Ljudina sa ličnim stavom prema svima koji zaslužuju ljudskost Predrag Pavlović – Koreja(1949-2017) jedan od najvećih fudbalskih sudija Valjeva svih vremena, moj brat, “drug savezni“, druge februarske noći preselio u nebesko carstvo da gore bude prijatelj ljudima koje je znao, voleo i poštovao, a kojih danas kao i njega više nema.

Predrag Pavlović, jednostavno za svakog Valjevca, samo Koreja, je u svojih 67 i tek započetoj 68.godini radio ono što je voleo.

Rastao je kao najmlađe dete u Pavlovićema kralj Ljubostinje i bio miljenik brata Miška i sestre Goce. Voleo je sjajan biciklista, postao vrstan majstor metalostrugar, pa vrhunski komercijalista kod čuvenog Mome Popovića.

U fudbalski svet je sa bratom Miškom uskočio 70-ih prošlog veka.

Učio je zanat od „rođaka“ po sestrinoj liniji, čuvenog valjevskog Vite Kristića –Lobela, u tandemu sa mlađim, Švabom Kristićem, kasnije najboljim rukometnim sudijom Jugoslavije, ,a što ne i fudbalskim, zaslužni su oni valjevski bezdušnici uvek prisutni tamo gde im nije mesto.

Koreja je isticao s ponosom da je u Đorđu Pevčeviću – Đoku Pevcu prvom mahaču eks SFRJ, kome ni splitski slepi miševi“nisu mogli ništa, imao najvećeg mentora, na putu dok nije postao zvezda sa pištaljkom u ruci.

Zbog svoje beskompomisnosti, talenta za suđenje, i pravednosti svi su želeli i da im savezni iz Valjeva sudi, i to ako je moguće samo kad ne igraju kući.

Stigao bi savezni do elite i sigurno bio zasenio starijeg brata Miška, viđenog i na prvoligaškim terenima Jugoslavije. Kao i uvek tražila se dlaka u jajetu „anonimusima“, pa je tako i Koreja posle briljantno odsuđenih istorijskih mečava na drugoligaškoj sceni i kvalifikacija ua Prvu ligu, na sceni eks SFRJ mesto prepustio mlađima i „perspektivnijima“. Povod je bila i Korejina boemska duša uvek za sve na tacni. Nije se libio da mlađima prense svoje bogato iskustvo fdubalskog sudije,a Kofejin izdanak je prva valjevska intrenacionalka sa FIFa grbom Biljana Lukić.

Za Koreju je uvek bilo posla i izvan fudbala,a nije se ustručuvao da bude najveća podrška sinu Neši sa suprgom Desom, do svog iznenadnog i šokantnog jutrošnjeg odlaska..

Pre nepune tri nedelje ostao je bez leve noge, ali optimizam i hrabrost su bili Korejino oružje.

Koliko sutra sebe je video na ranču u Rađevom selu, posle jutarnju kafe sa prijateljima i obavezne cigarete. Sanjao je da nađe svoj mir i u pecanju.

Nepredvidiva sudbina se poigrala sa Korejom. Jutros je utonuo u san i anđeli su ga odveli u svoje nebesko carstvo.

Ostaće upamćen, kao vredan čovek sa stavom, spreman da osmehom i iskreno bude na pomoći svima koji mu se obrate. I samo zato su ga  neizmerno voleli, cenili i poštovali svi koje je poznavao. 

Ne računajući Slobodana Veselinovića poslednjeg velikog valjevskog sudiju na prostorima Srbije, Predrag Pavlović-Koreja se pridružio kvartetu velikana: Boža Botić, Voja Radosavljević. Đorđe Pevčević, i starijem bratu Mišku Pavloviću.

Deliće fudbalsku pravdu ponovo zajedno sa najboljima, sličnim sebi, akterima nebeskim utakmica.

Opelo Predragu Pavloviću Koreji je u 12 sati(petak) u crkvi Presvete Bogorice a poslednji oproštaj u 13 sati na Novom groblju u Valjevu.

Šokantna vest ošinula je danas sportsko Valjevo!

Života se iznenada kao i mnogo čemu što je radio na svoju ruku, odrekao čovek spreman na sve, pa i da se suoči sa većnošću iako vreme nije bilo za odlazak. Otišao je na put u nekoi novi život, besmrtni kapiten Stare dame iz parka Pećina, ljudina pre svega Milan Tadić - Tadija, Reksač, Miki kako smo ga zvali.

Odlučio da prekine ovozemaljski život, iako u punoj snazi, rođen je 17.09.1964. godine.

Otplovio 23.novembarske ledene noći u nepoznato, krčeći put sebi i nama ka nećem boljem što verujemo da nas čeka posle ovozemaljskih iskušenja sa dobrim i lošim ljudima i događajima.

Tadiju Valjevo poznaje kao fudbalskog bisera, lava u kopačkama sa dušom anđela.

Kao klinac MIlan Tadić je dominirao u svojoj generaciji, pa otuda i poziv da se preseli u Beograd, u Partizan. Odustao je ne svojom voljom, a kakav je biser fudbalsko Valjevo, Srbija i Jugoslavija saznalo se vrlo brzo.

Otkrio ga je Milan Balać, a učio fudbalskim veštinama Žika Janković, jedan od najvećih svih vremena, što su u Valjevu igrali fudbal. Svoj doprinos u formiranju fudbalskog bisera dali su Raja Lazić, Žoja Radojević, Laca Velimirović..

