su izbačeno oko 273.000 vojnika okupatora. Ali, i 153.373 srpska ratnika. Bog da im duše prosti.
Među onima koji su pali, i to kao novi kaplari koji su, njih 1.300, pošli iz Skoplja, bio je i Ban Nušić, sin našeg proslavljenog komediografa Branislava Nušića. U šinjelu je već imao pripremljeno pismo za oca.
U njemu je pisalo: "Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam pao na braniku otadžbine. Za ostvarenje onih naših velikih ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine (tada su širom Srbije organizovane velike demonstracije, ili kako se tada govorilo "manifestacije", zbog toga što je Austrougarska anektirala Bosnu). Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim. Ali... Takva je sudbina. Tvoj sin, Ban".
Nije Ban bio jedini sin poznatih ljudi koji su se borili za Srbiju. Dvojica sinova generala Pavla Boškovića, upravitelja Vojne akademije, našla su se u savezničkoj bolnici. Jedan francuski lekar bio je u šoku, pitajući "Zar generalski sinovi u prvoj borbenoj liniji!? Zar i oni tako ratuju i tako ginu?!". Odgovorio mu je jedan srpski seljak, Šumadinac: "Vidiš, gos'n doktore... Svi mi imamo različite očeve, ali samo jednu majku - otadžbinu. E, za tu majku Srbiju ginemo ti svi mi bez razlike".
Branislav Nušić, na dvadesetogodišnjem pomenu srpskim kaplarima, toj paloj budućnosti naše zemlje, govorio je u novembru 1934. ovako:
"Ni zvona crkvenih zona, ni plotuni počasne paljbe, ni vojničke fanfare, ni bučni horovi ne mogu zaglušiti reč naše mrtve dece. Ona je tu, ona lebdi nad nama. Ja, koji sam bliže smrti no životu, ja je čujem. Vi koji ste bliži životu no smrti, vi je osećate u duši... U ovom danu polažem vam, deco naša, najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza. Ali, pravi spomenik vama palima, podići ćemo ako budemo kadri da sačuvamo sećanje na vas".
Istina o junacima se mora čuvati, da ne brukamo sebe, i njih na prvom mestu, da, da se zna!
Latest from Dragan Ilić
- "ZASTANI SRBIJO-15 MINUTA ZA ŽRTVE NOVOSADSKE TRAGEDIJE" I U VALJEVU
- 12 UHAPŠENIH ZBOG TRAGEDIJE U N. SADU, I DANAS SRBIJA STAJE U 11,52
- PARTIZANOV ŠOU-TAJM ZA 6. "GUŽVIN" TROFEJ
- SMRT I KRV ISPOD NADTSREŠNICE, LAŽ,TIRANIJA, FANTOMKE, BEJZBOLKE, KAPULJAČE, HAPŠENJA, "PA ŠTA"
- SREĆNA VAM KRSNA SLAVA SVETI LUKA