Od 17 sati u petak10.aprila  do 5 ujutru u ponedeljak  13.aprila  na snazi je 60 sati  policijskog časa u Srbiji. Niko osim policije i nadleženih i lica sa dozvolom za izlazak, ne može iz svojih domova.

Za to vreme  u dane Katoličkog Uskrsa  poljoprivrednici u Srbiji,  sutra i u nedelju mogu od jutra do mraka u svoje  njive da  obavljaju prolećnu setvu.

Uslov je  da na traktoru i  drugoj mehanizaciji  bude samo jedno lice, izjavio je danas ministar poljoprivrede Branislav Nedimović.

"Poloprivrednici vode brigu o bezbednosti države, o hrani i disciplini u pogledu kovida. I zato mogu slobodno na njive. Neće biti nikakvih problema samo pod uslovom da su na poljoprivednoj mehanziaciji“, rekao je Nedimović  i podsetio da su i svih prethodnih vikenda, mogli  slobodno da izađu i urade sve što je potrebno za  prolećnu setvu  kukuruza i drugih kultura. Jako je važno da budu na svojim traktorima, na svojoj poljoprivrednoj mehanizaciji, kako bi se ibegle eventualne  zloupotrebe “, rekao je agenciji Tanjug Nedimović povodom zabrane kretanja od danas u 17 do ponedeljka u pet časova ujutro.

Nedimović je potsetio da setva može da se nastavi kako bi se zasadilo  planiranih dva miliona hektara, što je, navodi, zadatak i obaveza, navodeći da je ministarstvo lo maksimalno kooperativno u odnosu na poljoprivredne proizvođače i da se tu ništa neće menjati

U danu kada je objavljeno da ga više nema, umro je Miša Tumbas, ustalasala se  utamničena SPORTKA i ona druga, sva naša  Srbija.

 Miša je zaspao u svom ledenom  domu  u kućici u Bariču zaključan, ali je otključao vrata istine. ljubavi, ljudskosti i sreće.

 Probudio je svojim odlaskom  iskreno osećanje tuge za nekom ko je živeo da voli i to uvek  pokaže  na svoj način. Šarmantan na svoj dečaki način neizmerno. pokazivao je  privrženost  svom crno belom svetu.

 I oni koji su nikada čuli za Mišu danas  su se trgli, osetili su  tugu i poštovanje.

MIša  nije čovek iz beogradskog  džet seta, nije bio  glumac, pesnik, nije bio boem,nikada pijanac...

Bio je samo običan navijač i srećan čovek.

Vest  o odlasku Miše Tumbasa  nije bila "vest dana" pored napadnih što nas truju svakodnevno-

Ali ionako  štura i nedorečena umro je legendarni navijač Partizana MIša Tumbas, zaključan, "pobedila" je sve druge "najvažnije" objavljene u medijima 4.aprila i informativnim emisijama tv i radio stanica

Neko   uvek bio vIđen "samo" u svakom tv prenosu voljenog kluba,  sa crno belom kapom, šalom, duksericoom, u dresu ili  nečem što je dobio na poklon jer novca da kupi nije imao, uvek je bio meta kamere.

Volela  ga je kamera jer je plenio plavimm očima, beskrajno iskrenim pogledom  ljubavi, privrženosti i naravno osmehom. Pojava Miše Tumbasa bila je upotpunjena glasom, ne lepim, naprotiv hrapavim napadno oštrim. MIšin način svaka izgovrena reči podrške bio je jača od horskih nastupa razjednjenih na jjugu i istoka u framu fudbala.

Kada nije bio na svom stadionu u Areni, Pioniru, Banjici  hitao  je svuda da stigne tamo gde god igra  zim njegovog života.

Viđen je po svakom vremenu svuda u  Beogradu  u autentičnom izdanju uglavnom loše obučen, sa  kesom u ruci, raskopčan i prepoznatljiv.

Dečak u duši, po godima, imao ih je 66 starac, sa pogledom što naivno toplo iskreno privlači pažnju  kao magnet bio je lako uočljiv.

Miša je bio mali srećan čovek, jači do juče od svih zdravstvenih problema što su ga pritiskali.

Prirodnost  dečački pogled, osmeh  i šarm su ga  činili posebnim.  

Miša je uspeo na svoj način da zaseni brojne legende prestonice. Sirotan bez igde ikoga znao  je za koga i zašto živi. Nije krio, ljubav  naprotiv, pokazivao je svakom trenutku  kao najvažniju   osobine svog karaktera.

Na prvi pogled bio nalik  klošaru, ali veliko srce i iskrena i topla duša i ljubav su ga uzdigli do pijadestala  žive legenda  prestonice i svog Partizana.

Miša Tumbas je otišao. Smrt  dečaka u telu bolesnog starca, pogodila je sve ljude, i navijače Partizana,  i za neverovati u vremenu politikantski nametnute mržnje večitima,  i ljutog rivala Crvene zvezde, koji su se oglasili toplo ljudski kakvi u biti i jesu.

