Danas, praktično četvt veka na kolenima, izuzeci postoje, sportsko Valjevo se oprašta od još jednog velikana YU, srpskog i valjevskog boksa Dragana Danića-Džimija(1958-2025).

Tihi, otmeni ratnik, za  nas  uvek šampion, sa stavom i elegancijom koja pleni, đavolski neukrotiv,  mladić pomalo setnog  pogleda, govorio je malo, ali dovoljno da znamo koliko je voleo život. I kao takav otišao je u neki novi bolji svet, I novi život bez loših ljudi što danas haraju, a ne vide da im je došao kraj.

Deca im to porućuju svaki dan, I tako će biti dok ne nestanu!

Predobri i neponovljivi Dragan Danić je deo života posvetio je boksu. Hrabar, nepoklebljiv, jer je voleo izazove pisao je istoriju Metalca, ne libeći se, otmeno gpodski bez ustrčavanja je  prihvatao najteže zadatke.

Kvalifikacije za Prvu ligu u Ivangradu 1983. se pamte za ceo život Ogrnut gomilom ćebadi Džimi je trčkarao po hodnicima hotela... jer dok ne izađe na vagu, morao je dobiti ratsa sa kilogramima, rivalom težim od svakog protivnika sa rukavicima. Žrtva za zajednučki cilj bio je ključni postulat Draganovog bitisanja. 

Veče uoči meča iz šuškavca su provirivale samo vesele oči. Nasmejani pogled pobednika je govorio više od reči. Te zimske nedelje u prepodnevnim satima dočekali su nas je po ciči zimi, sneg i led. Više od 5.000 ljudi su  svojim toplotom grejali, za ovu priliku svečano otvorenu ledenu sportsku dvoranu, opremljenu agregarom i ringom.  Sunce je na sreću bilo uspešna zamena za rasvetu u dvorani.

Ratnici Baće Milovića predvođeni braćom Dobrašinović, moćni baš, kidali su sve pred sobom. Ali i naš Metalac  je imao generaciju ratnika dostojnih naslednika, one najveće iz 60-ih vicešamiona Jugoslavije.

Žestoke bitke vođene su ringu, prštalo je na sve strane, kao retko kada. Padalo se i ustajalo, ginulo za svaki poen. Domaćin je slavio preubedljivo, a pobedio je naravno Marić, a jedna dve pobede pretvorene u nerešeno,  bila je  baš Džimijeva. Bio sam ponosni novinar -komentaror meča. Radio sam za svoj, valjevski radio,  izveštavao za Radio Beograd. Možda čak i više isprebijan od svih aktera, Jer trku od dvorane  do hotela trebalo je istrčati dobrih desetak puta , uz klizanje I padove po snegu, da bih preneo slušaocima šta se dogaša u ringu.

Jesi li rekao šta su nam sudije uradile, pitao me je Džimi na ručku posle meče. NIje pominjao sebe, ali je znao da će istina stići pored brojnih slušalaca  radija, i na njemu najdražu adresu, u  kuću Danića.

Sedam dana kasnije Ivangrad je “pao” u Valjevu, pred više od 4.500 srećnika, privilegovanih da se dokopaju  dragocene ulaznice. Bilo je  15:5, za Metalac, taman dovoljno za novi povratak u  Prvu ligu.

Nepravde su sastavni deo života, u sportu ih ima na žalost, i ne zaboravljaju se.

 Nepravda zbog otete Zlatna rukavice, i poklonjene  Kubancu Riveru, najviše je bolela Džimija. 

Čak više od  jedne od najvećih sramota YU boksa revanš meča finala Kupa Jugoslavije u Titogradu. Budućnost, je  kako  seo danas  moderno naziva otimanje, “zahvaljujući  greškama prestravljenih sudija”, osvojila Kup Jugoslavije i to posle 17:3 za Metalac u Valjevu.

Najbeskrupoloznije, nasilnički, najbezobraznije sa pištoljem  UPERNIM U GLAVU sudijama,  do te mere izopačani umovi, su pretili likvidacijom. I desio se zločin u boksu.

Mare je pobedio prekidom jer tako je bilo jedino moguće, a svim ostalim bokserima Metalca je uskraćeno pravo da se ringu raduju zasluženim pobedama.

