Danas je u Vraniću održana komemoracija posvećena nevinim žrtvama koljačkog četničkog pira, u noći 20. i 21.decembra 1943. godine. Razlog masakra u Vraniću je sumnja da ljudi iz ovog sela imali najbliže u partizanima, i da podržavaju  partizanski otpor nemačkom okupatoru. U pokolju u Vraniću, selu tridesetak kilometara udaljenom od Beograda,  četnici su klali i ubijali muškarce, žene ili deca. Jedan od ubica   i izvršilaca stravičnih zločine bio je rehabilitovani četnički ofocir Nikola Kalabić.

U selu kod Barajeva Udruženje "20. decembar" uz podršku lokalne samouprave i uz prisustvo potomaka žrtava Vranića, potomaka ratnika i poštovaoca NOR-a, kao i nekoliko  delegacija SUBNOR-a, voljom vlasti proglašenih za  pomiritelje, u biti "presvučenih" četnika u pokušaju, održan je pomen nevinim bebama, deci,  ženama i svim drugim stradlanicima, ukupno njih  68 žrtava, te stravične noći, kada je  razularena četnička gorda, Avalskog korpusa izvršila stravičan pokolj za samo nekoliko sati.

KOMUNISTI SRBIJE:  "80 GODINA TUGE"

Danas 20  decembra 2023. godine, navršilo se tačno 80 godina od stravičnog zločina koji su monstrumi iz Prvog bataljona četničkog Avalskog korpusa počinili u selu Vranić, kojom prilikom su zaklali 71 osobu, od čega 68 iz Vranića i trojicu iz susednih mesta. Među zaklanima je bilo i dvoje dece u kolevci, od kojih je Katarina Ilić imala pet meseci, a Ljubomir Pantić godinu dana. Ovo je bio samo još jedan od mnogih zločina koje je razularena četnička banda Draže Mihailovića počinila nad svojim narodom na teritoriji Srbije, ali svakako je najmonstruozniji zbog činjenice da su pored dvoje dece u kolevci, zaklali još devetoro dece do 15 godina starosti. Pored toga više devojaka je silovano pred članovima porodice, a onda zaklano, dok je jedan mlađi muškarac prvo kastriran, pa onda zaklan.

Na ovaj način su se četnici borili „za slobodu srpskog naroda“, ovako su ti „dični sinovi srpskog roda“ (kako ih nazivaju pojedini samozvani publicisti, kao što je Miloslav Samardžić i nazovi istoričari okupljeni u četničkom udruženju pod nazivom Institut za savremenu istoriju – Nemanja Dević, Bojan Dimitrijević, Srđan Cvetković i naravno, njihov direktor Predrag J. Marković, inače podpredsednik SPS) uništavali okupatora.

Davno je rečeno da su od zločinaca gori samo oni koji zločin negiraju ili ga opravdavaju. Upravo gore pomenuta bulumenta je deo projekta prekrajanja istorijskih činjenica i predstavljanja četničkih zločinaca kao nekakvih oslobodilaca, a minimiziranja značaja i uloge narodnooslobodilačkog pokreta. To su isti oni koji komandanta četničkog bataljona koji je izvršio pokolj u Vraniću, Spasoja Drenjanina zvanog Zeka, umesto zločincem koji je dobio zasluženu kaznu, proglašavaju tzv. „žrtvom komunističkog režima“.

O počinjenom zločinu u Vraniću i o otpadu ljudskog roda, navedenom u zagradi u predhodnom pasusu, se sve zna. U međuvremenu pojavili se se  neki novi momenti, i  individue vredne pomena u ovom kontekstu, pišu .

Svedoci smo da se povodom filma „Heroji Halijarda“ (koji predstavlja klasični falsifikat i proizvoljno tumačenja istorijskih činjenica) u režimskim medijima oglasio se Radoš Bajić (šteta što pravopis nalaže da se imena i prezimena pišu velikim početnim slovom, inače bi u konkretnom slučaju trebala da budu upotrebljena mala slova), kojom prilikom se žalio – skoro zaplakao, kako su mu prilikom snimanja prethodnog filma na temu „dobrih četnika“ pretili smrću. Još je izjavio kako je on u stvari za pomirenje između četnika i partizana. Po pitanju pomirenja nemamo šta da dodamo onome što je rekao dr Milivoj Bešlin u emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem“, dok po pitanju famoznih pretnji smrću koje je kobajagi dobijao možemo samo da kažemo da od kontrarevolucije 1991. godine do danas ni jedan nasilni čin u Republici Srbiji nisu izveli pripadnici komunističkih organizacija, odnosno levičari uopšte, već isključivo pripadnici četničkih ili drugih desničarskih organizacija, tako da je navedeno isključivo u cilju dobijanja medijske pažnje i dodatnog popularisanja njegovih filmova na temu četništva među neupućenim auditorujmom, dok sa realnošću to nema nikakve veze. Takođe, ako je napred pomenuti stvarno posvećen pomirenju među Srbima, pozvan je da dođe u Vranić i oda počast nevinim žrtvama četničkog divljanja. Iako zabrinut za svoju bezbednost,ima sve garancije da ga niko neće ni popreko pogledati, a kamo li mu nešto ružno reći, ili uraditi.

