Večnom timu neponovljive valjevske fudbalske gospode pridružio se Dragan-Reba-Rebić(69), privržen porodici i fudbalu, srcem i dušom. U  nedelju u 21 sat je završio svoju ovozemaljsku misiju.

Nije dočekao da vidi dan oslobađanja fudbala iz kazamata gde ga   nesrećnici  zakatančiše ubeđeni da svojom podlošću mogu ugasiti Sunce, Mesec,  zvezde i fudbalski život.

Reba nikada nije oprostio fudbalskim nevernicima, zločin  i pokušaj uništenja valjevskog fudbala. U lice im pre 10-ak godine sručio istinu na Skupštini kod  Milovana "nosonje" na Krušiku.

"Odakle vam pravo  da vi umišljate da možete bilo šta da radite u fudbalu, kad niko od vas, posebno klovn što bi da bude predsednik, pile nije šutnio sa praga, a umislio je da je bio čak i  golman".

Reba se borio na svoj način da devastirani fudbal vrati u život. Ostao je  hrabar, odlučan, prepošten  za ovo naše vreme, u kome su pošast podobnost i poslušnost jači pod znanja doslednosti i odgovornosti.

Verovao je u dan pobede, ali ga nije dočekao. Umesto Rebe taj trenutak, a blizu je, dočekaće njegovi drugovi sa terena i učenici, kojima je na svoj način, iskreno i posvećeno prenosio fudbalsko znanje i učio ih da budu vredni, čestiti, odgovorni i dobri ljudi.

Pronicljiv i mudar lako je prepoznavao lakrdijaše, neznalice i podle nevernike što su duše prodali đavolu. Hrabro i odlučno ih gurao što dalje od sebe.  

Tiho i nečujno a takav nije bio na terenu, narušenog zdravlja, zbog fudbala najviše, otišao je na put bez povratka.   

Reba je bio "malo" drugačiji od običnih fudbalera. Visok, stamen  i brz, odlikovao se izuzetnom tehnikom i smislom za igru. Otuda i očekivano se našao društvu najbolje generacije fudbalera predvođene fudbalskim bogom Sretenom Đuricom, i velemajstorima fudbalske igre  Rajom Lazićem,Tekirom Paunovićem,  Žikom Jankovićem...  

Reba i Milan -Ciga - Petrović su bili dva bisera valjevskog  fudbala.

Dragan Rebić je igrao fudbal srcem i dušom. Plenio je efikasnošću, driblinzima, pasovima. Nosio je dres Metalca, Krušika, Radničkog sa Petog kupa...

Kao trener sa stavom uvek je znao šta hoće.

Uspesi u Budućnosti, Krušiku, Radničkom sa Petog Puka, Želji iz Lajkovca su bili Rebin znak prepoznavanja, velemejstora u postavci fudbalske taktike.

Jedino su neposlušni imali problem u svlačionici da objasne zašto su odstupali  od  dogovora. Ili su priznavali greške sa pravom  za popravni, ili su tražili drugu sredinu.  

Reba je sa nevericom pratio  zbavanja u valjevskom fudbalu, nemoćan da bilo šta promeni, ali je širio pozitivnu energiju i govorio je: Zlo će kako je došlo, tako i nestati".

Tako će biti, što pre to bolje.

Porodica supruga Milica, kći Ana sin Vladimir, sestra Dragica...prijatelji i poštovaci ispratiće danas u 13,30  Dragana Rebića do večne kuće na Novom groblju u Valjevu.

U Boru je prošle subote preminuo a u ponedeljak(25.januara)  je sahranjen Desimir Ranković(78), za Valjevce  Desko, a za Borane  Riki, legendarni bek FK Bor.

Desko je fudbalski život započeo u Valjevu 1962.godine. Dres Metalca je nosio do 1965, kada u tandemu sa na žalost danas takođe pokojnim Slobodanom Tomićem - Silom. Tandem  posle raspada zlatne generacije Valjevaca  odlazi u Bor gde postaje miljenik grada.

Sa Borom je od 1969. do 1975. godine igrao u Pvoj ligi SFRJ.  Ranković i Tomić su bili duša tima,  perfektni igrači, divni ljudi.

Tomić je bio velemajstor da  “vuče” loptu, a Ranković je “u stopu” držao najboljeg protivničkog igrača.  Džajić je s poštovanjem govorio – da ga je Riki uvek uspešno čuvao bez ijednog faula…”.

Kada se podvuče 1968. godina, posebno priznanje pripada igračima, celoj toj neponovljivoj generaciji koja je ušla u Prvu saveznu ligu.  U premijernoj utakmici Prve lige u  Boru 18. avgusta 1968. godine protiv Zagreba, domaći su slavili rezultatom 2:1 a jedan od strelaca za Bor bio je upravo Ranković.

Riki je svoje ime upisao  zlatnim slovima  u istoriji  borskog, srpskog i jugoslovenskog fudbala. Za Bor je odigrao i prvu, ali i poslednju prvoligašku utakmicu. Igrao je finale Kupa, a iste godine i utakmice u Kupu kupova.

Boranima će ga pamtiti kao kao vrednog čoveka neizmerno   posvećenog fudbalu. Popularan je i cenjen bio  među prijateljima i poštovan po svojoj etičnosti i poštenju. Porodica  i fudbal  su bili život  Deska Rankovića.

 Do penzije Desko je  je radio na odgovornim poslovima u borskoj Jugobanci.

Desimir Ranković Riki se uvek rado prisećao svojih fudbalskih dana u Valjevu,  i nezaboravnih mečeva na stadionu Krušik u dresu Metalca sa Đuricom, Pikljom-Savkovićem, Vladikom Džonsim, Žikom Jankovićem, Gnjecom Perovićem, Mićom Petkovičem, Lalom Đurićem, Prodanovićem, Radom Radićem... i naravno Silom Tomićem.