Jubilej vredan pažnje pola veka od kako je pored stadiona Krušik prošao prvi voz i Beograda za Bar obeležen je u vremenu bez poštovanja prošlosti, ali zato  uzdizanja nakaradnih vrednosti, sticajem okolnosti  na poseban način u Valjevu.

Budućnost Krušik tako se i dalje zove fudbalska družina u rukama nesposobnih i drskih je na ušću dve reke i sada dva hrama, pored oronulog pola veka i više starog klozeta za publiku na  stadionu  je  igrala nešto bi bi trebalo da bude fudbalska utakmica. Rezulzat se piše 2:0 za valjevski tim protiv   Jedinstvo iz Užica.

Slučaj je hteo  da se par stotina ljudi okupi, neki od njih   nesvesni da su pre pedeset godina bili  srećniji  iz više razloga nego danas, a jedan  je što su  28.maja 1976.  pozdravili prolazak prvog voza na svom istorijskom putovanju od prestonice do Bara.

Videsmo  danas voz, noviji ali sporiji od onog pre pola veka tri puta. Videsmo i  dva gola, dva najslađa kolačića, kao nagradu za prženje na konačno progrejalom majskom Suncu. Premalo detalja, fudbalskih poteza, i to protiv ekipe na granici toatalno amaterskog pristupa a samim tim i skromnog fudbalskog znanja.

Fudbal je ipak opravdao svoj smisao i to iz jednog razloga, momci su na terenu sačuvali svoj obraz, a što nisu u višem rangu kao neki predhodnici pre dve decenije,  je posledica beskrajnog bitisanja u klubu nekolicine luzera i licemera  drskih  bez obraza i osećaja za sram i pokajanje  rade šta hoće i kako hoće, ali na sreću i ne dokle hoće.

Pre pola veka naše bake i roditelji su radili, gradili, živeli u srećnoj  zemlji Jugoslaviji. Danas većine nema, sva dela njihovih ruku još uvek nisu uništena, a kako nam je da li treba  posebno isticati.

Ipak ovaj dan je drugačiji od svih u proteklih koliko li desetina godina, samo iz jednog razloga ponosni smo na  nama bliske rođake i prijatelje i one malo manje NAŠE predhodnika verne  idealima, radu, i rezultatima rada. Bili su sigurni to što rade ima svoj smisao  cenu i vrednost za nezaborav.

Valjalo bi nam što pre da se  na NJIH UGLEDAMO, da kao i  ONI  progledamo i konačno shvatimo da i za nas ima nade!

Srpski šampion Partizan propustio je veliku šansu da već u prvom meču plej ofa obezbedi svoju treću Ligu šampiona, ali i minimalan poraz od 0:1 daje relane šanse crno belima, da 26.avgusta inkasiraju pored već zarađenih 6,35 novih 11 miliona evra.

Partizan je posle  druge nerealizovane “mrtve” šanse Andrije Živkovića u 65.mimutu, kao nikada u karijeri isprebijanog u Borisovu, i za divno čudo nezaštićenog od skota iz Škotske sa poštaljkom u ruci, u 75.minutu PAO iz prekida.

Posle kornera Staševića kiksa Vulićevića i već viđenog problema linijaša Živka Živkovića, bez ikakve dileme pre i posle toga najboljeg kod Partizana, Gordejčuk je iz peterca glavom postigao gol i nadu za Beloruse pred revanš 26. avgusta u Beogradu.

Crno beli su se lagano nosili sa Belorusima, iako silno hendikepirani beozbrazno tendencioznim isključenjem Jevtovića, posle u poslednjem minutu prvog poluvremena.

Posle šuta Radionova u 7.minutu i bravure golmana Živkovića, usledio je prvi od 4 šuta crno belih. U 13.minutu Umaru Abubakar je bacio u vatru Andriju Živkovića, ali malo lošiji prijem bio je dovoljan Černiku da spreči pogodak, a usput i zakači i odnese napadača Partizana.

Namazani folirant Rodionov uz pomoć Aleksejeviča nastavili su da testiraju golmana Partizana nesavladivog do 75. minuta.

Na ruku Belorusima išao je i skot iz Škotske, cinik Krejg Tomson, bezobrazno drzak da kazni drugim žutim kartonom Jevtovića posle spornog faula nad Rodionovim u 45+1 minutu.

Andrija Živković je uoči jedinog gola na utakmici na pas Abubakara, ali promešao Beloruse, ali je umesto mreže pogodio butinu protivničkog golmana.

Pet minuta kasnije usledila je kazna! 

Prljave Beloruse iz Borisova očekuje pakao na stadionu Partizana 26.avgusta, zaslužen činjenjem pre, u toku, a verovatno i posle meča. Drskost bez granica osionih Belorusa je išla dotle da su navijači Partizana njih 450, iz Srbije, Belorusije i Moskve, na stadion ušli tek u 15.minutu meča.

Partizan i pored evidnetnih problema po “centrali” Živković(svaki korner je pola gola), defenzivci Balažić i Fabrisio sa organizatorom “trkačem”: Babovićem i centralnim napadačem: Božinovom, su najveće rupe Partizana!

Saša Ilić nije ničim zaslužio da igra samo nešto više od 200 sekundi u 100 i meču crno-belih u Kupu i Ligi šampiona, najvažnijem u novijoj istoriji Partizana. Partizan je u Borisovu odigrao svoju jubilarnu 100. utakmicu u Kupu šampiona, ili Ligi šampiona. Za crno-bele je evo rpiča je sve počelo 4. septembra 1955. godineu Lisabonu kada su remizirali sa domaćim Sportingom (3:3). U revanšu je Partizan bio još ubojitiji i pobedom od 5:2 se plasirao u 2. kolo Kupa šampiona.

Trener Kiza Milinković osim što menja odela morao bi pod hitno pokaže ima li išta u gaćama, i smešnog “rezervnog” kapitena – trkača ( najviše trčao u Borisovu) zameni pravim kapitenom, da svojim kreacijama završi zadatak decenije na najlepši mogući način.

Pun stadion 35.000 grobara, 11 na 11, kvalitet Partizana, i konačno prva postava crno belih su garant nove Lige šampiona za Partizan 26. avgusta.