Događaj koji je izazvao ogromno nezadovoljstvo svih normalnih ljudi u Srbiji je otvaranje muzeja posvećenog Draži Mihailoviću, koje se desilo 17. oktobra ove godine u Beogradu, u Bregalničkoj ulici. Inicijator i osnivač ovog tzv. muzeja je Igor Braunović, član užeg rukovodstva SPS i narodni poslanik (kakva država, takvi i poslanici). Osnivanje muzeja posvećenog dokazanom i osuđenom ratnom zločincu je čin koji Srbiju stavlja u red zemalja gubitnica u Drugom svetskom ratu, jer se time slave poražene snage koje su bile na strani okupatora, nemačkih nacista i italijanskih fašista, snage koje su počinile neviđene zločine, kako na teritoriji Srbije, tako i u drugim delovima Jugoslavije.

Na otvaranju muzeja na privatnom posedu je govorio osvedočeni ultranacionalista, mrzitelj svega što nije srpsko, ili je srpsko a levičarsko, Matija Bećković. Jedan od člnova neočetničke trojke (Drašković – Šešelj – Bećković) koja je četništvom dodatno zagadila ionako zagađenu srpsku političku scenu.

Komunisti Srbije su namerni, ukoliko bude saglasnosti od Udruženje „20. decembar“ iz Vranića, bude, muzeju će pokloniti  repliku kolevke u kojoj je zaklana mala Katarina Ilić iz Vranića. Na ovaj način  smatraju da najbolje oslikati četničkog vođu koji je naredio izvršenje zločina u Vraniću i drugih zločina počinjenih u tom periodu na teritoriji Srbije od Kosmaja do Beograda, četničkog vođu koji je petnest dana nakon ovog stravičnog događaja, zbog „zasluga“ u sprovođenju njegove naredbe, unapredio u viši čin komandanta Avalskog korpusa Svetu Trifunovića. Muzej Draže Mihailovića treba da bude muzej četničkih zločina, a eksponati koji to dokumentuju treba da čine njegovu stalnu postavku. Iskreno se nadamo da će uručenju replike kolevke, pored Igora Braunovića, prisustvovati i Ivica Dačić, Predrag J. Marković, Slavica Đukić-Dejanović, kao i drugi članovi rukovodstva SPS, jer su oni neosporno zaslužni za otvaranje ovog rugla koje nazivaju muzejom.

Svi navedni od drugog pasusa pa nadalje u ovom tekstu, predstavljaju veliku sramotu za srpski narod i vređaju sećanje na nevine žrtve četničkog terora, kako u Vraniću i drugim mestima u Srbiji, tako i na čitavom prostoru Jugoslavije. Imajući u vidu da su simpatizeri četnika većinski neprosvećeni, kao da su i oni malo obrazovaniji verovatno zaboravili, svima njima preporučujemo da pročitaju pesnički opus Koste Abraševića. Može da bude veoma poučno.

Za Vranić je bila zadužen Prvi bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa JVuO pod komandom Spasoja Drenjanina - Zeke. Na sastancima, kojima su prisustvovali i komandant korpusa major Trifković, i komandant brigade Kosta Marinković, uz pomoć doušnika iz Vranića sastavljen je spisak porodica čiji su članovi osumnjičeni za saradnju sa partizanima. Napravljen je plan da se prepad na sve njih izvrši u toku jedne noći, kako neki ne bi mogli da se sklone i pobegnu.

Za tu akciju bataljon, koji je brojao oko 60 ljudi, je mobilisao jedan broj seljaka za stražarske dužnosti. Grupa se okupila u susednom selu Jasenak 20. decembra 1943, i, sa padom mraka, po kišnoj i mračnoj noći i dubokom blatu, krenula prema Vraniću. Prva na udaru bila je kuća Marka Mitrovića, čiji je brat bio u partizanima od 1941. U njegovoj kući poklani su svi ukućani - ukupno njih pet. Zatim su svi produžili do dvorišta tadašnje vranićke škole, gde su se podelili u tri grupe. Tada je ubijen mobilisani četnik Boško Joksić, koji je shvatio da se sprema pokolj, i pokušao da izbegne učešće.

