Za razliku od većine novinara u Srbiji po definiciji pukih oglašivači. pr i epp, časni poslenici "sedme sile" još uvek poštuju profesionalne i etički standarde.
Kodeks obavezuje profesionalce da u interesu javnosti za potpunim, blagovremenim i istinitim informisanjem NOVINAR objavljuje sve važne informacije, potrebne čitaocu, slušaocu i gledaocu pri formiranju vlastitog suda, mišljenja i stava o pojavama i događajima.
Analiziom položaja “sedme sile” u Srbiji, ugroženom i nipodaštavanom u svakom pogledu, u protekloj godini posebno diskrimiinisnom kriminalnim pivatizacijama medija u Srbiji, ne bave se nadležna ministarstva.
Novinarska udruženja uredno prenose šta se dešava novinarima, pišu saopštenja, sindikat je "glava bez jezika".
Na sreću po "sedmu silu" još ima novinara spremnih da se časno, odgovorono i profesionalno bore za istinu.
Novinar “Vremena” Dragan Todorović je ličnim istraživanjem sagledao aspekte privatizacije medija u Srbiji, propadanje, nestajanje i satanizaciju Radio Valjeva u tekstu “Radoica je malo dete” objavljenom u “Vremenu” 8.09.2016.
Kad došli, obećali Nacionalnu mrežu, najsavremeniju opremu, pare za renoviranje, kad izašli iz prostorija, koje vlasništvo grada, samo što nisu odneli zidove, počupali instalacije, isekli radijatore, i štekere i utičnice poneli.
Radio Valjevo, osnovan 1967, je bio prestižna medijska kuća, niz nagrada na radijskim festivalima, generacije novinara od integriteta. Ali, već od sredine 90-tih počinju razne muke ove radio stanice, koja je delila sudbinu usuda prevaziđenosti audio medija. Prodaja je pokušana nekoliko puta, no ne bilo zainteresovanih. U međuvremenu, većina novinara i tonaca je otišla, što u penziju, što sa otpremninom. Ostalo je desetak zaposlenih, taljigalo se i opstajalo, grad, kao osnivač, je finansirao radio stanicu, tako da je „vukao prava“ postavljanja čelnika kuće. Usled toga u poslednjim desetlećima razni je kadar bio direktor. Poslednji u tom nizu bio gospodin Predrag Obućina, čovek za koga vele da od novinarskog iskustva im'o savladanu radnju „menjanja ploča“ u muzičkom programu. Gospodin Obućina čak, kao ekspert, postavljen za predsednika Komisije Agencije za privatizaciju.
SVE JASNO
Gospodin Obućina je bio direktor kada je rešena sudbina Radio Valjeva, u oktobru prošle godine radio stanicu je kupila gospođa Doris Aćimović, za 17 400 evra. Početna cena je bila 1 200 evra, ali se stiglo do višestrukog iznosa jerbo je za kupovinu bio zainteresovan medijski magnat iz Kruševca, gospodin Radoica Milisavljević, koji se vodi kao vlasnik desetak elektronskih medija u Srbiji.
Veri interesantno, povodom prodaje Radio Valjeva, je da je pravni zastupnik gospođe Aćimović, advokat Dejan Savić, podneo prijavu komisiji Agencije za privatizaciju, tvrdeći da gospodin Radoica nije mogao da učestvuje na aukciji „jer je krivično osuđivan“, što je, po advokatu, suprotno uslovima konkursa. Advokat je tvrdio da Radoica sa svoj dosije nije mogao da kupi ni jedan medij. Prigovor uvažen, vele 'artijom ministra Sertića, kupovina gospođe Aćimović legalizovana, ali, po izlicitiranoj ceni od 17 400 evra.