 Jedan od nepobedivih u ringu, pored Zimca, Jovice, Anta, Romana  mlađeg, Jelke, Petare bio je a ko  ko drugi, naravno  Dragan Danić. Oteti pehar i zlatna medalja nikada nisu oprošteni onima koji su žmereli otvorenih očiju gledajući šta sila zla radi!

Na sreću nije se često dešavalo da  Dragan dobije bitku u ringu, a ruku sudija podigne pobeđenom. Te male-velike munje nepravdi i  udarci gromova što sprže zadovoljstvo pobeda, zauvek ostavljaju  trag u srcu.  Na sreću Džimi je imao srce i dušu, jer rođen je  da se bori i istrpi nepravdu.

A u ringu posle razmene pogleda, ispružene ruke i prvog koraka znao je da se prilagodi svakom rivalu. I bez sekundanta iz ugla pronalazio je rešenja. Na svoj način, svojim Orešnikom” posle veštog otklona pronalazio  put svom  ubitačnom krošeu.  Poput najvećeg  majstora baleta  Rudolfa Nurejeva, Džimi je plesao u magičnom četvorouglu. Do te mere fascinatno da rival nije znao odakle mu preti opasnost. Laganim I uvek drugačijim pokretima je manevrisao, eskivirajući projektile I tražeći slabe tačke rivala. Otvarao je zamahom levice prostor za napad, a iza  lažne pretnje, krio se čuveni otklon i nevidljivi gromoviti desni kroše, za  overu lažnog napada levicom. NIje težio ka nokautu, već samo da pobedi, i nikada da ponizi protivnika.

Za “levake” je imao svoj “specijal”. Preko ispružene  levice protivnika maestralno i nepogrešivo je pogađao  .

Neuhvatljiv, a poput danas najmoćnijeg “orešnika” ubojit, ponašao se u skladu sa pravilom,  kada uđeš u ring je kao kada ulaziš u život. Nadaš se dobrim kartama. Ali bilo je dana kad si loš pa ipak navučeš rukavice, ali iznenadiš i  sebe i dobro odboksuješ i  pobediš sebe i protivnika. Dragan je i u  porazu bio veliki, spreman da čestita tog trenutka boljem.

A za pobede je zahtevao samo ono što mu pripada, i ništa više!

Danićev ples na ringu je posledica urođenog talenta, a prvi su ga uočili a ko bi drugi braća Steva I Dragiša Gračanin.

Dragan nije doživeo slavu braće Gračanin, ali je sa Zimcem, i Stojanom osetio ljubav svih Valjevaca što za boks žive.

Poput nezaboravne i neponovljive Nade Knežević, Jele, moje ljibimice Milene Mice, naše Tine Tarner, malo starije garde Perice Gračanina, lepog Miće, Alje,  Mingea, Mula, Dragoljuba, izvinjam se nepomenutim muzičkim bardovima sa Baira, Džimi nezasluženo nije dobio što mu pripada, jer bio je jedan od najvećih, predodređen za posena priznanja  i najveće počasti. Džimi je bio  deo neponovljivog bairskog tria iz sveta boksa za sva vremena:  Steva, Dragiša,  Dragan.

Naš šampion Džimi je bio poseban, i nije previše mario što je vreme provedeno u ringu prohujalo sa vihorom, a i ono posle potrošeno na lažne osmehe i obećanja.

 Okrenut najbližima i najdražima, ali  iz sveta boksa u njegovom srcu je uvek bilo posebno mesto za Jovicu, Anta, Tomaša, Petaru, Jelku, Mehu, Romana, Blažeka, Žušku, Zimca, Stojana… Od svih trenera  izdvajao je trojicu: Micoja, Cimera i Jazu, što reče “Sa Dankom u vatru i u  vodu, jer takav čovek se ne rađa”.

Dragana je posebno bolelo što boks više nije moćan kao nekada, I što je klincima ring interesantan  do prvog  jačeg udarca, pred bežanje iz sale.

 Želeo je da poživi, da traje, da život nastavi, kao beskrajnu dečiju igru, u kojoj ništa nije ozbiljno, osim poštenja!

