Čačanski Gimnzijalci su košarkašku iskru pretvorili u plamen, podigli su prve koševe na platou kod Sokolskog doma i započela je košarkaška bajka u gradu kraj Morave.

Na ovaj način podseća na sedam zlatnih decenija KK Borca, čačanski novinar Aleksandar Stefanović –Aco “Puš “ (83), visoko obazovni sportski radnik, diplomirao na DIF-u. Aco je bio jedan od trenera Borca u vreme ulaska u tadašnju najjjaču ligu u Evropi 1970, a danas jedinstveni primeri odanosti na  novinarstvu, živi podsetnik na vrednosti, danas zaboravljene ili još tragičnije nipodaštavane od neznalica, diletanata  i luzera.

U beogradskom DLS „Sport“ Aleksandar Stefanović podseća na istoriju i vrednost neprolaznog KK Borac iz Čačka.

“Rodio se kad zumbul cveta, trava zeleni, u vreme kada je barut tek prestao da miriše... podseća legendarni Aco “Puš”

Jedan je Borac!

Donosio je uvek nešto novo, rušio tradicije i rastao u srcima ljubitelja igre pod obručima... Raste Borac već sedam decenija i postao je dika i ponos grada na obali Zapadne Morave.Ni Čačak ne bi bio što jeste, a ni košarka, ova čuvena čačanska, puna duha i mašte, najvažnija sporedna stvar na svetu bez Borca.

Sedamdeset godina života jednog kluba kao što je Borac, o kome danas zna Srbija, Evropa, pa i svet, vreme mladosti i starosti. Sedam decenija kluba, hiljade strepnji, radosti, tuge i suza, to su pobede i porazi, želje i snovi, to su lepote trenutka, lupanje srca i uspomena koje nikada ne blede, bezbroj ljudi i njihovih sudbina.

Sportskim duhom, razvijanjem prema novoj igri, Borac je stekao poklonike i velike prijatelje. Ponašanjem i delovanjem prevazišao je sportske okvire, pridružio se onima koji su vaspitavajući generacije mladih gradili lik kuba i svog Čačka. Pre sedam decenija, na sutrašnji dan, 4. aprila, na Dan studenata, formiran je u maloj srpskoj varoši Borac, klub svetlih tradicija. Čačanski gimnazijalci tvorci su današnjeg Borca.

Čačak, košarkaška metropola, priznavao je samo vodeće i one najupornije, tražeći svoje mesto u krugu najboljih. Morala je čačačanska košarka proći taj trnovit put dokazivanja i razvoja, čime je osigurala vodeće mesto na skali popularnosti. Prepuna je čačanska košarka dinamike, neizvesnosti, obrta i lepote. Košarka je sport čačanskog podneblja i temperementa sa zlatnim rukama. Borac je ušao u krug velikana na mala vrata, izborio se htenjem i znanjem za staus koji ni velikani nisu mogli da naruše. Dogurao je do visina uvek uzdignuta čela, čak i kada mu je najteže bilo nije se predavao. Ne zna Borac za odstupnicu, po koji put umeo je da poklekne, ali i da se brzo podigne iz pepela, ostane stabilan, čvrst na nogama, jak kao stena..

Izdanci Borca nadaleko su se razgranali. Sve igrače trenere, rukovodstva kluba i simpatizeri kraljice igara Borac je podigao na najviši tron. Mnoge generacije igrača, bezbroj trofeja i priznanja... Svemu je veliki doprinos dala grupa gimnazijalaca koja je i podigla prve koševe na platou kod Sokolskog doma, koji je kasnije postalo stecište mladih. Danas je svaka utakmica za Čačane, mlade i starije, večernji izlazak.

Svaki radni dan u Košarkaškom klubu Borac počinje jutarnjim dogovorom uz kafu i čaj. Šta danas, kako sutra, dokle se stiglo? Sve konce danas u rukama drži direktor kluba, legenda, bivši reprezentativac Marko Ivanović. On je taj koji sve mora da isprati. Sprema se proslava velikog jubileja čačanskog Borca. Simpatizeri Borca ne kriju da im je stalo da se na centralnoj proslavi pojave stari, dobri i iskreni klubovi kao što su Olimpija, Rabotnički, Cibona... Kako saznajemo, uskoro će biti prezentiran kompletan program velikog jubileja...

TRILING LEGENDI

Čačak može da se pohvali i da ima tri velikana: Radmila Mišovića, Dragana Kićanovića i Željka Obradovića.

Triling Čačana, ponos i dika, zna ih ceo svet !

Valja  ih poštovati, jer su ostavili neizbrisiv trag najlepše igre na svetu.

I to nije sve, bilo je mnogo  asova... Podatak da su iz Borca dres reprezentacije u raznim kategorijama oblačila čak 52 igrača, govori dovoljno za sebe...

PRVI IZLAZAK U EVROPU

Pre 60 godina, čačanski Borac prešao je prvi put granicu. Poziv za učešće na turniru (1955) u Vijaređu, u Italiji, bio je prilika da se jedan mali klub nađe u društvu Serveta iz Ženeve, Derbi Lajonsa iz SAD, beogradske Crvene zvezde i domaćina turnira.