U Valjevu je posle kraće bolesti preminuo biznismen i ugostitelj Slobodan Gajić-Gaja(68), dostojni vanvremenski čovek, otac, brat, suprug, deda, i prijatelj svakome ko ga jednom sretne.
Odlazak ljudine, gospodina, andjeoske duše, dragog Gaje donosi bol, osećaj nemoći, ali i neizmerno poštovanje za svaki osmeh na licu i radost u srcu što ostaju, kad ode neko drag, i ostavi ogromnu prazninu iza sebe.
Čovek ljubavi, slobode, istine, i dobrote, nije se slučajno zvao Slobodan. Vredan, odgovoran, istrajan, uspešan dostojan svog trajanja, Gaja je poput misli, tu, sa nama, i biće u nama, tu, gde ga je srce uvek vodilo.
Sestra Slavica, životna saputnica Caka, sa njom je nije bilo neostvarivog cilja, sinovi Vladimir i Nikola, snahe Gajine, Maja i Andrijana, cvetovi Gajini i Cakini mezimci Mihailo, Sara, Maksim i Viktor, ostali su bez brata, supruga, oca, dede, pravog prijatelja, smirenog i odmerenog sagovornika, punog pažnje i lepih reči, saveta I osmeha posebno za najmlađe.
Najmiliji, Gajini su srećni, iako rastanak boli, jer su znali da mu se „uvuku pod kožu" i da osvoje Gajino srce i dušu.
Živeti u društvu što ne prašta činjenicu da je neko dobar čovek, bez skrivenih namera i lične koristi nije ni malo lako.
Tih i beskompromisan, povučen i nenametljiv, u svom svetu poseban, neponovljiv, kroz svoje bitisanje Gaja je sa svojom Cakom prošao scilu i haridbu, bolje reći, uragan. Trošio je sebe nemilice za dobro, što čini život svakoga od nas boljim. Ali te ljudskosti je na našu žalost sve manje.
Od “Narcisa” gde smo se upoznali, pre pola veka, i najčešće sretali i družili, na Gajin i Cakin mig, se sklanjali od besmilenih džandarskih potera, za “Srpsku Novu”, nastavili smo život iz snova u odnosu na ovaj danas, sve više nakaradan, bezredan i nakaradan.
A posle Sunca stigle su oluje, neljudskost, sve loše što može da se desi. “Sloga” je nestala, kao sva dobra stvarana decenijama. U takvom vremenu bili smo svedoci opstanka Gaje i Cake, na mestu odlazećih I dolazećih vozova.
Nova epozoda Gajića, sa sinovima je bio “Stari Grad”. Podigoše ga na nivo prepoznatljivog i poželjnog mesta za svakoga ko zna da uživa u čarima prijatnosti ugostiteljskog doma.
Vukao je Gaja poteze svoje i Cakine sudbine Fišerovski, racionalno, nepogrešivo, bezgrešno, pobednički. Okupiran sopstvenim mislima, u biti pravi prijatelj pun dobrih namera, predustretljiv i bezobrazno učinljiv, svakome ko je iole čovek, stvorio je nešto što je u ovom poslu retkost, svoj hram za ljude, dostojan imena koje nosi. Dočekivao je i ugostio sve ljude na isti način, iskreno i toplo, na svoj neponovljivi način. Susretao se I družio sa prinčevima i princezama, ljudma svih zanimanja i nestvarnog umeća,umetnicima, sportistima, pesnicima, boemima… a gotivio je I poštovao samo one sa referencom, običan čovek.
Gaja je na vreme shvatio da su ljubav i istrajnost ključ uspeha u životu, naravno i trunčica sreće, koja je na kraju nestala, okrenula mu leđa kada je bila najpotrebnija, da život još potraje.
"Čekaj me, i ja ću sigurno doći" reči su pesnika upućenih voljenom biću.
Gaja nije bio NI veliki pesnik, NI pisac, ni sloikar, ni pilot. Bio je samo čovek, ma ljudina bre. Za njega je Caka Sunce, ljubav sreća sa kojom je ispisao najlepšu pesmu života za ponos, jer znao je da će kao što on nju voli, i Caka njega voleti i kada ga ne bude više.
Pesma o ljubavi nadjačava smrt, a glasi:
“ČEKAJ me, i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada lišće, žuti i kiše noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku, i kada mećava briše, čekaj i kada druge niko ne bude čekao više.
Čekaj i kada MISLI prestanu stizati, i kada čekanje dojadi. Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu kako je vreme da zaboraviš, i da te nade lažu.
Ne VERUJ DA više ne postojim, nateraj UMOR, kad umoran od čekanja odustane.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći, Ni sve smrti me ubiti neće. Moj spas si ti, kad ponovo budemo zajedno, jedini u svetlosti”.
“Najlepša bajka na svetu“, nije ispričana.
Naslednici SILNO uzdrmani Gajinim odlaskom ne smete stati.
Amanet, obaveza i zapovest Gajina je, da uzlazna putanja traje i ne staje.
Gaja je sada svetlost. Završio je svoju misiju, ljudskosti, ljubavi i dobrote. Ali u dobrim ljudima moć traje i posle smrti. Živi u rečima što se pamte, i u delima što ostaju, a najviše po dobroti srca.
ON, Gaja je potsrek da kada je gotovo, ustvari tek počinje.
Svi smo rođeni da živimo, nema predaje kad je teško kao danas. Plamičak radosti i nade ostaje da potvrdi, da bolje sutra postoji. Misli ne biraju kuda će otići, idu tamo kud ih srce vodi, a naš Gaja je živeo za osmeh, pažnju, iskrenu ljudskost, za večnost, u koju ćemo svi. A kako ćemo zavisi samo od nas.
Bratstvo sveštenstvo Valjevske eparhije održalo je opelo Slodanu Gajiću u hramu Vaskrenja Gospodnjeg na ušću Gradca u Kolubaru, pred više od dve hiljade duša. Od Gaje se biranim rečima oprostio protejerej stavrofor Stojadinin Pavlović, duhovnik pravoslavne vere sa jasnom porukom da je Slobodan Gajić bio nadčovek, posvećen činjenju i sveopštem dobru svakom čoveku, ne gledajući pri tom na veru, boju kože, naciju, već samo na iskrenu nadu, srećan što može da pomogne.
Jedino što bol čini manje teškomm u času odlaska, je da si bio okružen ljudima koji te vole, koje si voleo, a bili su uvek uz tebe.
Večno ćeš nam nedostajati
Zbogom Gajo, nek ti je lak put u svetlost i beskraj, neka tvoja duša počiva u miru.
Slobodan Gajić-Gaja je sahranjen 14. novembra 2022. na valjevskom Novom groblju.
Diplomirani hemijski inženjer Jovanka Andrić dobila je podršku Nadzornog odbora vojne fabrike, i naredne četiri godine biće na čelu HK Krušik, javili su valjevski mediji.