Dragan Danić je živeo svoj život, a ljubav i pažnju delio je sa najbližima suprugom Dragicom, sinovima Momčilom i Dušanom, snahom Suzanom i najmilijom najmlađom unukom Martom. Ali zdravlje se potrošilo, tren odlaska u svetlost nenestajanja uvek dođe nenedano, i došao je.

"Živite samo jednom,  ali ako živite ispravno, jednom je dovoljno",  bio je  Džimijev kredo, jer kako je znao da kaže “Tajna uspeha u životu nije da čovek radi ono što voli, već da voli ono što radi”

Dragan se nikada se nije pokajao za sve što je radio u životu. Osim što je previše verovao u one što  nikada ne kažu istinu, iako uvek tvrde da samo govore istinu.

Baš kao što hrabrost ugrožava život, a Džimi je hrabrosti imao previše, nije mario za  strah, a bio mu je potreban da ga  zaštiti.

 Dragan Danić nikada za sebe nije rekao da je bio veliki. Naprotiv, govorio, ja sam običan mali čovek. Na sreću znao je da kad ode ostaviće ključ besmrtnosti. Danić je poživeo  život vredan sećanja, poput sličnih sebi sa kojima je ponovo. Saborci Mare, Roman, Zimac, Draško, Anto ga čekaju na vratima raja.

Život je Božji dar svakome od nas.  Način na koji ga živimo, naš  je dar Bogu.

 Dragan Danić nas je darovao da se danas na praznik pravoslavne vere Bogojavljenje, ovde okupimo.  To je baš, ono  što je neobjašnjivo, a zove se:  “Ljubav!

 A,  samo je ljubav  jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati

Zahvalan sam našem Džimiju za svaki trenutak radosti pažnje, osmeha I toplog ljudskog pogleda, ljubavi iskrene i ljudskosti.

I na kraju današnje komemoracije, izostali su samo važnijim poslovima iako obavešteni, kvazi dnovinari grada Valjeva, pridukt vremena zla i pošasti,    Dragan-Džimi  Danić je  pozdravljen na  naš ovozemaljski način,  kako i dolikuje. Aplauz šampionu otvorenog srca, pretvorio se u grmljavinu, dostojnu šampion koje ostaje zauvek sa nama u našim srcima u dušama.

 Zahvalimo se Bogu,  Sutra Slavimo rođenje Hrista Boga, Slava Draganu Daniću, Slava Bogu, Hristos se rodi!

Valjevo 6.januara 2025.

Valjevo je 10.maja 2020. godine dobilo po prvi put ekipnog šampiona u boksu, BK Metalac je  postao šampion države u boksu, a na nekada Dan Grada 15. septembra Luka Mihajlović je na pojedničnom prvenstvu države SC "Partizan" u Žarkovu osvojio zlatnu medalju i  postao šampion države!

Luka Mihajlović(19) član BK  “Pilot Milenko Pavlović” je postigao najveći uspeh u karijeri, osvajanjem titule seniorskog šampiona Srbije u boksu u perolakoj kategoriji(do 57kg).

Valjevac je u finalu šampionata u Žarkovu  već u prvoj rundi, primorao sudiije da prekinu neravnopravnu borbu.

Da Srbija dobija novog velikog šampiona Mihajlović je nagovestio u polufinalu. Valjevac je srušio osvajača bronzane medalje na poslednjem prvenstvu Evrope Omera Ametovića!

Zasluge za Lukin uspeh pripadaju i vizionaru, predsedniku kluba Aleksandru Vučićeviću,  starom bokserskom vuku treneru Zariji Andriću, kao i svim "energetičarima" iz BK" Pilot Milenko Pavlović"

Luka pre četiri godine ušao prvi put u magični četvorougao. Potvrdio je  veliki talenat i čeka ga velika karijera, naravno pod uslovom da bude posvećen, istrajan i da nastavi još više jače spartanski da radi i napreduje.

Finalne borbe za zlatne medalje i naslove šampiona države su održane u SC  "Partizan" u Žarkovu. Imalo je i Valjevo svoj DTV "Partizan". Međutim "vredni  krstitelji" su ga "obrisali". Umesto da sagradili  novu dvoranu za proteklih 8 godina, i tako pokazali  poštovanje generala Đukiću i negovom delu, nastavili su putem, predhodnika, "žutog" ološa, da "brišu i pišu" uz napredak crtanje svega i svačega u 3D verzijama.

