Boks je bio neponovljivi deo života, Ante Tadića, ljudine, spremnog da maštom, na krilima  volje, velikog srca, asketskim  odricanjem  prihvati svaki izazov. U životu je stekao naviku da se bori i da  pobeđuje, pokazujući svima koliki je "lako" biti šampion velikog srca.

 Harizmatičan naoružan samopouzdanjem, vitalnošću, energijom, pozitivnošću i entuzijamom, posedovao je magnetizam da privuče druge da uđu u magični četvorougao I da osete čari plemenite veštine.

Hrabri dečak iz kraja naoružan željom i vizijom, posvećen, naravno od dobrih ljudi imao šta da nauči, rastao je izrastao u  neustrašivog borca, neverovatnog instikta da se u ringu prilagodi svakom protivniku, i prepozna priliku kako da ga nadmudri.

 Nije bio ni mali,  ni veliki šampion.

Izrastao je jedinstvenog nepovoljivog, nezavisnog, slobodnog čoveka-ljudinu, uvek ispred svog vremena, kakav se ne rađa. Samo svoj, optimista beskrajne energije, fleksibilan i otvoren, sposoban da se  prilagodi  svakome ko mu se obrati i pruži  ruku rešavao je s lakoćom najizazovnije situacije. Gestom i delom, a ponekad bila dovoljna i topla reč, znao je da  usadi veru svakome  da shvati da nije teško biti čovek, ali i da je život neprestano dokazivanje. Samo treba imati srce.  

Uskočio je kao mališa u ring i nikada ga nije napustio. Platio je najskuplju cenu, misleći da je star samo onoliko koliko je mislio da je mlad.

Nikada nije odustao od cilja. Rođen je hrabar,  rizikovao da  neće postići ništa u životu, a postigao je više od umišljenih da nešto znaju, da vrede onoliko koliko imaju novca, lažnih pohvala i samohvalisanja do besmisla.

Kada je na početku ulazio u salu, i svakim minutom treninga, dokazivao je sebi, da sutra ni slučajno neće  odustati u ringu od borbe i pobede. Rođen da pobeđuje, živeo je život šampiona, na isti način sa 16 i ovaj nesrećno prekinuti sa 60. Učio je i mlade da budu samo ljudi velikog srca, i da sve drugo dolazi, samo ako žele. 

 U Hali sportova 15.septembar, održane je komemeracija a od Ante Tadića oprostili su se Nebojša Jelić, Muradif Salkić, Zarije Andrić...

Supruga Dragica je smogla snage da izrazi još jednim ljubav i poštovanje za čoveka koga voli, poštuje, najboljeg. Anti je posvetila život jer joj je ljubav i srce je podario iskreno  toplo, istinski.

U neponovljivom hramu boksa, apluzom smo u večnost  ispatiili smo našeg brata i prijatelja, čoveka, ljudini, velikog srca.

Poslednji opraštaj usledio na vrelini julskog Sunca, u prisustvu najdražih, i brojinh prijatelja iz Srbije i sa prostora eks SFRJ.

Apluaz se prolamao jače od grmljavine, a tužna pesma posvećena šampionu ljudskosti zalivena je kišom bolnih suza, da pokažu koliko nam je Bog blizu.

Na svežoj humki u cveću je bio i poslednji poklon od Antinih Tuzlaka, par rukavica kluba u kome ponikao, za neke nove borbe i pobede sa najboljim trenerima kako je znao da kaže Micojem Vasićem, Dulom Cimerom, i saborcima iz ringa Marom, Romanom, Zimcem, Draškom...

Nežni Bojanov otac, kao što je ružama  potrebno Sunce,  svojoj Dragici je darovao ljubav, najbolji Bogdanov deka i Marijin svekar, Katicin, Filipov i Ilijin brat za poželeti, u trenu  je postao deo svetlosti, i tišine beskraja,  naš Anto Tadić. 

Slava mu i hvala Bogu što nam je podario da budemo deo života Ane Tadića.