Posle tije začkoljica, ugovor o kupovini potpisan 27. novembra 2015, kupac, što se veli, uš'o u posed. Novi vlasnici stigli, no gospođa Doris, se ne pojavljivala, na raspolaganju bila ekipa u kojoj su bili advokat Savić, gospodin Goran Pejaković, koji predstavljen kao direktor, zaposleni u Radiju nisu sigurni koji od braće Majdak, Zoran ili Željko. Kako bilo, gospodin advokat javno rekel da je Radio Valjevo postao deo nacionalne mreže lokalno-regionalnih radio stanica u vlasništvu Doris Aćimović, koji će raditi u službi građana. Gospodin advokat najavio, u sklopu kupljenog Radio Valjeva, otvaranje Regionalne zabavno-informativne televizije sa centrom u Valjevu. Još, gospodin advokat, poručio da će „u najskorijem vremenu Radio Valjevo opremiti najsavremenijom opremom, a odvojena su sredstva za renoviranje prostorija“.
Iako su bili spremni na veliko investiranje, novi vlasnici radija u startu tražili su od grada Valjeva da se iz budžeta obezbedi novac za plate zaposlenih, kako bi radio mogao da funkcioniše, kao i da bez naknade koriste zgradu u kojoj je radio smešten. Kako u to vreme, čudnom kombinatorikom, u Valjevu na vlasti bili socijalisti, zahtev odbijen, „jer nije po zakonu da se privatizovanom mediju isplaćuje novac“. Doneta odluka da se novi vlasnici isele iz prostorija, u kojima je Radio bio, do 15. februara 2016.
Zaposlenima, kojih je ostalo jedanaest, kako govori Dragan Ilić, novinar još iz „zlatnih vremena“ radija, od početka nije bilo sve jasno, odnosno, bilo im je više nego jasno. Navodi da je nekolicina zaposlenih podnela zahtev za socijalni program, ali da su, odlukom Ministarstva rada, iako su zahtev podneli na vreme, odbijeni, sa obrazloženjem da su zakasnili. Ilić nastavlja da su ti momci došli sa pričom da će oni da informišu, da će budu u službi građana, trte- mrte priča radi priče. Kako nisu od juče, raspitaju se, saznaju da su Majdak i ekipa 2012. hapšeni, pod optužbom da su učestvovali, preko radijskih SMS igara, u pljački gtađana, pominje se iznos od više desetina miliona evra. Na tu okolnost, da se u navodnoj privatizaciji Radio Valjeva, radi o hohštapleraju i banditizmu, pisali Predsedniku, Premijeru, resornim ministrima... Odgovor ne dobili. Ilić dalje kaže da, koliko zna, Radio Valjevo trenutno ima jednog zaposlenog, gospodina Predraga Obućinu, ostali su na birou rada, kao „tehnološki višak“, čuje da imaju neki program, ne zna gde im je sedište... Dodaje da to u kakvom su stanju ostavili prostorije Radio Valjeva ne govori samo o tim ljudima, više o onima koji su im to omogućili. Kakav Radoica, dopunjuje se Ilić, Radoica je malo dete, ovi su zajebali i Radoicu. Lično je 18. aprila prekinuo radni odnos, osnovao privatnu agenciju, zaostale plate, pošto oni nisu dali ni jedan lični dohodak, je naplatio preko sudskog izvršitelja.
IMAJU POVEZANO
Kako se pojavio aber da su novi vlasnici Radio Valjeva „povezani“ sa pljačkaškim SMS kvizovima, to zainteresovalo lokalne medije, te uzeli pitaju, da li je Doris Aćimović, majka Marka Aćimovića, koji se dovodi u vezu sa gospodinom Zoranom Majdakom, koji je bio vlasnik medija koji su organizovli SMS kvizove u kojima su građani oštećeni za milionske svote? Na ta, i slična pitanja, urednici portala „Kolubarske“, Dariji Ranković, odgovorio lično advokat Savić. Šta odgovorio, odgovorio: Smatram da to nije tema koja je u ovom trenutku važna za javnost. I proširio odgovor: Te informacije nisu istinite, to je napumpano od strane Demokratske stranke i njihovih medija, protiv Zorana Majdaka, suvlasnika nacionalnog Fokus radija( u kome su u to vreme radili Ksenija Vučić i Vladimir Đukanović), i člana SNS...
