EVROLIGAŠKI TRENER I DECA NA ČAROBNOM ĆILIMU POBEDE UDAHNUŠE ŽIVOT VALJEVSKOJ KOŠARCI
- Written by Dragan Ilić
- Be the first to comment!
Nekome su potrebne decenije rada i sreće da dodirne zvezde, a Vladimiru Đokiču je bilo dovoljno 10 dana da skocka timčić i da večeras posle tri ipo godine izgnanstva iz svog grada ponovo potvrdi da je košarkaški bog u Srbiji.
Četvorka iskusnih, tri Valjevca Vasić, Tomašević, Đuković i Luka Anđušić sa klincima praktično bez seniorskog iskustva Vladimirom Radomirovićem, Aleksom Stepanovićem i Tomom Vasiljevićem izneli su junački na svojim plećima meč. Bilo je i grešaka ali ne i odustajanja. Momci su na krilima energije šestog igrača pored terena, publike, nadvisili fanatičnom borbenošću renomiranog protivnika Dunav 99:95, iako je iz više razloga ekipa iz Starih Banovaca večeras je bila apsolutni favorit. Metalac u ovom sastavu živi tek dve subote.
Minimalne role Luke Pavlovića, povređenog u jednom sudaru Jovana Vojinovića, te Danila Sljepčevića i Krsmana Pavlovića su nevidljive linije na čarobnom ćilimu što dolete sa obala Gradca i i River bara večeras u halu sportova 15.septembar da ponese Metalac do prve velike pobede.
Srećnici što su došli prepoznali su trenetak. Videli su čaroliju posle tri sezone, kakve su bile besmileno je bilo šta danas reći. Bez pritiska i urlanja sa klupe, uživali su u košarci kakve nema nigde u Srbiji i regionu.
Duh pobede i pobednika se konačno ponovo vratio u Grad Valjevo, mora se priznati i jer je to vlast htela, šta god mislili o njoj. Ko radi taj o greši.
Vladimir Đokić nije bio u prilici da bira i sastavi bolji orkestar. Stavljen je pred svršen čin. Na sreću znamo, samo on može da prepozna i pronađe bisere u sakrivenom kovčegu sa blagom.
Ovo je noć za radost i sreću i potvrdu da samo hrabri i posvećeni i ljudi puni vere da samo znanje, odgovornost, koncetracija i saradnja mogu doneti uspeh ma koliko protivnik bio jak. A Dunav je ozbiljna KA EL ES ekipa, sa momcima sposobnim da pobede svakoga u ovom rangu takmičenja!
Grmelo je večeras u hali sportova 15. septembar kao nekada.
Jači os topovskih udara od kojih stakla pucaju bili su gromoglasni pokliči podrške i oduševljenja 500 prisutnih košarkaških vernika i fanatika.
Ponovo se prolamao vrisak radosti posle ludih trojki Tomaševića, dojučerašnjih juniora Radomirovića i Stepanovića ali i najiskusnijih i nepogreševih kada se nije smelo promašiti Vasića i Anđušića. A vatromet trojki je bio samo posledica fanatične odbrane, gladijatorske borbenosti, besprekorne organizacije, timske igre i svega još po malo što je potrebno da se u košarci uživa.
Bez euforije idemo dalje do nove pobede na letećem gradačkom ćilimu.
Valjevo je vratilo jedinstvenog trenera u ovoj državi, stvaraoca i vođu sposobnog da prepozna i povuče nepogrešivo najbolji potez za dobrobit ekipe, da nadmudri i šokira protivnika, na putu do pobede najslađeg epiloga svake utakmice.
Vreme košarkaših uspeha se vraća u Valjevo.
Za decu brige nema, napredovaće uz "matore" i budu li istrajni mogu postati i veliki igrači.
Brine samo saznanje da nam neko malo mudar može lako da ukrade evroligaškog trenera.
Na svu sreću košarkaška Srbija nema danas previše mudrih glava. A od ono mudrih što je ostalo valja učiti i naučiti, na prvom mestu, da nije sve u novcu i osećanju bogatstva i nadmoćnosti te vrste.
A i statistika da ne izostavimo. Evo je, sve pokaže a ništa ne vidi