U vremenima što prođoše onako svoj  MIša je navijao promuklim i hrapavim glasom, nalik grmljavini. Znao je da opsuje sočno i uvek je bio u pravu, pa i da skine  zaštitni znak donji deo trenerke i par puta pokaže golo dupe  onome ko zasliži takav "poklon", Spontana reakcija   je imala uvek podršku navijača nagrađenih  uzdignutom rukom i širokom osmehom Miše Tumbasa.

E baš ta vrlima uvek dobrice. a kad situacija zahteva  najvatrenijeg na tribini i neizmernog srećnog posle pobede, znala je da probudi i povrati  hrabrost   sve  ljudske osobine klinciima i starijima oko njega. Shvatili su koliko im nedostaju Mišima srce. Svoja muda su zaturili u vrtlogu svakodnevnog straha i zla što im čepa.

Istrajnost, privrženost, poštovanje, odanost, ljubav, sreća  i fanatična   Iskrenost prepoznati su  u  očima,  govoru tela  i stavu  Miše Tumbasa.

Miša je sa istim žarom pratio svu deci velike partiznove porodice.

Od početka  karijere  u Partizanu  srčano je bio uz najboljeg na svetu Novaka Đokovića. Bez obzira što je Nole zvezdaš, Miša ga je voleo do kraja života, što najbolji i na svetu ponosno ističe, kao i mala Danilovićka takođe Mišina ljubimica.

Za Mišu su svi mečevi  bili najveći. Nije postojala  "mala" utamica.

Voleo je Partizan i svakoga dana je do policijskog časa dolazio je  na stadionu JNA. Želeo  je da čuje i vidi, da  pozdravi sebi najdraže ljude, da nešto i poradi. Ako treba da uzme  i lopatu u šake da čisti sneg.

Ostao  je do kraja posvećen životnom pozivu da voli  i da živi za svoj Partizan.

Čovek kad zna da voli, a Miša je bio jedinstven, lako nadomesti sve drugo. Svi mi imao i dobre i loše osobine. Miša  valjda baš zato što je ostao zauvek dečak bio  je lišen  loših karakternih osobina, jer ni jedno dete nije zlo. pokvareno, umišljeno,  lažljivo.

Danas  živimo u uslovima kakvih nikada nije bilo, zaključani.

Nevidljivi bi da nas napadne  a odbrana je čudna, skloni se pošasti s puta. i zatvori se u četiri zida.

Miša je bitku dobio na svoj način, napustio je ovaj svet. Zakatančen nije želeo da bude u zatvoru. Otišao je u svoju slobodu, jer bez slobode nije mogao, da odozgo ponovo bude tamo gde je najviše voleo, sada samo iznad stadiona Partizana.

A mi, imamo vremena da  promislimo o sebi, o svom životu kakav  je bio, i šta nam valja činiti  da od sada  budemo ljudi, a što manje neljudi. Da povratimo kada je najteže    ljudskost u nama, potsećanjem da  uvek  postoje  ljudi  moćniji od nas, jer  imaju vlast i materijalno bogatstvo, u biti nesrećene.

A život je lepo samo ako je čovek  srećan. Svako po definiciji čovek  je  istrajan, veran i i odan, onome čemu teži,  i zato ne ustručavaj se da tež da budeš srećan.

Odlazak Miše Tumbasa nas podseća da  je vreme  da se vratimo ljudskim vrednostima.

Pozitivne osobine i vrednosti kao  osnovna  mera  života  bude u nama interes da budemo ljudi.

Ako je mogao Miša Tumbas  oskudnog fizičkog i mentalonog zdravlja da bude ljudina  zašto ne bismo i mi mogli makar da pokušamo.

Ljudskost u nama stanuje,   svi mi smo, prolazni, mali i nebitini ljudi.

"Osuđeni"smo  na ljudskost. Što pre to shvatimo  desiće se čudo. Za početak kao i ono što je svojim odlaskom napravio Miša Tumbas.

Pobedio je vlast. politiku, neljudskost.

Miša Tumbas je ujedinio svojim odlaskom  najljuće rivale crno  i crveno bele da konačno shvate da se "ratuje " samo 90 minuta dok traje utakmica. a sve posle je  ljudskost, ljubav, poštovanje i sreća ma ko pobedio u onih 90 minuta, jer to je samo igra.

 "Kada umrem rećiće, SREĆAN ČOVEK  i grobar bio je i Partizan jedino je voleo" valjalo bi posle oproštaja zapevati u čast malog čoveka, posebnog po mnogo čemu.

Miša je napravio prvi korak ka  ZAJEDNIŠTVU LJUDI i prekidu svih ratova navijača Partizana  i Crvene zvezde.(foto dado đilas starsport)

Počivaj u miru dobri čoveče   Mišo.