Državni praznik Vidovdan se obeležava od petstote godišnjice Kosovske bitke 1889. godine. kao pomen srpskim junacima stradalim za veru i otadžbinu, danas bez slova u zakonu za povod obeležavanja Vidovdana. Stoga valja podsetiti šta nas sve veže i danas za Vidovdana.

1,Na Vidovdan  je 1389. počeo Kosovski boj između sprske i vojske osmanlija. Miloš Obilić je ubio sultana Murata, a  njegov sin Bajazit zarobio kneza Lazara, i posekao ga. Turci su se potom povukli iz Srbije. Boj na Kosovu je i danas ključni deo srpske narodne epske poezije. Bitka je završena bez pobednika Turci su privremeno zaustavljeni, ali već naredne godine srpski vladar je postao turski vazal. Ovo nije bio ni prvi sukob Srba i Turaka, a nije bio ni konačan pad srpske države pod tursku vlast. Prodoru Turaka na prostor Balkana na kojem su živeli Srbi prvo su se sprečili braća Mrnjavčevići, kralj Vukašin i despot Uglješa, na reci Marici 1371. godine. Bitke je izgubljena, a kraljević Marko je postao turski vazal. Tako je otpočelo tursko osvajanje teritorija nekadašnjeg Dušanovog carstva. Do konačnog pada srpske srednjovekovne države pod tursku vlast došlo je sredinom sledećeg veka, padom prestonice, Smedereva, 1459. godine. Simbolika Kosovskog boja je u sudbonosnom stradanju Srba za veru. Srpska pravoslavna crkva od 1892. godine proslavlja na Vidovdan Svetog velikomučenika Cara Lazara i sve mučenike srpske.
2. Potpisana tajna konvencija između Kneževine Srbije i Austrougarske monarhije 1881. godine Srbija je nezavinost “platila” zavisnošću prema Monarhiji. Milan Obrenović je krunisan za kralja, a Monarhija je obezbedila da sve sile prihvate Srbiju kao kraljevinu.

3. Početak Drugog balkanskog rata 1913. godine. Bugarska je napala  bez objave rata srpsku vojsku.  Ishod rata je doneo savezništvo Srbije i Rusije, ali i povod za Prvi svetski rat.

4. Gavrilo Princip je 1914. izvršio atentat na Franca Ferdinanda u Sarajevu. Princip je sa svojim drugovima njih šest, članovima organizacije Mlada Bosna, bio akter atentata i ubio austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, vojvotkinju od Hoenberga. Politički motiv atenatata je odvajanje Bosne i Hercegovine od austrougarske monarhije i ujedinjenje  sa Jugoslavijom.

5. Na Vidovdan se pre jednog veka 28.juna 1916. godine u katedrali Svetog Pavla u Londonu a na poziv nadbiskupa Kenterberijskog obratio Sveti Vladika Nikolaj:

“Došao sam iz Srbije, iz evropske ponoći. Tamo nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli. Pa ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri, u skoro svanuće dana. Zahvalan sam lordu Arhiepiskopu kenterberijskom, koji mi je omogućio da na sveti Vidovdan, ovog leta Gospodnjeg 1916. godine, u ovoj prekrasnoj crkvi Svetog Pavla, pred njegovim Visočanstvom kraljem Džordžem Petim i najuglednijim Englezima mogu da vam se obratim.

Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji je ponos Engleske i hrišćanstva. Ja sam video da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donesenog iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Video sam da je sagrađen od granita i mermera koje su ispirali talasi stotine mora i okeana. I da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem, donetim iz najskupocenijih rudnika Evrope i Azije. I uverio sam se da se ovaj hram s pravom ubraja u jedno od arhitektonskih čuda sveta.

No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovog hrama. Taj hram se nalazi u srpskom gradu Nišu i zove se ĆELE KULA. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope. A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi dana, mogao podići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Širera. Za sva ona bela i crvena stoleća u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo korigovanje, i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno.

Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje.

Gde su? Izginuli braneći Evropu. Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati taj dug” poručio je Sveti Vladika Nikolaji pre tačno jednog veka u Londonu

6. Versajski sporazum 1919. godine zaključen je na Viodvdan između Antante i Nemačke. Nakon Prvog svetskog rata, održana je Pariska konferencija mira (od 18. januara 1919. do 28. juna 1919. u Parizu) a mirovni ugovori zaključeni su sa svakom poraženom državom posebno. Sile Antante, njih 27 su primorale Nemačku da prizna da je isključivi krivac za Prvi svetski rat, da od početka 1929. godine plati ratne odštete u iznosu od pet milijardi dolara.

