Osta za nama najbolje organizovano SP u fudbalu od postanka do danas. Nikada veća dramaturgija na svim nivioima obeležila je Mundijal. Francuska je šampion sveta, a malena Hrvatska je postala fudbalska velesila, vicešampion sveta, i dalje pritisnuta politikantski nastrojenom patološkom mržnjim prema svemu što je srpsko.

Možda se jednog dana ipak obistini i  pobede ljubav i drugarstvo.

Činjenica je, otpisani Novak Đoković sam pritiv svih, pobedio na Vimbldonu. Nole je ostao ponos Srbije, a da mu nije obećano 10 miliona evra ako pobedi najbolje na svetu.

Oni što im obeća obećanko, usraše motku.

Najveći pobednici veći od od šampiona Francuske su Rusija, ruski narod, država, Putin i naravno  reprezentacija.

Englezi su rušili Rusiju na svoj način, prljavom propagandom najviše. Kako su radili, prošli su sjajno. Svet je video najbolje prvenstvo ikada. Besprekornu organizaciju, gostoprimstvo za primer, Rusiju na terenu pre Mundijala ni snovima na vrhu. Na na kraju  rulet penal Ruisima je doneo šesto mesto, a Hrvatima finale.

Sreća je faktor svakog uspeha pa i ovog na Mundijalu u Rusiji

Na Tajlandu se desila drama posle ludosti gle čuda fudbalskog trenera da povede decu u smrt, ali ljudskost, mudrost, istrajnost,  hrabrost i sreća su pobedili. Deca su danas konačno u svojim domovima.

Političari širom sveta su bili au autu mesec dana. "Ugasio" ih  je fudbal.

Sva ekonomska, društvena i  politička pitanja su zaleđena, osim kiše što još uvek pada.

Senzacionalni uspeh Hrvatske i novi fudbalski debakl Srbije imaju svoje razloge.

U Rusiji su kažu najveći fudbalski pobednici Hrvati, iz najmanje slovenske zemlje ikad na SP. I  Čehoslovačka je jednom bila u finalu SP.

Rusija sa  150 miliona Rusa, 50 miliona  Poljaka,  40 miliona  Ukrajinaca i dalje samo sanjaju finale SP.

Fudbal govori mnogo, a ponajviše o  mentalitetu. Više je od igre i puke  partije šaha, posebno ako šah igraju poltikanti i političari.

Srećno u završnici zahvaljujući manjku žutih kartona,  Japanci su fascinirali svet. Samurajski su pali na putu ka Plimpu u želji da  dokrajče već otpisane "crvene đavole". 

Brazilcima je fudbal samba, Nemci su mašine, Belgijanci sve po malo, ali i sve bliže da budu vrhunski majstori ove igre. 

Balkanci su ostali u svom svetu improvizacije. Hrvati lišeni uticaja politike predvođenim selektorom Dalićem i Modrićem  uloviše finale!

Da Srbija nema  šlif za  organizaciju, potvrdio je rezulat iz Rusije.

Vekovni duh germanizacije u Hrvatskoj i nekad  u Čehoslovačkoj je ostao u genima do danas.

Hrvatska je pored sistema, ponovo ističem,  imala genija Luku Modrića, i još par Srba, pa  je  spretno, hrabro i borbeno i naravno pre svega srećno izborila finale.

Zanemeo je   srpski tv komentator iz Moskve, kad Hrvati dadoše  gol Francizima. A kad ih sudije pokradoše  finalu ne vide. Previde  i penale za Srbiju nad Mitrovićem protiv Brazila i Švajcarske. Valjda mu javili,jer  baš tako  treba.

Francuska je u finalu imala pomoć prijatelja - sudija, ali je ruku na srce znala jr da postigne gol, što je kruna fudbalske igre, a tek kakav, i da primi.

Hrvatska je finalom u Moskvi  postavili crtu malim zemljama.

Budaletine kakvih je malo, su  albanski igrači  iz Švajcarske reprezentacije. Ali koji dan kasnije  ušile su hrvatske lude Vida i Vukojević. Pijani su  pozdravljali ukrajinske fašiste posle utakmice sa Rusijom.

Kazna je izostala, jer  FIFA ima svoje dvostruke standarde, od VAR-a do naci- fazi-zma bez granica, i naravno, od zemlje do zemlje.

Engleska domovina modernog fudbala je tamo gde treba da bude. Lažna gospoda i džentlmeni su jednom prevarili fudbalski svet, i to 1968.

I ovoga puta su pokušali da otmu. Međutim  vremena  krađe svega što im padne pod ruku u belom svetu su  odavno prošla. Ostaje samo gorak ukus da su Srbiju  optuživali za genocid, izrodi ljudskog roda što pola sveta porobiše i opljačkaše. Baš zbog svoje genocidne politke i danas su omiljeni  u svetu.

