NEODOSTOJNI I DANAS OKRETOŠE LEĐA ŠVAPSKO ČETNIČKOM PIRU 1941, NA PETOM PUKU
- Written by Dragan Ilić
- Be the first to comment!
Dan sećanja na osadmedeset prvu godišnjica masovnog streljanja u valjevskom kraju, 27.novembar 1941. godine i najveći zločin od postanka grada na Kolubari, obeležen je danas nedostojno žrtvi besmrtnih.
Medije je kao i nedostojne komemorativnog skupa "progutao" hladni novembarski dan, nalik onom četvrtku kada se fašistčki zlotvori mitraljezima kosili nedužne ljude u kasarni na Petom Puku iznad Valjeva.
Predstavnik pročetničko poslušničko-ćankolizačke vlasti, dostojno nadimla šo nosi, mutavo mrmljajući, primitivizmom neviđenih razmera, nešto pokušao da kaže. Šta je "kurton" rekao malo ko je razumeo.
Poštovanje zaslužuju naslednici streljanih i poštovaoci nevinih žrtava nacističko-faćističko-četničkog zločina.
Došli su i danas da se poklone senima nevinih ljudi, herojima Drugog svetskoh rata, revolucionarima, i borcima Narodno oslobilačke vojske, partizanima, sahranjenim na stratištu, pretvorenom u Spomen park borcima Revolucije.
Danas su Čačani, bili najbrojniji na Petom Puku.
Čačanski SUBNOR za razliku od otetog u Valjevu, je se izborio u svom gradu za Bulevar Crvene Armije, istrajava u očuvanju neizbrisivog. Krasnoarmejci su sa partizanima oslobodili Čačak 3.decebra 1944. godine i to, niko, ma kolliko se trudio, ne može da ignoriše i da negira.
Na brdu Krušik 27.novembra 1941. streljano je 265 nevinih ljudi, na prevaru i na silu pohvatanih, od strane izdajnika svog naroda, četnika, nedićevaca, i ljotićevaca.
Zbog dva ubijena švapska redova u okršaju sa ustanicima-partizanima, okupator je neviđenom terotističkom odmazdom zastrašivao narod.
Povodom ovog događaja Komandant nemačke vojske u Valjevu dao je nalog da se štampa plakat sa obaveštenjima o ovom streljanju. Plakat je bio iz dva dela i štampan na dva jezika. Na gornjem delu bio je otisnut tekst na srpskohrvatskom jeziku sledeće sadržine:
„ KAO ODMAZDA ZA PREPAD OD STRANE USTANIKA
kod kog prepada je poginulo i ranjeno
nekoliko nemačkih vojnika danas je kod Valjeva
STRELjANI 265 KOMUNISTA.
Valjevo, 27. novembra 1941.
Komandant nemačke vojske u Valjevu “
Kroz istoriju smo učeni i da se zločini fašistiičkih okupatora, i zlotvora, i izdajnika svog naroda naroda, ne praštaju , ali se pamte.
Zapisi i obeležja, potstenik na maskar moraju biti sačuvani, da buduće generacije znaju istinu, i da se nikada više ne ponove.
Obeležje na Petkom Puku, Spomen park je neizbirisivo potsećanje na mesto stradanja nevinih, hrabrih i časnih ljudi, tog 27. novembara 1941. godine kada je u dvorištu Tadića magacina nemački tumač prozvao imenom i prezimeniom zatvorenike sa spiska.
Zarobljeni ljudi su u koloni,okruženi do zuba naoružanim nacistima, Birčaninovom ulicom spovedeni kroz Tešnjar.
Krenuli su ulicom koja vodi ka železničkoj stanici. Nada je buknula, da će biti sprovodeni za Beograd. Nažalost, crne misli su preplavile sve kad skrenuli ka brdu Krušik i kasarni Petog pešadijskog puka.
Čim je kolona napustila zatvorsko dvorište počelo je iznošenje bolesnih i iznemoglih, koji tog dana nisu išli na radove. Njih su ubacivali i u kamione, često jedne preko drugih, kao da tovare drva, a ne žive ljude. Kada su ih potrpali, popeli su se Nemci i žandarmi. Kamioni su krenuli ka brdu Krušik i tamo stigli pre kolone koja je ranije otišla pešice.
