Čovek je tajna. A šta je čovek, Gospode, ako ne božji sluga? I Hrist je bio čovek. I kao bogočovek ostao je tajna. A čovek Bogu posvećen, zavetovan pastvi svojoj gde god da je nogom kročio.

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović(7.01.1938), pre tačno 30 godina započeo je arhijerejsku službu, a pet godina kasnije mitropolitsku, u zavičaju – Njegoševoj Crnoj Gori, i od tada u stolici Svetog Petra Cetinjskog obnavlja duh, zida, krovi i freska bogomolje narodu svom.
Kada se, ispraćen suzama Banaćana, vratio u rodnu Crnu Goru, osvetlio je dušu posustalom pravoslavnom narodu, obnavlja im zapuštene i porušene crkve i manastire. Vredan je čuđenja i hvale podatak da je od dolaska obnovio i izgradio 652 crkvena zdanja, ali još vrednije da je narod vratio u Crkvu, podmladio sveštenstvo i monaštvo, pa su danas, posle četvrt veka, one iste opustele bogomolje postale košnice sada pune vernika, obnovljenog duha i obnovljene nade.
Sveštenstvo Mitropolije crnogorsko-primorske danas predstavljaju obrazovani monasi i sveštenici sa akademskim titulama: na Cetinju se govore i prevode ruski, engleski, španski, grčki i starogrčki, nemački, francuski arapski, turski, poljski, bugarski, italijanski, makedonski spisi i knjige.
U čast velikom jubileju njegove episkopske službe održana je akademija u kripti podgoričkog Sabornog hrama Hrista Vaskrsenja.
O najbližem duhovnom srodniku Svetog Petra Prvog Cetinjskog, Tajnovitca Petra Drugog Petrovića Njegoša, mitropolitu Amfilohiju govorile su mnogobrojne ugledne ličnosti i nekoliko vladika iz Crne Gore, Srbije, Rusije, Republike Srpske, pa je kripta Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici bila pretesna za sve one koji su hteli da čuju njihove reči.
Episkop budimljansko-nikšićki Joanikije moli se Gospodu da mitropolitu da snage da i dalje „časno, sveto i plodonosno nosi breme svoje arhijerejske službe u Crnoj Gori”.
A Amfilohije, onaj bosonogi dečak iz Morače, dočekan je kamenicama i raznim uvredljivim porukama onako kako to stihovima kaza pesnik Matija Bećković: „Ali, čim se krsnim znakom znamenovo, / nema toga ko ga nije kamenovo / i to kamenje posta mu imanje, / svaki kamen njemu, jedan Hristu manje.”
Na sve to Amfilohije je uzdizao krst, krstio neverne i molio se za oprost njihovog greha.
A da su decenije svetosavske misije u Crnoj Gori bile teško breme i da je tako i dalje, svedoče i reči episkopa zahumsko-hercegovačkog Grigorija, koji je kazao da samo pominjanje imena Amfilohije u minulih trideset godina nikoga u Crnoj Gori „nije ostavljalo ravnodušnim, od onih koji ga istinski vole do onih koji ga nenavide”.
„Crna Gora je u poslednje dve decenije u susretu i sukobu sa moračkim prorokom Amfilohijem i to je najočitiji dokaz da narod i Crkva potrebuju proročku reč. Ta reč je često nerazumljiva i bolna, ali lekovita”, kaže Grigorije. „Da nije tako, zar bi danas crnogorski manastiri bili puni života i molitve, zar bi danas u Crnoj Gori bilo toliko divnih sveštenika i vernika čija lica svetle i raduju širom tamne stvarnosti vremena i sveta u kome živimo? Prorok je oduvek neshvaćen, ali je poštovan, i ničije uši, sem onih koji ih zatiskuju, ne mogu, a da ne čuju njegovu reč. Nije li mitropolit upravo takav – neshvaćen a ipak i te kako poštovan? Proroke su ubijali odvajkada, na razne načine, porugom, pokudom, gonjenjem i raznim smrtima, a oni se nikad nisu plašili, dok su se drugi njih pribojavali.”
On je dodao da se mitropolit Amfilohije nikada nije uplašio i „to ga je učinilo, u ovom svetu straha i kukavičluka, magnetom privlačnim za uplašene i rastužene, koje rado prima pod svoja orlovska krila slobode”.
Predsednik Saveta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu prof. dr Bogoljub Šijaković kaže da je mitropolit pesnik i besednik, ne samo u knjizi „Vraćanje duše u čistotu” i pesničkoj zbirci „U Jagnjetu je spas” nego u „čitavom svom unutrašnjem biću”.
Jednom prilikom mitropolit Amfilohije mi je ispričao kako se božjom sudbinom zamonašio:
„Sećam se, bilo je to 1937. godine, kada je moja majka Mileva, noseći mene ispod svog srca, stigla u neko doba u manastir Ostrog. Tu prenoći, pričesti se i onda se vrati kući. Tada ju je sreo moj deda Radisav i rekao joj: ’Nevesta, ako to što nosiš pod srcem bude muško, to će biti moj pop, jer odavno kod Radovića nije bilo popova.’ Pamti to moja majka. Pamti i priseti se, pa kad završih fakultet, pitala me gde ću nakon toga, a ja joj kažem da idem u kaluđere. Eto, tako bi božjom voljom predodređeno…”
Mitropolit je i pesnik i prorok, a to je, kako je naveo vladika Georgije, „kao da kažete hrabrost i nežnost u jednom: pesnik ranjenog, otvorenog srca iz koga kaplje krvi i suza, koje liju nad Crnom Gorom, evo već decenijama, ali ne liju uzalud, nego umivaju Crnu Goru”.
Šta je čovek Gospode, pitale su se i sve vladike pre Amfilohija nakon što služiše narodu crnogorskom. Verujemo da je Risto Radović saznao tu tajnu u rizi mitropolita Amfilohija. Na radost i sreću Crne Gore.

HRISTOS SE RODI ! VAISTINU SE RODI !

SREĆAN PPAZNIK !

Pravda 6.01.2016