Predsednik opštine Mionica Boban Janković iako okupiran svekodnevnim obavezama i borbom za bolji život naroda u mioničkoj opštini, odvojio je vreme  da poseti na praznik Letnjeg Svetog Nikolu najstarijeg  u svojoj opštini  Jordana Jevtovića, krepkog dekicu koji je proteklog  februara zakoračio u 103.godinu života.

Jordan Jevtović živi u Krčmaru, podno Maljena. Život je proveo u rodnom selu,  radeći u lokalnoj prodavnici. Počeo je da radi sa 18, a godina,  seća se dobro u ponedeljak, na praznik Mladence. Od svoje 48, je u penziji, već 54 godine, a osmadesetim je prestao da pije kafu i rakiju.

“ Malo je reći da sam oduševljen. Prava je dragocenost popričati sa čovekom kao što je deda Joca. Od njega se može mnogo čuti i još više naučiti.  Siguran sam da ću opet svratiti, jer nismo stigli o svemu da porazgovaramo, a  družili smo se nekoliko sati. Očekujem da u februaru naredne godine da proslavimo   deda Jocin 103. rođendan", kaže Janković.

Deda Joca, tako ga zovu njegovi Krčmarci, rođen je 1920. godine. U to vreme svet se oporavljao od posledica Prvog svetskog rata, a dobro se seća i Drugog svetskog rata. Bitrog uma, krepki starac nem dilemu da se svet mnogo promenio.

 “Pre si morao da budeš gladan, danas nije tako. Krpili smo pantalone, a danas jedemo lubenicu za letnjeg Svetog Nikolu. Neuporodiv je  život danas i nekada. Danas se živi mnogo, mnogo, bolje nego ranije", kaže najstariji stanovnik mioničke opštine Jordan Joca Jevtović, koji ima i recept za dugovečnost.

"Što manje nervoze i nerviranja. i biće manje problema. Nervozom počinje, a završava se lošim odlukom, i odoše izdravlje i život. Jednostavno ne dozvoljavam da me niko i ništa ne iznervira"

Jordan Jevtović živi sa ćerkom i zetom koji brinu o njemu. Omiljen je u rodnom Krčmaru, jer nije mala star biti najstarij i najpoštovaniji Mioničanin.

Pažnja i poštovanje nemaju cenu, zna to odlično Boban Janković, spreman na sve kada je u pitanju Mionica i Mioničani.

Leto je već stiglo a Boban ne staje. Mioničane tek čekaju brojna prijatna iznenađenja.

Osam decenija prođe od kada je besmrtni ratnik Stjepan Filipović postao svetlost čovečanstva. Ljudina kakva se rađa jednom u dva veka, živi i dalje.

A ovaj 22.maj naizgled prođe neopaženo, uočljivo bez pompe, govornika, lažnog poštovanja istinskih vrednosti.

Smrad preobučenih i poturenih izdajnika da predstavljaju ono što nikada nisu, niti će biti, zaudara sve više i jače.

Brdo Vidrak iznad Valjeva ima svoj simbol, monumentalni  spomenik herojima 20. veka.

Grandiozni spomenik Vojina Bakića, je posvećen simbolu otpora fašizmu,  Stjepanu Filipoviću i svim stradalim borcima i ratnicima srpskim i partizanskim.

Partizanski komandant Steva Kolubarac, i svi što ponosno prkosno digoše glavu i sa puškom  u ruci kretoše u boj protiv zla, i dalje su na večnoj straži,  traju i trajeće dok bude ljudi.

O junacima 20.veka i Stjepanu Filipoviću, Stevi  Kolobarca, ratnicima za slobodu, ljudskost, istinu pravdu, današnja mladost gotovo ništa ne zna!?

Danas ako ih pitate na ulici ko je  Stjepan Stevo Filipović, Stevo Kolubarac, uslediće  začuđujuća grimasa, i kontra pitanje, o čemu to pričaš?

Stevo Kolubarac nije se Pinka, Hepija, studija B, čak ni sa RTS-a.

Nije sa farme, zadruge, parova, nije na  meti tabloida, nije akter svakodnevnih rijalitija, nije obešenjak o luster, skakač kroz prozor, prepadač iz frižidera… nije pobednik kadar da pobedi svakoga, i počupa mu uši. Nije ni fudbaler, pevač, kontroverzni biznismen, tajkun, vladika, političar, glumac...

Nema o Stevi Kolubarcu filmova, serija, jer nije ni Sloba, ni Mira, a i niko od mafijaša. Nije ni  danas sa šampanjcem lice sa poternice iz Krcunove “rupe” što veliča  svog idola, dok Sever peva Draži u čast.