Prva grupa pod komandom podnarednika Dušana Markovića imala je zadatak da poubija pet porodica u zaseoku Rašić kraj. Prva na redu bila je kuća Stevana Pantića, nosioca albanske spomenice. U njegovoj kući masakrirano je svih 10 ukućana, uključujući i jednogodišnjeg Ljubomira. Šesnaestogodišnja Vidosava - Vida, kći Milijana Pantića, slučajno se zatekla u kući na konaku, jer je volela da se druži sa sinovima strica Jovana koji je bio u zarobljeništvu. To ju je stajalo života, dok je ostalih šest članova porodice Pantić ostalo živo jer su noćili u drugoj kući, nekoliko desetina metara udaljenoj, za koju četnici nisu znali da služi za stanovanje.

Zatim je ova grupa posetila kuću Marka Radosavljevića, gde je masakrirano svih pet ukućana. U kući Dušana Đorića bilo je 8 članova porodice. Dušanu su naredili da legne, i pucali mu u glavu, a zatim su povezali ostale ukućane i sve ih zaklali. Međutim, Dušan Đorić je preživeo, izgubivši oko. Kad su četnici otišli, pokušao je da potraži pomoć u kući svog šuraka Marka Mitrovića. Međutim, i tamo je našao poklane sve članove porodice.

Dušan Đorić je preživeo rat i svedočio na suđenju počiniocima, a bio je i svedok na suđenju generalu Mihailoviću.

Nakon pokolja njegove porodice, ova grupa četnika pobila je sve ukućane u kući Ivana Đorića - njih dvoje, i u kući Petra Matića - šestoro, čime je izvršila svoj zadatak. Nakon toga sa opljačkanim stvarima vratili su se u Jasenak.

Druga grupa četnika, pod komandom Vojislava Stojanovića zvanog Voja Kopilan imala je zadatak u zaseoku Piperija. U kući Radivoja Popovića poštedeli su ukućane, ubivši samo Radivoja. U kućama Selimira Stepanovića i Mirka Savića masakrirali su sve zatečene ukućane - u prvoj troje, u drugoj četvoro. Nakon toga vođe grupe Stojanović i Gačić pridružili su se trećoj grupi, dok su se ostali članovi vratili u Jasenak.

Treća grupa imala je zadatak da izvrši zločin u zaseoku Crkveni kraj. Tamo su masakrirali Milivoja Đoinčevića i ukućane - ukupno njih troje, zatim ukućane udovice Zorke Đoinčević - takođe njih troje, dok je Zorka preživela sa teškim ubodnim ranama po telu i vratu. Zatim je ubijen Života Đoinčević koji je bio sam u kući, pa petočlana porodica Velisava Popovića, zatim majka i supruga Todorović (Spasoja) Miodraga koji se tada nalazio u logoru na Banjici. Todorović (Marka) Miodrag ugijen je zajedno sa ženom i majkom, koja je presedno uspela da sakrije usnulu unuku Veru ispod jastuka i tako je spasi.

Sledeći je stradao Mirko Todorović, dok se njegov sin Branko spasio pobegavši u mrak. U kući Milivoja Ilića masakrirano je sedam članova porodice. Ubijena je i četvoromesečna Katarina. Jedino je preživela osmogodišnja Darinka, iako sa teškim ranama na grudnom košu.

Nakon obavljenog pokolja i treća grupa četnika natovarila je opljačkane stvari na kola i vratila se na zborno mesto u Jasenak.

Tri osobe, Zorka Đoinčević, Dušan Đorić i osmogodišnja Darinka Ilić, iako teško ranjeni, preživeli su pokolj.

 Novi čas istorije i istine organizovaolo je Udruženja "20. decembar", spremno da nikada ne odustane od borbe za istinu o tragediji, kojom su Ravnogorci zauvek ispisali svoju sramnu stranicu istorije.

Komandant četničkog pokreta Dragoljub Draža Mihailović rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu u maju 2015. godine. Sudija Aleksandar Trešnjev rekao je da je sud usvojio zahtev za rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine bio osuđen na smrt, a dva dana kasnije streljan.

‘Dragoljub Mihailović smatra se neosuđivanim’, rekao je sudija Trešnjev, posle čega je dobio buran aplauz i pozdrave publike…”

Mesecima pre ovoga Vladan Pantić je pisao sudovima, strankama i državnim institucijama, išao na proteste antifašista i tribine, nastojeći da proširi istini o stradanju svoje porodice i još 58 meštana Vranića. Uzalud. Presuda sudije Trešnjića obezvredila je, pogazila, pljunula je na životno delo njegovog oca Dragoljuba.

Dragoljub Pantić (1931-2002) do smrti se borio da se ne zaboravi da su u Vraniću četnici ubili 68 seljana, među njima i deset njegovih Pantića. On sam imao je dvanaest godina i čudom preživeo tu noć…