7. Vidovdanski Ustav Kraljevine SHS 1921. godine

Vidovdanski ustav je prvi ustav južnoslovenske države, tačnije Kraljevine SHS. i bio je na snatzi do 6. januara 1929. godine. Kraljevina SHS je njime određena kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija, čiji je jezik srpsko-hrvatsko-slovenački. Zakonodavnu vlast delili su kralj i Narodna skupština. Kralj je imao širok krug ovlašćenja. Narodna skupština je bila jednodomno predstavničko telo.

8. Slobodan Milošević je na Gazimestanu 1989. godine na  600-u godišnjicu  od Kosovske bitke pred kažu čak 2 miliona ljudi i prisustvu Predsedništva SFRJ, ambasadorima mnogih zemalja u Jugoslaviji, osim SAD, Vorena Zimermana, i Turske poručio:

„Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre šest vekova, pre punih 600-na godina dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. Kao i sve velike događaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naučnog istraživanja i obične narodne radoznalosti. Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje: ‒ sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolički značaj za njenu budućnost.”

9. Donošenjem hrvatskog ustava 1990. godine na Vidovdan Srbi su prestali ida budu konstitutivan narod. Na ovaj način su  poništene oduike Trećeg zasedanja ZAVNOH-a u Topuskom 1944. godine kad je rečeno da je srpski narod u Hrvatskoj sa hrvatskim narodom „izvojevao slobodu i samoodređenje naroda Hrvatske“. U Ustavu Narodne Republike Hrvatske iz 1947, u članu 11, stoji da su Srbi u NRH ravnopravni s Hrvatima. I u članu 2. spominje se bratsko jedinstvo sa srpskim narodom u oslobodilačkoj borbi, zatim ponavlja u Ustavu Socijalističke Republike Hrvatske iz 1963. godine. U amandmanima na Ustav iz 1971.-1972. u njega prvi put ulazi formulacija da je SRH „nacionalna država hrvatskog naroda, država srpskog naroda u Hrvatskoj i država narodnosti koje u njoj žive“. Hrvatska u sastavu Jugoslavije, je Srbima u Hrvatskoj garantovala pravo i ednog od konstitutivnih jugoslovenskih naroda.

10. Vlada Srbije je 28. juna 2001. godine na Vidovdan donela uredbu o izručenju Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu i njegovo hitno transportovanje u Hag. Predsednik SRJ Slobodan Milošević na osnovu uredbe Vlade Republike Srbije, koju je potpisao Zoran Đinđić, izručen Haškom tribunalu zbog sumnje da je počinio ratne zločine protiv čovečnosti i genocid u ratu na teritoriji bivše Jugoslavije, kao i protiv Albanaca sa Kosova i Metohije. Izručenje Miloševića Hagu je izazvalo političke sukobe i napetosti u Srbiji. Slobodan Milošević je uhapšen je 1. aprila 2001. godine zbog sumnje za zloupotrebu službenog položaja. Hapšenje započeto 30. marta, okončano je dva dana kasnije.Hapšenju su do tada sprečavale pristalica i simpatizera SPS-a i JUL-a. .. Slobodan Milošević 28. juna prebačen u Hag, gde je 11. marta 2006. godine preminuo..Predsednik Srbije i SR Jugoslavije policajcima koji su mu stavljali lisice na ruke je kratko poručio: “Znate li da je danas Vidovdan?

Bilo je u našoj istoriji još mnogo važnih događaja na Vidovdan – tragičnih, sa lošim posledicama. da nam pokažu da postoji put u bolju budućnost, ali sa više ljudskosti i ljubavi da nestane stradanja i patnje na  Vidovdan !

Čovek je tajna. A šta je čovek, Gospode, ako ne božji sluga? I Hrist je bio čovek. I kao bogočovek ostao je tajna. A čovek Bogu posvećen, zavetovan pastvi svojoj gde god da je nogom kročio.