U dugim četvororedima, zatvorenici su išli ulicama grada na Kolubari. Sa njihove leve i desne strane išle su jake i do zuba naoružane straže izdajnika. I na čelu i na začelju njihove kolone bilo je jako obezbeđenje.
Prošli su Birčaninovu ulicu pa su preko malog drvenog mostića kod „Granda” prešli preko Kolubare a onda nastavili kretanje Mišićevom ulicom i dalje.
Sećajući se tih dana i ovog sprovoda Milka, majka Petra Petrovića, metalskog radnika iz Valjeva, koji je tom prilikom streljan, opisala je događaj u izjavi za valjevski list Napred:
„. . . Videla sam kad su ih izveli iz dvorišta Tadića magacina. . . Pošto ih povedoše niz ulicu, nešto sam naslućivala. Otrčah do kuće, uzeh kaput i pođoh za njima… Gledala sam ih netremice. . . Išli su i ne sluteći da su im to poslednji trenuci života. Nemci su išli sa strane i budno motrili na svaki njihov pokret. Na grudima su nosili šmajsere, a oni tesno zbijeni u koloni. Nešto me je vuklo, nisam mogla da se vratim. Išla sam stalno za njima i molila. Najzad se ukaza Peti luk. . . “
Čim je kolona zarobljenih partizana stigla na brdo Krušik, odmah su ih uveli u krug kasarne Petog pešadijskog puka „Kralja Milana”.
Već na samom ulazu sačekale su ih još dve čete nemačkih vojnika pod punom ratnom spremom. Kada su i poslednji zatvorenici prošli kasarnsku kapiju, ona je zatvorena, a Nemci sa puškama i šlemovima stali su ih opkoljavati. Tako se za vrlo kratko vreme oko njih obrazovala nova i još brojnija straža. I tek što je završeno ovo opkoljavanje, nemački vojnici naočigled prisutnih zarobljenika počeše puniti svoje oružje, stavljati bajonete na puške i još bolje se raspoređivati oko ove zarobljeničke kolone. Ako je i bilo još pojedinaca koji su verovali da će preživeti, posle ove scene shvatili su da im više nema spasa. Nakon ovoga ni za najveće optimiste nade nije bilo. Govorili su:
„ Mora se,ovo su poslednji momenti, ovo nam je kraj života. “
Svaka nada bila je izgubljena kad se u blizini začula mitraljeska paljba u kratkim rafalima. Sa njom su se čule i reči: „ Ja sam odmah znao. Jesam li ti kazao? . . . Meni se odmah predskazivalo. . .”
Ko zna šta bi se još sve čulo da mitraljeski rafali nisu postajali sve glasniji i određeniji. Čini se da su se čuli svakih pet do deset minuta. Ni onima u koloni nije trebalo mnogo vremena da zaključe da je to streljanje njihovih drugova, koji tog dana zbog bolesti i iznemoglosti nisu išli na radilište, već su ostali u Tadića magacinu.
U trenucima dok su ostali sa zebnjom očekivali rafale i iščekivali šta će se dalje desiti, pred njih izađe jedan nemački oficir sa belim rukavicama na rukama i stade ih prebrojavati. Čitavu kolonu podelio je na dve približno jednake grupe. Potom im je na izlasku kod severoistočnog ugla kasarne saopštena i presuda u kojoj se kaže da će zbog gubitaka koje je imala 342 nemačka pešadijska divizija u okolini Valjeva, od dva mrtva i šest ranjenih, po naređenju Vojnog zapovednika Srbije generala Dankelmana biti streljano 265 partizana.
Koloni zatvorenika naredili su da krene napred. Išli su u pravcu poljane iza kasarnskih štala, gde je pre II svetskog rata izvođen egzercir. Zaustavili su ih na obližnjoj livadi, a onda i počeli streljanja pojedinaca iz njihove kolone. Streljali su ih na dva mesta istovremeno. Razdvajali su ih u po dve grupe od po desetoro. Izdvojenoj grupi najpre bi naredili da dođe do šančeva, koji su još pre rata bili iskopani po cik-cak liniji. Prema nekim tvrđenjima, ti rovovi služili su za odbranu kasarne, a prema drugima kao skloništa u slučaju napada iz vazduha.