Kakva je ovo grande privatizacija videlo se sredinom februara, kada su novi vlasnici napustili prostorije u kojima je do tada bio Radio Valjevo. Samo što nisu odneti zidovi, počupane instalacije, skinuti radijatori, odneti lusteri, izvađeni štekeri i utičnice... ostavljen rusvaj. Tek kad su mediji javili šta se desilo sa bivšim prostorijama Radija, javio se i vlasnik objekta, u liku gospodina Kostića, tadašnjeg načelnika Službe za imovinske poslove. Gospodin Kostić rekao da su ključevi od objekta uredno vraćeni, a, kad video u kakvom stanju objekat, bio vidno iznenađen. Kako rekao, obaveza korisnika objekta je da se stara o objektu i da ga ostavi u pristojnom stanju. Kad videli šta bilo, formirali komisiju, koja utvrdila da nedostaju radijatori, da isečene instalacije za grejanje, počupane elektoinstalacije, uništeni štekeri, odneti lusteri... preduzeće pravne radnje da zaštite imovinu... Da se doda da u međuvremenu formirana nova vlast u Valjevu, na čelu sa Srpskom naprednom strankom, pravne radnje se još preduzimaju...
Teškim istraživačkim radom novinar „Vremena“ uspe da sazna gde su sadašnje prostorije Radio Valjeva. Poznavaoci ga upute na Novu pijacu, lokale, u kojima su uglavnom sitne zanatlije, servisi sa telefone, radnje za manje i veće zakrpe na garderobi. Novinar na severnoj strani pronađe lokal u kome romski radio „Točak“, rečeno mu da tu i nove prostorije Radio Valjeva. Spuštene metalne roletne, zaključano, u izlogu piše Radio Točak. Nigde natpisa, loga, Radio Valjeva. Novinar ode jednom, drugi put, zaključano, spuštene metalne roletne. Još težim istraživačkim radom novinar dođe do Dragan Matića, kolege koji, kako mu rečeno, honorarno sarađuje u privatizovanoj medijskoj kući. Dobijemo ga telefonom, kolega nas ispravi, nije honorarac, radi po ugovoru o delu. A ko radi, pitamo. Radi, odgovara mladi kolega, gospodin Predrag Obućina. A što zaključano, pitamo? Zaključano, odgovara mladi kolega, zato što kolega Obućina trenutno nije tu. A imaju li program? Kako da ne, na 95,8 je Radio Valjevo. A odakle emituju program? Iz Beograda, imaju povezano!
Dragan Todorović
Redakcijski komentar “Udri novinare” lista “Danas” prenelo je 12.9.2016. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS)
Za dve godine, tačnije od 2014. do 2016. dogodilo se čak 128 napada na novinare u Srbiji. Prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije, bilo je 27 fizičkih, 57 verbalnih, sedam puta je novinarima oštećena ili uništena imovina, a 38 se požalilo na pritiske.
Nezavisno društvo novinara Vojvodine svakog meseca prikuplja ozbiljne pretnje, između ostalog i pretnje smrću koje su najzastupljenije na društvenim mrežama i prijavljuju ih MUP-ovom odeljenju za visokotehnološki kriminal. Po tom pitanju unazad 6 meseci ništa nije preduzeto, a jedini odgovor kojije NDVD od policije dobio je mejl u kome im predlažu da sami podnesu krivične prijave.
Novinare pritiskaju, novinare prebijaju, novinare ubijaju.To je stanje stvari u državi koja sebe predstavlja kao modernu, demokratsku i tolerantnu. Međutim, ono što "doliva ulje na vatru" je činjenica da se jako mali broj ovih napada, pretnji i ubistava procesuira. Ako i kada do suđenja dođe, ista traju predugo i po pravilu završavaju najnižim kaznama, pa te presude praktično služe da se napadači stimulišu.