Pitanje, ko je Stjepan Filipović je za većinu danas  zagonetka.

Na sreću još  ima ljudi koji  po  fotografiji  prepoznaju istoriju i Stevu.

Neobaveštenima mahom mlađima se  ne može  zameriti, jer su neobavešteni.

Zamerka ide na dušu onima što odlučuju kakvo  potomcima ostavljaju  znanje i sećanje.

Na naslovnim stranama se zna ko je glavni, nema ni slova o godišnjici smrti, za nezaborav  Stjepana- Stevana- Steve Filipovića!

Iako je fotografija Stjepana Stevana Filipovića u zgradi Ujedinjenih nacija, mada to valjevski ekspert za falsifikovaje istorije oštro negira, Steva Kolubarac je, baš na  toj fotografiji  pokazuje zašto je ikona sveta!

Živimo  u doba “modernih junaka” nepismenih ili polupismenih prevaranata, džabalebaroša,  dunstera i smradova što haraju jače od kuge.

Isplivale su iz podzemlja, ljudske nakaze i skotovi, nedostojni imena čovek.

 Ne čudim se što mali broj  ljudi zna ko je, i  čega  je simbol mladić obešen u 26 godini 22. maja 1942. godine, u 11 sati, na Valjevskoj pijaci.

Stjepan Stevan Filipović je i posle 80 godina svetlost i simbol slobode!

Rođen u Opuzenu 27. januara 1916. godine, a kad je došlo veme postao je partizan,  ubrzo i komandant i politički komesar tokom Drugog svetskog rata pripadnik Narodnooslobodlilačkog pokreta.

Izuzetna hrabrost mu je donela status  narodnog heroja 14. decembra 1949. godine.

Kršten je kao Stjepan, od drugova u Srbiji prekršten  u Stevan, i  Stevo Kolubarac.

Izdali su ga neljudi  u decembru 1941.

Sa još dvojicom drugova   četnicima je u lice tresnuo istinu: Ja sam taj Steva Kolubarac!

U Šapcu je mučen, pa predat gestapovcima. Rezulat višenedeljnog  mrcvaranje je zapisan u dosijeu: Nemoguć slučaj!

Eplog je bila surova presuda, smrt vešanjem. U  valjevskom zatvoru, je hrabrio drugove i govorio im.
,, Nenadajte se ničemu.  Ovde neće zalutati dobro. Budite hrabri kad budete gledali smrti u oči, kad vas budu streljali. Nemojte pokazati da naša smrt znači njihovu pobedu!”

Nekoliko dana pred vešanje sestra mu je donela pantalone, cipele, košulju i sako.

Dan upči vešanje poslednja želja mu je je bila, porcija pasulja.

Tog 22.maja 1942. srpska državna straža (nedićevci) sprovodila ga je na vešanje ulicama Valjeva, od zatvora, do pijace. Na putu do pijace glasno je pozvao ljude na ustanak.

Zapis kaže da je na pijaci dovodeno da vide poniženje partizana, kako cvili za život,  skoro 3.000 ljudi, sa sve decom iz škola.

Pod vešalima, imao je pravo na sveštenika, cigaretu, i da kaže  šta ima.

Steva je zagrmeo do neba: ,, Nemojte samo stajati gledati, ubijajte gadove! Vadite zarđale puške! Ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati! Smrt  Hitleru! Smrt fašizmu! Živeo Sovjetski savez!  Živela Crvena armija!”

Ćvrsto stegnutih i u uvis podignutih pesnica klicao je: ,,Živela sloboda! Živeli radnici i seljaci! Živela Komunistička partija Jugoslavije! Proleteri svih zemalja, ujedinite se!”

Stjepan Stevan Filipović je bio borac  za slobodu, zlopaćenih  radnika, sa  vizijom da će doći vreme da radnici odlučuju o svom radu. Nemce je mrzeo iz dubne duše.

Nisu ga obesili Nemci. Oni su samo besni što pre sobom vide junaka, komandovali, da bude ubijen.

Stevu Kolubarca obesili su Srbi. Džandari, oduvek izrodi svog naroda.

Oduvek plaćene sluge svake vlasti, nepismeni smradovi. Polusvet iz okolnih sela,  a ne Valjevci, poslušnici okupatora.

Steva Kolubarac im nije im dozvolio da mu stave omču. Sam je to učinio, a pobesneli švapski oficir kada je video šta se dešava i da nema ništa od planiranog poniženja, pokušao je da izmakne klupicu, Steva je zamahnuo da ga šutne  nogom, izgibio je ranotežu,klupica  ispod nogu je pala, i svet je video nebeskog junaka kako postaje besmrtan.