Kada bi zatvorenici došli do njih, naredili bi im da se okrenu prema tim rovovima, a pozadi njih na ostojanju od samo nekoliko metara stajale su grupe nemačkih vojnika sa puškama i mitraljezima na gotovs. Svaki od njih imao je zadatak da gađa u potiljak zatvorenika ispred sebe.
Jedna od jama sa telima streljanih na brdu Krušik
Jedan od preživelih zatvorenika, Stanko Subašić, radnik iz Velikih Crljena kod Lazarevca, opisao je trenutke pre streljanja:
„ . . . Odvođeni smo do nekog starog šanca. Tu smo ponovo morali da kleknemo pred šanac svih desetorica okrenuti licem prema šancu, a iza leđa na rastojanju od pet-šest metara stajalo je deset nemačkih vojnika sa puškama i gađao svaki jednoga. Druga desetorica koji su nailazili posle ove grupe streljanih morali su da pobijene bace u šanac a oni da kleknu na njihovo mesto. I tako je to išlo redom dok svi zarobljenici nisu bili pobijeni. . .”
Zaista, streljanje je tako trajalo sve do u sam sumrak, kada je ovo jedno od najmasovnijih streljanja u severozapadnoj Srbiji bilo potpuno završeno.
Inženjer Božidar Boža Maksimović, koji se i sam nalazio u grupi za streljanje, ovako je opisao te poslednje trenutke svojih drugova na brdu Krušik.
„ . . . Čekamo, čitava večnost, a mitraljez se s vremena na vreme jezivo zaštekće . . . Polazimo i mi ka tome mestu. Sve je u očima, prvi redovi sve vide izbliza. Gledamo i šta vidimo. Streljaju prvo grupu koja nije išla na rad . . . Kr . . . kr . . . kr . . . Zavrišti mitraljez i pokosi . . . Sporo ide: dok se odvoje, posedaju, nameste, prolaze minuti . . . Posle svakog košenja lekar prilazi i konstatuje smrt. Ako se pokaže da neki nije dobio razorni metak dum-dum u blizini srca, onda prilazi vojnik ili podoficir sa revolverom i dovršava stvar . . .”
KAKO BI BILO DA BEŽIMO?
Svima je jedna misao: da mi je da me odmah od prvog rafala potrefi pravo u srce. . . Kako bi bilo da bežimo, da se svi u jedan mah razbegnemo, pita jedan mladić od 16-17 godina. Gledamo ga začuđeno. Gde ćeš? Vidiš da smo opkoljeni. A gde posle da se skloniš? Jasno je da bi se verovatno u ovoj zbrci i spasla koja desetina, ali svi začuđeno ostaju ravnodušni prema tome predlogu . . . Ipak, jedan mladić izleće iz kolone i daje se u bekstvo . . . Zavikaše vojnici i opkoliše ga bajonetima i uhvatiše. Odmah zatim iskače i drugi i koristi zabunu, ali ga ubijaju na udaljenju od deset metara. Nema se gde, sve je opkoljeno. Vojnik do vojnika. Sve je opet mirno, ledeno, mrtvo, tišina. Mitraljez završava i odlaze pet po pet . . .”
U jednom trenutku dvojica Mostaraca počeše da beže krivudajući preko poljane. Poodmakli su daleko. Svi u koloni budno su pratili svaki njihov pokret. Želeli su da im pomognu i u sebi se radovali njihovom eventualnom uspehu. Međutim, Nemci su otvorili vatru i pucali za njima, ali nisu uspeli da ih pogode. Odmah zatim začu se i drugi rafal „šarca” i jedan od njih pade. „Šarac” zakrča još jednom, pade i onaj drugi.