Užasno je i zabrinjavajuće ophođenje države prema "sedmoj sili", pogotovo ako se uzmu u obzir male plate i honorari, zbog kojih novinari i novinarke često moraju da rade dodatne poslove, tj. Da, kako se kaže, "tezgare". Ali to sve i ne bi bilo toliko žalosno da srpski javnost zna pravo stanje stvari - da zna koliko teško novinari žive i sa kakvim se sve pritiscima svakodnevno suočavaju. Ali javnost novinare u našoj zemlji neretko proglašava krivcima za stanje u društvu, a njihov rad je sve više potcenjen i obezvređen. Na napade na novinare ne samo da država gleda previše tolerantno, već i građani.
Jedan od najjasnijih primera odnosa države prema novinarima su nerešene pretnje urednici Insajdera Brankici Stanković zbog kojih od 2009. ima 24-časovno policijsko obezbeđenje.Tu je i napad na urednika FoNet Davora Pašalića iz 2014. Njega su u novobeogradskom bloku 23 napala trojica mladića, tražeći mu novac. Kada je odbio, brutalno su ga pretukli, vređajući ga da je ustaša. Isti huligani su ga nešto kasnije ponovo pretukli.
Ova crna statistika bi mogla da se, ako ne već iskoreni, ono bar smanji pooštravanjem mera protiv napadača, kraćim suđenjima, bržim reagovanjem policije. Ali ako se podsetimo da ubistva Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića i dalje nisu rešena, onda je jasno da država Srbija ne mari za bezbednost novinara. Izvor: Danas (Redakcijski komentar).
Zanimljovo je, poslednji komentar dnevnog lista Danas bio je samo nstavak sličnog "Udri novinara" pruženog na uvid javnosti 12.maja 2111. godine.
"Navijač Crvene zvezde Uroš Mišić za linč i brutalni napad na žandarma Nebojšu Trajkovića nagrađen je sa pet i po godina zatvora. Epilog - Trajković je u invalidskoj penziji s teškim zdravstvenim tegobama. Napadači na snimatelja B92 Boška Brankovića dobili su deset, šest i četiri meseca zatvora. Epilog - Branković više ne može da se bavi svojim poslom kamermana.
Očito sudu više nije dovoljno ni da postoji video-snimak krivičnog dela. Šta bi bilo sa ovim slučajem da huligan nije snimljen? Odgovor je jednostavan. Ne bi bilo ni postupka, a huligan nikada ne bi bio pronađen i procesuiran. Ovako, postoji snimak napada, ali ne postoji sankcija koju je država propisala.
Krivični zakon kaže da se nerealizovana pretnja novinaru kažnjava zatvorom do osam godina, a za realizovanu pretnju, u slučaju da je naneta lakša telesna povreda i da život nije ugrožen, do pet godina zatvora.
Ubijeni su novinari Slavko Ćuruvija, Dada Vujasinović i Milan Pantić. Na prozoru stana novinara Dejana Anastasijevića eksplodirala je ručna bomba - kašikara. Zajedničko za sve ove slučajeve jeste to što ubice i napadači nikada nisu pronađeni. Ono što ih objedinjuje jeste da su bili novinari, odnosno službena lica.
Šta država, preko ovakvih sudskih presuda, poručuje građanima Srbije? Prvo, da je potpuno nemoćna u suzbijanju huliganizma u srpskom društvu. Drugo, da ni najmanje ne veruje u zakone koje je sama donela. I treće, i najvažnije, poručuje građanima da se „naoružaju“ šlemovima i štitnicima kako bi izbegli napade huligana jer sama nije u stanju da ih zaštiti.
Dovoljno je prošetati Beogradom pre fudbalske utakmice, kako na stadionu Zvezde tako i na stadionu Partizana. U gradu vlada opsadno stanje. Svuda su posebne jedinice Žandarmerije, u punoj opremi za razbijanje demonstracija, na raskrsnicama su patrole, a zgrada Vlade Srbije „opkoljena“ je jedinicama Žandarmerije.