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović(7.01.1938), pre tačno 30 godina započeo je arhijerejsku službu, a pet godina kasnije mitropolitsku, u zavičaju – Njegoševoj Crnoj Gori, i od tada u stolici Svetog Petra Cetinjskog obnavlja duh, zida, krovi i freska bogomolje narodu svom.
Kada se, ispraćen suzama Banaćana, vratio u rodnu Crnu Goru, osvetlio je dušu posustalom pravoslavnom narodu, obnavlja im zapuštene i porušene crkve i manastire. Vredan je čuđenja i hvale podatak da je od dolaska obnovio i izgradio 652 crkvena zdanja, ali još vrednije da je narod vratio u Crkvu, podmladio sveštenstvo i monaštvo, pa su danas, posle četvrt veka, one iste opustele bogomolje postale košnice sada pune vernika, obnovljenog duha i obnovljene nade.
Sveštenstvo Mitropolije crnogorsko-primorske danas predstavljaju obrazovani monasi i sveštenici sa akademskim titulama: na Cetinju se govore i prevode ruski, engleski, španski, grčki i starogrčki, nemački, francuski arapski, turski, poljski, bugarski, italijanski, makedonski spisi i knjige.
U čast velikom jubileju njegove episkopske službe održana je akademija u kripti podgoričkog Sabornog hrama Hrista Vaskrsenja.
O najbližem duhovnom srodniku Svetog Petra Prvog Cetinjskog, Tajnovitca Petra Drugog Petrovića Njegoša, mitropolitu Amfilohiju govorile su mnogobrojne ugledne ličnosti i nekoliko vladika iz Crne Gore, Srbije, Rusije, Republike Srpske, pa je kripta Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici bila pretesna za sve one koji su hteli da čuju njihove reči.
Episkop budimljansko-nikšićki Joanikije moli se Gospodu da mitropolitu da snage da i dalje „časno, sveto i plodonosno nosi breme svoje arhijerejske službe u Crnoj Gori”.
A Amfilohije, onaj bosonogi dečak iz Morače, dočekan je kamenicama i raznim uvredljivim porukama onako kako to stihovima kaza pesnik Matija Bećković: „Ali, čim se krsnim znakom znamenovo, / nema toga ko ga nije kamenovo / i to kamenje posta mu imanje, / svaki kamen njemu, jedan Hristu manje.”
Na sve to Amfilohije je uzdizao krst, krstio neverne i molio se za oprost njihovog greha.
A da su decenije svetosavske misije u Crnoj Gori bile teško breme i da je tako i dalje, svedoče i reči episkopa zahumsko-hercegovačkog Grigorija, koji je kazao da samo pominjanje imena Amfilohije u minulih trideset godina nikoga u Crnoj Gori „nije ostavljalo ravnodušnim, od onih koji ga istinski vole do onih koji ga nenavide”.
„Crna Gora je u poslednje dve decenije u susretu i sukobu sa moračkim prorokom Amfilohijem i to je najočitiji dokaz da narod i Crkva potrebuju proročku reč. Ta reč je često nerazumljiva i bolna, ali lekovita”, kaže Grigorije. „Da nije tako, zar bi danas crnogorski manastiri bili puni života i molitve, zar bi danas u Crnoj Gori bilo toliko divnih sveštenika i vernika čija lica svetle i raduju širom tamne stvarnosti vremena i sveta u kome živimo? Prorok je oduvek neshvaćen, ali je poštovan, i ničije uši, sem onih koji ih zatiskuju, ne mogu, a da ne čuju njegovu reč. Nije li mitropolit upravo takav – neshvaćen a ipak i te kako poštovan? Proroke su ubijali odvajkada, na razne načine, porugom, pokudom, gonjenjem i raznim smrtima, a oni se nikad nisu plašili, dok su se drugi njih pribojavali.”
On je dodao da se mitropolit Amfilohije nikada nije uplašio i „to ga je učinilo, u ovom svetu straha i kukavičluka, magnetom privlačnim za uplašene i rastužene, koje rado prima pod svoja orlovska krila slobode”.
Predsednik Saveta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu prof. dr Bogoljub Šijaković kaže da je mitropolit pesnik i besednik, ne samo u knjizi „Vraćanje duše u čistotu” i pesničkoj zbirci „U Jagnjetu je spas” nego u „čitavom svom unutrašnjem biću”.
Jednom prilikom mitropolit Amfilohije mi je ispričao kako se božjom sudbinom zamonašio:
„Sećam se, bilo je to 1937. godine, kada je moja majka Mileva, noseći mene ispod svog srca, stigla u neko doba u manastir Ostrog. Tu prenoći, pričesti se i onda se vrati kući. Tada ju je sreo moj deda Radisav i rekao joj: ’Nevesta, ako to što nosiš pod srcem bude muško, to će biti moj pop, jer odavno kod Radovića nije bilo popova.’ Pamti to moja majka. Pamti i priseti se, pa kad završih fakultet, pitala me gde ću nakon toga, a ja joj kažem da idem u kaluđere. Eto, tako bi božjom voljom predodređeno…”
Mitropolit je i pesnik i prorok, a to je, kako je naveo vladika Georgije, „kao da kažete hrabrost i nežnost u jednom: pesnik ranjenog, otvorenog srca iz koga kaplje krvi i suza, koje liju nad Crnom Gorom, evo već decenijama, ali ne liju uzalud, nego umivaju Crnu Goru”.
Šta je čovek Gospode, pitale su se i sve vladike pre Amfilohija nakon što služiše narodu crnogorskom. Verujemo da je Risto Radović saznao tu tajnu u rizi mitropolita Amfilohija. Na radost i sreću Crne Gore.

HRISTOS SE RODI ! VAISTINU SE RODI !

SREĆAN PPAZNIK !

Pravda 6.01.2016