Pred sumrak nasta tajac. Nemački oficiri su obilazili rovove. Kad su se uverili da više nema zatvorenika koji daju znake života, komandovali su pokret. I ubrzo zatim začu se zveket oružja i topot njihovih koraka. Bio je to znak da odlaze. Nad ovom poljanom užasa ponovo je zavladala tišina. Nešto kasnije pojavi se i prvi snop mesečevih zraka, a odmah potom začu se i muzika. Očigledno, to su fašisti u kasarni Petog puka, uz piće i muziku, obeležavali „uspešno” obavljeni posao.
Leševi ubijenih još nekoliko dana ležali su na livadi nezakopani, pa su kučići počeli razvlačiti delove njihovih tela. Nakon toga Nemci su se smilovali pa su doveli drugu grupu zatvorenika da ih zatrpa u rovove nad kojima su streljani. Pošto su plitko zakopani, u proleće kada se sneg otopio, počeo se osećati neprijatan miris, a iz zemlje virili su pojedini delovi ljudskog tela. Najčešće su to bili pramenovi kose, ruke ili noge. Po nalogu sanitarnih organa Nemci su u proleće 1942. godine otkopali te leševe i preneli ih na drugo mesto. Prema rečima očevica Radomira Ilića, zemljoradnika iz sela Kličevac iznad Valjeva, ubacivali su ih u jednu veliku jamu. Slagali su jednog pored drugog u suprotnom pravcu: glava- noge. A onda su slagali jednog preko drugog unakrst, pošto je jama bila duboka preko dva metra. Pre zatrpavanja preko njih su sipali krečno mleko, a nakon toga obavili su zaravnjavanje uz pomoć valjka.
Izvor: Delovi teksta i svedočenja su uzeta iz knjige ” Tragom izdaje” .
ISTORIJU NIKO NE MOŽE DA IZBRIŠE!
Partizansko spomen-groblje na Krušiku u Valjevu, u Srbiji se nalazi na u severozapadnom delu grada, na brdu Krušik.
Na groblju su humke 313 boraca, partizana, rodoljuba učesnika Narodnooslobodilačkog rata, i nevinih žrtava izdaje četničkih bandi i nemačkih okupatora.
Njih 261, bili su učesnici NOB-a. Nakon zarobljavanja i predaje, ravnogorski četnici su ih doveli švabama u Divce, odakle su sprovedni u Valjevo.
Tokom partizansko-četničkog sukoba U Zapadnoj Srbiji,četnici su hapsili sve "sumnjive" da po svaku cenu ispune "kvotu". Lažna obećanja da ih vode u zarobljeništvo, u Nemačku na rad, su prošla. U Divcima ij je Jovan Škavović , tada pod komandom vojvode Koste Pećanca, predao nemačkim zlotvorima.
Nakon toga ljudi su prebačeni u Valjevo. Ppremlaćivanje, šikaniranje, prinudni n rad I izgradnju nemačkog aerodroma u blizini Valjeva, su bili najava puta u smrt.
Od ove grupe zarobljenika švabe su 27. novembra na Krušiku, u krugu kasarni Petog pešadijskog puka „Kralj Milan“ streljali 265. ljudi.
Odmah po okončanu rata stratište je preraslo u spomen-park otvareno na petnaestu godišnjicu streljanja 1956. godine. Kompleks su činili kosturnica i novopostavljene spomen-ploče sa imenima stradalnika u izmenjenom obliku. I izostavljena su imena lica za koje se u međuvremenu saznalo da nisu streljana na ovom mestu. Projekat je urađen u ateljeu beogradskog „Generalnog plana“, autora arhitekte Vere Đurić.
Usledila je nova rekonstrukcija i nadogradnja.
Autor novog projekta spomen-groblja je bio Božidar Krković, inženjer arhitekture iz Valjeva. Radove su besplatno izveli radnici iz valjevskih građevinskih i komunalnih preduzeća, a troškovi su bili samo za kupljeni građevinski material. Rekonstrukcija je završena 1964. Godine. Spomen- park je dobio novi izgled, kakv je I danas, u obliku nepravilnog trougla i zahvata površinu od 2,5 hektara. Omeđen je živom ogradom, a na ulazu je bilo su mesto za polaganje venaca, jarboli za zastave, ploča na kojoj piše: „Borcima revolucije palim na tlu ovog kraja 1941—1944... Tek će vidici budućih dana moći da omeđe smisao njihove smrti... 7. jula 1964. godine“. Unutrašnjost čine travnate površine, ispresecane asfaltiranim pešačkim stazama i brojnim spomen-pločama, te ukrasnim biljkama.