Očito je da država ne primenjuje sopstvene zakone, odnosno da sudije, kao pripadnici posebne grane vlasti koja bi trebalo da sprovodi zakone, zakone ignoriše. Bitno je da svaki put kada neko kaže nešto protiv suda odmah dignu dževu da je povređeno njihovo pravo na nezavisno odlučivanje i da vlast i mediji vrše pritisak na njih. Što rekoše, nisu nezavisni od razuma. A razum kaže da se napadači na bilo kog građanina Srbije, pa bio on i novinar, moraju najstrože kazniti. Bez obzira na sudsko „čovekoljublje“ prema huliganima.
Navijač Crvene zvezde Uroš Mišić za linč i brutalni napad na žandarma Nebojšu Trajkovića nagrađen je sa pet i po godina zatvora. Epilog - Trajković je u invalidskoj penziji s teškim zdravstvenim tegobama. Napadači na snimatelja B92 Boška Brankovića dobili su deset, šest i četiri meseca zatvora. Epilog - Branković više ne može da se bavi svojim poslom kamermana.
Piše: Redakcijski komentar
Očito sudu više nije dovoljno ni da postoji video-snimak krivičnog dela. Šta bi bilo sa ovim slučajem da huligan nije snimljen? Odgovor je jednostavan. Ne bi bilo ni postupka, a huligan nikada ne bi bio pronađen i procesuiran. Ovako, postoji snimak napada, ali ne postoji sankcija koju je država propisala.
Krivični zakon kaže da se nerealizovana pretnja novinaru kažnjava zatvorom do osam godina, a za realizovanu pretnju, u slučaju da je naneta lakša telesna povreda i da život nije ugrožen, do pet godina zatvora.
Ubijeni su novinari Slavko Ćuruvija, Dada Vujasinović i Milan Pantić. Na prozoru stana novinara Dejana Anastasijevića eksplodirala je ručna bomba - kašikara. Zajedničko za sve ove slučajeve jeste to što ubice i napadači nikada nisu pronađeni. Ono što ih objedinjuje jeste da su bili novinari, odnosno službena lica.
Šta država, preko ovakvih sudskih presuda, poručuje građanima Srbije? Prvo, da je potpuno nemoćna u suzbijanju huliganizma u srpskom društvu. Drugo, da ni najmanje ne veruje u zakone koje je sama donela. I treće, i najvažnije, poručuje građanima da se „naoružaju“ šlemovima i štitnicima kako bi izbegli napade huligana jer sama nije u stanju da ih zaštiti.
Dovoljno je prošetati Beogradom pre fudbalske utakmice, kako na stadionu Zvezde tako i na stadionu Partizana. U gradu vlada opsadno stanje. Svuda su posebne jedinice Žandarmerije, u punoj opremi za razbijanje demonstracija, na raskrsnicama su patrole, a zgrada Vlade Srbije „opkoljena“ je jedinicama Žandarmerije.
Očito je da država ne primenjuje sopstvene zakone, odnosno da sudije, kao pripadnici posebne grane vlasti koja bi trebalo da sprovodi zakone, zakone ignoriše. Bitno je da svaki put kada neko kaže nešto protiv suda odmah dignu dževu da je povređeno njihovo pravo na nezavisno odlučivanje i da vlast i mediji vrše pritisak na njih. Što rekoše, nisu nezavisni od razuma. A razum kaže da se napadači na bilo kog građanina Srbije, pa bio on i novinar, moraju najstrože kazniti. Bez obzira na sudsko „čovekoljublje“ prema huliganima. - See more at: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/udri_novinara.46.html?news_id=215114#sthash.VwXLVF3I.dpuf
avijač Crvene zvezde Uroš Mišić za linč i brutalni napad na žandarma Nebojšu Trajkovića nagrađen je sa pet i po godina zatvora. Epilog - Trajković je u invalidskoj penziji s teškim zdravstvenim tegobama. Napadači na snimatelja B92 Boška Brankovića dobili su deset, šest i četiri meseca zatvora. Epilog - Branković više ne može da se bavi svojim poslom kamermana.