Fotografija svedoči o trenutku istorije za večnost.

Nedićevska straža ima potomke i zna se ko su, možda i ulicu dobije  neki od  izvršilaca sramnog vešanja  heroja, patriote i komunističkog rodoljuba.

Fabrika namešataje u Valjevu je nosila ime Stevana Filipovća, kasnije skraćeno u STEFIL. Osnovna škola u Divcima nosi ime Stevana Filipovića.

U Beogradu nekoliko, ulica na periferijii nosi Stjepanovo ime.

Pre par godina jedna je prekrštena je u Emila Perška, zloglasnog ustaše. Kad je narod digao glas vraćeno je ime Stevanovo.

U Opuzenu, ustaše su srušile Stjepanov spomenik. Ni škola se više ne zove po njemu.

U Valjevu spomenik Vojina Bakića odoleva, ali ga stoka skrnavi  grafitima i gadostima.

Ne zna se gde mu je grob. Niti ga neko traži. Ne  pravi se serija o Stevi, ne pišu se  feljtoni, da se  otkrije  gde su ga džandari pod okriljem noći tajno zakopali.

Stevan je tri dana visio na valjevskoj pijaci, plašeći švabe  obešenim, mrtvim telom.

Od vešanja Stjepana Filipovića fašisti su zabranili   poslednje reči na smrt osuđenog.

Pored Steve  i dva rođena brata su poginula su tokom NOB-a. Stariji Šimun, streljan je zajedno sa 3.000  Kragujevčana 21.oktobra 1941. godine. Mogao je da se  izvuče posle poziva okupatora da ljudi  druge nacionalnosti izađu iz mase. Mlađi brat Nikola, kao borac Kragujevačkog bataljona a kasnije proleterskih brigada poginuo je na Zelengori, tokom bitke na Sutjesci.

Danas je teško mladima, Stevinih  godina pojasniti da su postojali ljudi, spremni da daju svoj život za ideal, slobode, pravde,  bratstva i jedinstva, jednakosti, pre svega ljudskosti.

Vremena pred nama su šansa da podignu pogled, oslobode mozak i telo zavisnosti od telefona, droge, nerada,besimisla što hara. Ima još ima vremena.

Kazuje im to baš Stjepan Filipović,  Steva Kolubarac svojim besmrtnim delom!

Anadolu Efes je u finalu Fajnal fora Evrolige pobedio madridski  Real 58:57 ipostao dvostruki uzastopni šampion, a MVP finala kao i prošle godine u Kelnu, sada u Beogradu je Vaslije Micić.

Proglašen za škart u preimenovanom klubu iz beogradskog predgrađa,  rođeni Kraljevčanin je bio prvi strelac finala sa  23 poena, a za  igrača utakmice je proglašen  Nemac Tibor Plajs(19 poena (8/10) i sedam skokova,

Efes je odbranio tutulu šampiona Evrolige. Barselona je treća,pobedila  je črvttoplasorani Olimpijakos sa 74:64.

Klinici Mege su šampioni Evrolige  u juniorskoj konkurenciji.

U finalu  „Euroleague Basketball Adidas Next Generation Tournament Finals“  u „Hali sportova Ranko Žeravica su deklasirali Next generation selekciju sa 82:61. Nikola Đurišić je MVP finalnog turnira. 

Tri četvrtine popunjene Arene, 15-ak hiljada ljudi gledalo je lošu košarku, nedostojnu finala a Fajnal-fora Evrolige. Prikazana i neefikasna igra oba tima, očigledno umornih i opteterećnih igrača  značajem meča, su ostavili vrlo  loš utisak.

Efes  je  tek treći tim koji je uspeo da bude bek-tu-bek šampion Evrolige u modernoj Evroligu, i to posle  Makabija (2004, 2005) i Olimpijakos (2012, 2013)

Finale Evrolige  u Areni nije bilo lepo ni za gledanje ni za slušanje.

Spektakl sa  115 koševa,  nije to ustvari ni bio.

Pirejci su dominirali u Areni a Olimpijakos s nije igrao finale. Za koga su navijaliu finalu  sam bog zna.

Već prežvakane  priče o tv daviteljima,  umišljenim   da je spektaka

l njihova privatna prćičija pa mogu ga prde dok ih svako pametan ne počisti pritisikom  na taster dalijnskom  upavljača, su ponovo dobile na važnosti. Nastup komentatorskog besmisla je Hrvat sa SK spremn da zapeva Krunoslavu Simonu  dobro znanu pesmicu "Zagreb, Zagreb, vraćam se u Zagreb..." u čast  momka zbog povrede izastalog sa Fajnal-fora. Srpski ne pomenuše Filipa Petruševa,  a šts bo trl bilo da je Simon poneo MVP titulu, možrmo trk misiti.  