U sklopu rekonstrukcije pored već postojanih spomen-kosturnica, na groblje preneti i sahranjeni posmrtni ostaci partizanskih boraca i partizanskih pristalica. Na pločama su isklesana imens 313 boraca NOR-a, uključujući i istaknute borce i narodne heroje iz valjevskog kraja koji su poginuli na drugim mestima van Valjeva i okoline.
Ovako preuređeno i dograđeno, spomen-groblje na Krušiku je svečano otvoreno za Dan ustanka naroda Srbije — 7. jula 1964. godine. Ceremoniji otvaranja je prisustvovalo oko 15 hiljada građana Valjeva, te preživeli borci narodnooslobodilačkog rata ovog kraja i njihova rodbina.
Spomen Park u Valjevu na Petok Puku he jedan od iza spomenika posvećenih NOB širom Srbije, pred Karagujevca, Čačaka, Blele Vtkve Jajinaca
Predsdenok SFRJ Josipa Broz Tita Valjevu 1967. godine je posetio Spomen park I središnjem delu groblja je zapaljen večni plamen.
Komemorativnu svečanost na spomen-groblju na Krušiku je svake godine za vreme SFRJ organizovao Opštinski odbor SUBNOR-a, Mesna zajednica „Krušik“ i osnovna škola „Andra Savčić“ iz Valjeva. Polaganja cveća, obraćanje istaknutijih učesnika NOB-a i političara Grada, kulturno-umetnički program nastup KUD Abrašević, priisustvo porodica streljanih rodoljuba, pripadnika JNA i učenika valjevskih škola bili su tradacija do dolaska, demokrata u preobučenih četnika na vlast.
I danas je mrmljao polupsieni penzionisani džandar, preobućeni četnik početnik- poznat široj javnosti po karaktersičlnim nadimnku “kurton”.
Goste iz Čačka nije udostajio ni sa “Dobar dan”.
U odsustvu partizanke Olge Jeremić(91) Čačani su otišli do Vidraka, i ispred monumentalnog spomenika borcima Revolucije, ovekovečenog u liku heroja Stjepana Steve Filipovića, su položili cveće. U spomen parku Vide Jocić na Jadru položen je buket ruža na spomenik sugrađanki narodnom heroju Milice Pavlović-Dare( (ilegalno ime po najstarijoj od 4 sestre Pavlović).
Valjevska Tenička škola ne nosi već 10 godina “Darino” ime, ali Čačani ne zaboravalju svoju herionu. Ime profesorke književnosti u valjevskoj Tehničkoj školi pred početak Drugog svetskog rata, nosi jedna osonovna škola u Čačku.
Partizanka Milicu Pavlović-Daru je u Joševi kod Valjeva u šumi Rezina u prepoznao bivši Nedičevac, dok je bila na sastanku na ssatanku Okružnog komiteta KPJ. Dojavio je četnicima I banda izdajnika je na kućnom pragu zaklala domaćina Živana Andrića. Milicu koja je došla da prenoći, se predala da zaštiti decu i svoje domaćine, su divljački mučili, da oda saradanike. Dva dana kasnije 8,juna 1944. Milica imrcvarenu su četičkom kamom zaklali besmrtnu heroinu u Leliću.
U blizini Spomen parka na Petom Puku je 1979. godine sagrađeno novo stambeno naselje I nosi ime „27. novembar“.
Tokom 2003. godine, spomen-groblje je sveobuhvatno obnovljeno. Radove po projektu Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Valjeva je finansiralo tadašnje Ministarstvo rada i socijalne politike. Spomen-groblje je nanovo sveobuhvatno rekonstruisano tokom aprila 2016. godine.
Danas je spomen-groblje Krušik, kultivisan spomen park, izgleda nedustupan samo otpadnicima svog naroda.
Besmrtni se ne zaboravljaju!