Piše: Redakcijski komentar
Očito sudu više nije dovoljno ni da postoji video-snimak krivičnog dela. Šta bi bilo sa ovim slučajem da huligan nije snimljen? Odgovor je jednostavan. Ne bi bilo ni postupka, a huligan nikada ne bi bio pronađen i procesuiran. Ovako, postoji snimak napada, ali ne postoji sankcija koju je država propisala.
Krivični zakon kaže da se nerealizovana pretnja novinaru kažnjava zatvorom do osam godina, a za realizovanu pretnju, u slučaju da je naneta lakša telesna povreda i da život nije ugrožen, do pet godina zatvora.
Ubijeni su novinari Slavko Ćuruvija, Dada Vujasinović i Milan Pantić. Na prozoru stana novinara Dejana Anastasijevića eksplodirala je ručna bomba - kašikara. Zajedničko za sve ove slučajeve jeste to što ubice i napadači nikada nisu pronađeni. Ono što ih objedinjuje jeste da su bili novinari, odnosno službena lica.
Šta država, preko ovakvih sudskih presuda, poručuje građanima Srbije? Prvo, da je potpuno nemoćna u suzbijanju huliganizma u srpskom društvu. Drugo, da ni najmanje ne veruje u zakone koje je sama donela. I treće, i najvažnije, poručuje građanima da se „naoružaju“ šlemovima i štitnicima kako bi izbegli napade huligana jer sama nije u stanju da ih zaštiti.
Dovoljno je prošetati Beogradom pre fudbalske utakmice, kako na stadionu Zvezde tako i na stadionu Partizana. U gradu vlada opsadno stanje. Svuda su posebne jedinice Žandarmerije, u punoj opremi za razbijanje demonstracija, na raskrsnicama su patrole, a zgrada Vlade Srbije „opkoljena“ je jedinicama Žandarmerije.
Očito je da država ne primenjuje sopstvene zakone, odnosno da sudije, kao pripadnici posebne grane vlasti koja bi trebalo da sprovodi zakone, zakone ignoriše. Bitno je da svaki put kada neko kaže nešto protiv suda odmah dignu dževu da je povređeno njihovo pravo na nezavisno odlučivanje i da vlast i mediji vrše pritisak na njih. Što rekoše, nisu nezavisni od razuma. A razum kaže da se napadači na bilo kog građanina Srbije, pa bio on i novinar, moraju najstrože kazniti. Bez obzira na sudsko „čovekoljublje“ prema huliganima. - See more at: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/udri_novinara.46.html?news_id=215114#sthash.VwXLVF3I.dpuf
avijač Crvene zvezde Uroš Mišić za linč i brutalni napad na žandarma Nebojšu Trajkovića nagrađen je sa pet i po godina zatvora. Epilog - Trajković je u invalidskoj penziji s teškim zdravstvenim tegobama. Napadači na snimatelja B92 Boška Brankovića dobili su deset, šest i četiri meseca zatvora. Epilog - Branković više ne može da se bavi svojim poslom kamermana.
Piše: Redakcijski komentar
Očito sudu više nije dovoljno ni da postoji video-snimak krivičnog dela. Šta bi bilo sa ovim slučajem da huligan nije snimljen? Odgovor je jednostavan. Ne bi bilo ni postupka, a huligan nikada ne bi bio pronađen i procesuiran. Ovako, postoji snimak napada, ali ne postoji sankcija koju je država propisala.
Krivični zakon kaže da se nerealizovana pretnja novinaru kažnjava zatvorom do osam godina, a za realizovanu pretnju, u slučaju da je naneta lakša telesna povreda i da život nije ugrožen, do pet godina zatvora.