Kapitensku traku omladinske reprezentacije Jugoslavije Milanu je stavio oko ruke neprogrešivi lovac na fudbalske bisere, Ćele Vilotić. Biti kapiten PIksiju Stojkoviću, Pančevu, Šabanadžoviću, Mrkeli, Diki Stojanoviću.. bilo je neverovatno priznanje ali i čast i obaveza.

Zvezda u nastajanju Roberto Manćini je u Monaku je 1982. se među prvima uverio u fudbalsko umeće komandanta plave odbrane Milana Tadića.

Čovek za svako društvo i svako vreme očigledno bez osećanja ispunjenosti ostvarenjem svojih fudbalskih vrednosti, na svoj veliku nesreću ostao je u Valjevu da igra fudbal iz "hobija", i naravno bio je najbolji.

Ostaće upamćeno da je bio kapiten Stare dame iz parka Pećina u vreme povratka u Drugu ligu 1994. Stari lisac Rade Zubanović ga je iskoristio da sa Tmušićem, Stevanovićem, Kljajevićem, Gajićem, Milovanovićem, Duškom i Zoranom Pantelićem, Snegićem, Đukanovićem, Kulićem, Sokovićem, Radosavljevićem, Kovačevićem... zajednički vrate malo sjaja zarđalom i obesmišljenom valjevskom fudbalu. Milan Tadić je nagrađen priznanjem SPORTISTA VALJEVA 1994.

I naredne sezone Tadić je predvodio Budućnost pojačanu Žerajićem, Lučićem, Popovićem, Milovanovićem-mozgom, Šavijom, Đokićem, Banjcem, braćom Đoković, uz stručni nadzor Zorana Lučića i Đurića do opstanka u nezaboravnim mečevima baraža sa Radničkim iz Pirota. Svoj fudbalsku misiju prekinuo je onog trenutka kada je ozvaničen plasman Budućnost i Prvu B ligu 12.maja 1996. godine.

Moto Igre Milana Tadića je bio jedan za sve !

Igrao je i povređen, kada nekome ne bi palo na pamet da dođe na utakmicu. U duel igri, skoku, osećaju za prostor, nepogrešivim startovima bez prekršaja je bio dominantan. U igri jedna na jedan do izražaja je dolazila Tadijina fizička dominacija, ekspozivnost i brzina. Lav u kopačkama, ne slučajno sa nadimkom Reksač, po ugledu na asa Barselone Karlosa Reksača, bio brži od "vetra u planini", jednostavno centahaf kakav se rađa jednom u veku.

Uvek spreman da pruži ruku i pomogne znancu i neznancu, i prijatelju i i svakom ko je želeo da mu bude, Tadija je živeo za dan kad će se vratiti da pomogne Staroj dami iz parka Pećina. Skromno je to u trenicima kad bi otvorio dušu govorio.

Nije bilo poziva, pune dve decenije od "bosova" nesvesnih svog neznanja i nebitnosti, jer većina nikada nije čula za Milana Tadića-Tadiju !?

Tadija je noćas tavio tačkui na ovozemaljski život, kako je govorio u poslednje vreme "sveden na preživljavanje nedostojno čoveka".

Čovek, ljudina, sa hrabrošću i karakterom pobednika poslednji put je pokazao zašto je nedostižan.

Smejao se suočavajući se sa problemima, iznalazio novu snagu u teškoćama, noćas pokazao hrabrost ili kukavičluk, sudiće živi.

U uslovima sramnog ponižavanja ljudskih vrednosti Tadija nije posustao. Čvrsta srca, i čiste savesti je opravdao svoje principe življenja do smrti, hrabar da odluči kada je treba pozvati na suočenje.

I samo zbog tog svog viška nestvarne hrabrosti, koju većina od nas ne može ni da zamisli Milan Tadić više nije sa nama. Ostavio nam je jasnu poruku, da samo zajedništvom i međusobnim poštovanjem, odnosno prepoznavanjem ljudskih vrednosti i insitiranjem na njima život ima smisao, i reba ga živeti.

Sahrana Milana Tadića je u četvrtak 24.novembra u podna na Kličevačkom groblju u Valjevu.

Miodrag Stojanac -File pobednik brojnih bitaka i trka, osvajač Zlatne kacige dostojne samo najboljih u svetu automobilizma, večeras je izgubio najvažniju poslednju trku, trku  za svoj život.

Miodrag Stojanac File(1953) ove zvezdane februarske noći  preselio se  svet besmrtnih.

Šampion, Majstor, File, su ga zvali svi koji su bili u prilici da ga upoznaju, a u biti je  bio je samo jedno,  ljudina.

Nesebično je pružao podršku, pomoć, davao sebe svakom ko mu se obratio da ima  problem.

Voleo  je život, automobile, bio je doktor da im zaleči rane i dušu. Sebe je uvek stavljao u drugi plan.

Jedinstven, neponovljiv, sudbina je tako htela, preselio u za njega verujmo bolji svet.

File ostaje u srcima svih koji su ga poznavali i poštovali  i voleli dok budu živi.

Sahrana Miodraga Stojanca je u četvtrtak 11.februara u 15,30 na Novom groblju u Valjevu.

Sahrana