Mnogo važnije od svih zarađenih milijardi i miliona evra je sposobnost jednog naroda da ne mrzi, a to je gubitnik broj 1 na Mundijalu, Srbija.

E baš taj detalj je bacio u zasenak  fudbalsko ludilo i mržnju komšija.

Srpski tim je igrao samo na momente kako treba, ratnički. Saa taktikom  gazi rivala pa prekini ofanzivu i  povuci se nazad, uspeh je izostao.

Kaže istorija da je  Srbija  uvek  u miru gubili ono što na bojnom polju dobije.

Slika i prilika je  drugo poluvreme sa  Švajcarskom. Lopov Brih je samo overio pad Srbije. Spasa nije bilo. Igrala je Srbija  bez Živkovića sposobnog da u napadu  pretrči kad poželi kako i koga hoće. Koliko je faktor brzine  u igri bitan uverila se  spora odbrana sajdžija u osmini finala.  A  za Srbiju su igralii  oni koji nemaju mesta u srpskom klupskom fudbalu, ali je NEKO rekao da treba da igraju.

Srbija je ipak pokradena. Brih  je vraćen kući. Da se kojim slučajem "pobila" sa Švajcarcima i Brazlicima, poput  Hrvata sa Francuzima, u finalu, možda bi i nešto   i napravila

Biće da se  atmosfera srpske politike i klupskog fudbala totalno prenela i u reprezentativni  fudbal.

Smenjen je selektor Muslin drzak da određuje  ko treba da igra. Postavljen pomoćnik, od danas sa mandatom da i dalje vodi koga poželi vođa, mendžeri i ko zna ko još.

Kapitulacija nema alternative, i stav odozgo da  se nikad više neće ratovati, se vratio kao bumerang srpskom fudbalu u Rusiji. Švajcarska je napala Krstajićevcu vojsku, i epilog je poznat. Mnogo podseća na moguće ostvarenje pretnji ratnih zločinaca u Briselu da su bez alternative. Hoće Kosovo i Metohiju, a Srbiji ništa.

Ali ta viša faza osioniog ludila, proisteklog po nalogu sa one strane bare, nije fudbalska, već sfera politike, u kojoj samo reči imaju smisao,a nedela besmisao, traje.

Znamo samo da u ratu, ne bilo ga nikada,  a ma ko bio inicijator, Srbija ne gubi.

A taj isti narod u Srbiji, i posle šikane kakvu svet nije video skoro 30 godina,  ima simpatije za Hrvatsku čija predsednica mrtva hladna reče da baš sa tim i takvim Albancima vodi rat protiv Srbije, i kako reče  "braća su po oružju".

Hrvatsko slavlje sa Tompsonom je primljeno sa rezignacijom u Srbiji, zaboravnoj da shvati da je  temelj hrvatskog društva mržnja, mržnja, i samo mržnja, svega što je srpsko. Sreća je da mladi sve manje prepoznaju tu vrstu izopačenosti, starijih.

Ipak baš to  da je u finalu deo  Srbije, ne mali, sigurno gledao sa simpatijama  Hrvatsku, po prvi put u kockastim dresovima, što im ne doneše sreću, kao teget plavi pre toga, kazuje ko su veći ljudi.

Da li oni pokatoličeni Srbi, ili oni pravoslavne vere.

Srbi ne mrze Hrvate.

Samo beznačajni broj budalaša, što bi da javno vređaju svoj narod,  braneći im da navijaju za Hrvatsku,  su kap otrova u okeanu.

Gori od srpskih izroda su samo Hrvatskom zadojeni licemeri što  Zdravka Mamića proglasiše krivim, jer je  bog hrvatskog fudbala. Kriv je samo iz jednog razloga. Čobanče Modrića, te Rakitića, Mandžukića... je baš on uveo u svet fudbala.

  A da Hrvatska ipak nije čista "kockasta" što  političari mere količnu srpskih krvnih zrnaca i brojei ih svakome ko je sumnjiv,  potvrda su Luka Modrić i Danijel Subašić. Bez njih  4 miliona Hrvata ne bi bili najsrećniji "narod" na celom svetu, pa im ne smeta što su samo pola Srbi a pola Hrvati.

Nebeska pravda postoji. Dvojica pomenutih "hrvata" srpske krvi majke Rade i oca Jove, da ne bi Francuske, doneše titulu  prvaka sveta u  lijepu  njihovu. Da Hrvati  ostanu srbomrzci, a Srbi da i dalje misle kako su im  komšije, vicešampioni sveta  prijatelji .

Dok  politika kolo vodi, bolje biti neće, na žalost može biti samo gore !

Ali možda jednog dana bude opet aktuelan slogan: Pobeđuju ljubav i drugarstvo. Nikad se  ne zna. jer na mladima svet ostaje!