Pojedinačno prvenstvo Srbije u boksu je održano u organizaciji Bokserskog saveza Srbije uz podršku Arena Channels Grupe.

Boks je bio neponovljivi deo života, Ante Tadića, ljudine, spremnog da maštom, na krilima  volje, velikog srca, asketskim  odricanjem  prihvati svaki izazov. U životu je stekao naviku da se bori i da  pobeđuje, pokazujući svima koliki je "lako" biti šampion velikog srca.

 Harizmatičan naoružan samopouzdanjem, vitalnošću, energijom, pozitivnošću i entuzijamom, posedovao je magnetizam da privuče druge da uđu u magični četvorougao I da osete čari plemenite veštine.

Hrabri dečak iz kraja naoružan željom i vizijom, posvećen, naravno od dobrih ljudi imao šta da nauči, rastao je izrastao u  neustrašivog borca, neverovatnog instikta da se u ringu prilagodi svakom protivniku, i prepozna priliku kako da ga nadmudri.

 Nije bio ni mali,  ni veliki šampion.

Izrastao je jedinstvenog nepovoljivog, nezavisnog, slobodnog čoveka-ljudinu, uvek ispred svog vremena, kakav se ne rađa. Samo svoj, optimista beskrajne energije, fleksibilan i otvoren, sposoban da se  prilagodi  svakome ko mu se obrati i pruži  ruku rešavao je s lakoćom najizazovnije situacije. Gestom i delom, a ponekad bila dovoljna i topla reč, znao je da  usadi veru svakome  da shvati da nije teško biti čovek, ali i da je život neprestano dokazivanje. Samo treba imati srce.  

Uskočio je kao mališa u ring i nikada ga nije napustio. Platio je najskuplju cenu, misleći da je star samo onoliko koliko je mislio da je mlad.

Nikada nije odustao od cilja. Rođen je hrabar,  rizikovao da  neće postići ništa u životu, a postigao je više od umišljenih da nešto znaju, da vrede onoliko koliko imaju novca, lažnih pohvala i samohvalisanja do besmisla.

Kada je na početku ulazio u salu, i svakim minutom treninga, dokazivao je sebi, da sutra ni slučajno neće  odustati u ringu od borbe i pobede. Rođen da pobeđuje, živeo je život šampiona, na isti način sa 16 i ovaj nesrećno prekinuti sa 60. Učio je i mlade da budu samo ljudi velikog srca, i da sve drugo dolazi, samo ako žele. 

 U Hali sportova 15.septembar, održane je komemeracija a od Ante Tadića oprostili su se Nebojša Jelić, Muradif Salkić, Zarije Andrić...

Supruga Dragica je smogla snage da izrazi još jednim ljubav i poštovanje za čoveka koga voli, poštuje, najboljeg. Anti je posvetila život jer joj je ljubav i srce je podario iskreno  toplo, istinski.

U neponovljivom hramu boksa, apluzom smo u večnost  ispatiili smo našeg brata i prijatelja, čoveka, ljudini, velikog srca.

Poslednji opraštaj usledio na vrelini julskog Sunca, u prisustvu najdražih, i brojinh prijatelja iz Srbije i sa prostora eks SFRJ.

Apluaz se prolamao jače od grmljavine, a tužna pesma posvećena šampionu ljudskosti zalivena je kišom bolnih suza, da pokažu koliko nam je Bog blizu.

Na svežoj humki u cveću je bio i poslednji poklon od Antinih Tuzlaka, par rukavica kluba u kome ponikao, za neke nove borbe i pobede sa najboljim trenerima kako je znao da kaže Micojem Vasićem, Dulom Cimerom, i saborcima iz ringa Marom, Romanom, Zimcem, Draškom...

Nežni Bojanov otac, kao što je ružama  potrebno Sunce,  svojoj Dragici je darovao ljubav, najbolji Bogdanov deka i Marijin svekar, Katicin, Filipov i Ilijin brat za poželeti, u trenu  je postao deo svetlosti, i tišine beskraja,  naš Anto Tadić. 

Slava mu i hvala Bogu što nam je podario da budemo deo života Ane Tadića.