Na terenu  od starta do “hapšenja” dominacija centra Reala Tavaresa. "Zaključao" je svoj reket, a pod košem Efesa je pravio ršum. Bez skoka i šuta  Efes je na momente izgledao bespomoćno.

Na sreću Micić I Larkin su nalazili  pukotine u odbrani kraljevića, pogađali i držali kakav takav priključak. Očajna košarka i 42:40 za izabranike Pabla Lasa na pluvemenu, ali i 17 poena Vase Micića

U trećem kvartalu 19 poena od oba timam baš premalo!

 Efes daleko od svog nivoa tokom cele utakmice  je "trokirao" da bi se na početku 4/4  konačno se “upalila mašina”

Momci iz “senke  Singlton i Plajs sa  Micićem I Larkinom, kada je bilo najvažnije  postaju factor x na terenu, skokom i  koševima.  

U dramatičnoj završnici  Plajs  promašaj Micića vraća u koš za 58:55 na minut i  5 sekundi do kraja, Ljulj je smanjiuje na poen razliku.  Real se uzda u male faulove, sve dok im nisu ostale  3 sekunde za svoj napad. Larkin  promašuje trojku, a Singloton u rvanju sa igračima Reala troši vreme, što neumoljovo teče. Ubrzo stiže i kraj  za veliko slavlje Efesa.

Vasa Micić sa 23,  Plajs sa 19,  Larkin( sa 10  poena su bili najefikasniji  kod Efesa,  a na drugoj strain  jedini dvocifreni bio je Valter Tavares sa 14 poena, i 11 skokova.  Ljulj je  ubacio 9 poena,  Rendolf 6, a Poarije i, Dek i Hanga. Po 5

Micić je prvo trojkom u poslednjoj sekundi bio apsolutni junak pobede protiv Olimpijakosa u polufinalu, a potom i najzaslužniji za veliki trijumf turskog kluba u finalu Evrolige u Beogradskoj areni.

Sa 23 poena, Micić je bio najefikasniji igrač finala. Uz to je zabeležio po dva skoka i dve asistencije.

 Pored sportskih pitanja nakon osvajanja nove titule u Evroligi, bilo je i političkih, Litvanski novinar je “zamolio”  trenera Efesa Ergina Atamana i Vasilija Micića  da pošalju podršku Ukrajini zbog  intervencije  Rusije.

Ataman je poslao Micića u svlačionicu i preuzeo mikrofon. 

“Vasa umoran i da je vreme da ode u svlačionicu. Ja ću odgovariti na sledeća pitanja. Naravno da smo duboko uznemireni situacijom, to pričam  od prvog dana kada je rat počeo. Neprihvatljivo je da se to događa u ovom veku. Živim u Turskoj, sa turskim narodom i svi smo uznemireni što nevini ljudi i deca ginu . Neverovatno je šta se događa 2022. godine u Ukrajini. Žao mije  situacije u kojoj se nalaze moje  kolege koje rade u Rusiji u  ruskim klubovima, koji nemaju veze s tim. Sve to je sranje od politike"

"Verujem da će čovečanstvo pobediti ovu situaciju kao i koronu. Optimista sam verejume da možemo ovo da pobedimo” rekao je Ataman,kome Beograd baš prija,jer navikao je da u Areni pegla sve redom u Evroligi.

Iako nije bio  u prvoj petorci Evrolige, iako najbolji strelaca takmičenja, najzaslužniji za 5. mesto Efesa posle lošeg starta sezone, problema, sa kovidom i povredama Micić je dokazao da je najbolji. U  prvu petorku izabran  Šejn Larkin, sa manje poena i asistencija  Na  bekovskoj poziciji  je bio i Majk Džejms, čovek statistike.

Prošlosezonski MVP regularnog dela nije se našao u prvoj petorci, ali je Plej-of pokazao ko je i zašto je najbolji igrač Evrolige. 

Nikola Mirotić je marka,  ali Micić je pobednik. Kad se utakmica rešava  lopta ide u ruke Vasi  i promašaja nema. Ove sezone je u drugoj petorci regularnog dela, ponovo, a   kao i prošle godine – bio je najbolji strelac u finalu,  MVP  je finala. Vasa je MVP trofej  osvojio  drugi pout  zaredom, Šut protiv Olimpijakosa za pobedu u polufinalu je istorija kao j F4 u Beogradu,  na kome je  Vasilije Micić  postao paša istanbulske  klupske košarke,  a EFES je dvostruku osvajač krova Evrope!