Ubijeni su novinari Slavko Ćuruvija, Dada Vujasinović i Milan Pantić. Na prozoru stana novinara Dejana Anastasijevića eksplodirala je ručna bomba - kašikara. Zajedničko za sve ove slučajeve jeste to što ubice i napadači nikada nisu pronađeni. Ono što ih objedinjuje jeste da su bili novinari, odnosno službena lica.
Šta država, preko ovakvih sudskih presuda, poručuje građanima Srbije? Prvo, da je potpuno nemoćna u suzbijanju huliganizma u srpskom društvu. Drugo, da ni najmanje ne veruje u zakone koje je sama donela. I treće, i najvažnije, poručuje građanima da se „naoružaju“ šlemovima i štitnicima kako bi izbegli napade huligana jer sama nije u stanju da ih zaštiti.
Dovoljno je prošetati Beogradom pre fudbalske utakmice, kako na stadionu Zvezde tako i na stadionu Partizana. U gradu vlada opsadno stanje. Svuda su posebne jedinice Žandarmerije, u punoj opremi za razbijanje demonstracija, na raskrsnicama su patrole, a zgrada Vlade Srbije „opkoljena“ je jedinicama Žandarmerije.
Očito je da država ne primenjuje sopstvene zakone, odnosno da sudije, kao pripadnici posebne grane vlasti koja bi trebalo da sprovodi zakone, zakone ignoriše. Bitno je da svaki put kada neko kaže nešto protiv suda odmah dignu dževu da je povređeno njihovo pravo na nezavisno odlučivanje i da vlast i mediji vrše pritisak na njih. Što rekoše, nisu nezavisni od razuma. A razum kaže da se napadači na bilo kog građanina Srbije, pa bio on i novinar, moraju najstrože kazniti. Bez obzira na sudsko „čovekoljublje“ prema huliganima. - See more at: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/udri_novinara.46.html?news_id=215114#sthash.VwXLVF3I.dpuf
I konačno se oglasio novi ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević najavom da će se ministarstvo na čijem je čelu truditi da u narednih šest meseci donese novu medijsku strategiju i da veruje da će to dovesti i do seta novih zakona u oblasti medija( izvor: Večernje novosti” a preneo UNS(Udruženje novinara Srbije).
"Po opštim uzusima, dominantnim u okvirima EU, kod nas se ohrabruje izlazak države iz vlasništva u medijima. Ranije, kada je država finansirala medije, stvarala je i preduslove za stabilnost i nezavisnost od tržišta. Zato moramo da pokušamo da preuzmemo ili prilagodimo uspešne modele članica EU", rekao je Vukosavljević za Večernje novosti od nedelje.
Na pitanje da li će država izaći iz vlasništva dnevnih listova Večernje novosti i Politika, Vukosavljević je rekao da je to "proces usaglašavanja".
"I HINA i Frans pres i AFP su upotpunom ili većinskom vlasništvu države. Za razliku od Nemačke, na primer. Dakle, ni u Evropi ne postoji standardizovan model. Naše ministarstvo može da obeća da ćemo ozbiljno istražiti okolnosti, principe i pravila i praksu u zemljama EU i pronaći rešenja koja su se pokazala kao najuspešnija", rekao je Vukosavljevič
Ministar je dodao da će, u skladu sa mogućnostima, maksimalno delovati na suzbijanju telesne i jezičke pornografije u medijima, i elektronskim i pisanim.
"To je nedopustivo, pogotovo kada je reč o nacionalnim frekvencijama. One su nacionalno blago, poput koncesija na rudnik ili plovni tok. Veoma je važno kakve poruke šaljete. Nismo mi izmislili rijaliti programe ali se, nažalost, ovde dobro prihvataju", rekao je Vukosavljević.
Govoreći o finansiranju oblasti kulture, Vukosavljević je rekao da je ulaganje u to isto što i ulaganje u sudbinu društva i naroda.
"Zalagaćemo se za povećanje budžeta i bolje plate zaposlenih ali da bi kultura dobijala više, društvo mora finansijski da napreduje. Pokušavam da budem realan", rekao je ministar.a preneo UNS.
