BESMRTNI ZOĆA KOVAČEVIĆ JE NEUGASIVA SVETLOST ŽIVOTA ^Featured

Kao treptaj oka prošle su dve decenije, od od kako je Zoran- Zoća- Kovačević(1952-2001) postao deo svetlosti.

Tog 1.februara 2001. godine košarkaški čarobnjak, gospodar dobra, besmrtni i danas neprevaziđeni Zoća Kovačević, čovek za koga je data reč bila svetost,  postao je deo večnosti.

Na svoj poseban svestran, šmekerski i na  samo njemu svojstven način je živeo je  svojih 49 leta, burno ali i  dostojanstveno, gospodski.

Jezdeći  lavirintom života uspevao je kao  niko da odabere puteve, sa početkom i krajem.

Nikada ništa nije radio na pola, uvek dorečen, ali i vešt da prepozna dobro i manje dobro, odgovoran i mudar znao je od otrpi  neljudskost, i  nikada ne uzvrati, Nedela je pamtio, a bilo ih je.

Imao je sreću da živi u srećno vreme, u vreme ljudi što prepoznaju i cene ljudskost,  bolje od ovog što mi danas  živimo. Sistem vrednosti je bio na ceni.

Zoća je bio baš to, topla ljudska duša, neprocenjive  vrednosti i biser kakvih danas nema, a potrebni su da bljesnu iz blata i mulja što bi da nas  proguta.

U svom  svom  životu isunjenog  činjenjenjem, Zoća je sebe stavljao u drugi plan, iskazujući  poštovanje svakome ko po njegovoj proceni to i zaslužuje.

Iako je otišao pre 20 godina i danas je sa nama.

Šmeker sa karakterističim crnim brkovima, danas sa svojim pajtosima  Vojom Šiptarom, kumom Tošom, dr Đurovićem, Medanom, Dulom Kepcom, Acom Dragićevićem, uvek "ljutim"Lukom, pa Pljakom, i naravno Ljupčetom Makedoncem,  asovima vanvremenskim u nebeskom "Abrašu" i  Šilovom kafančetu uživa.

Na svoj način iskreno, boemski i verovatno začuđeno nas posmatra sa nevericom, na kojim smo danas granama života, što traje.

Ne može da poveruje da nam je putokaz ćutanje i pokorno gledanje, a ne borba.

Siguran sam da želi da i mi poput njega kada je igrao i vodio svoj Metalac, ne odustanemo nikada od borbe do pobede za slobodu istinu, pravdu i ljudskost.

Naravno da kao i mi želi naš  Metalac, i Grad Valjevo  dobije posle pola veka  hram košarke dostojan velikana što su obeležili vreme za nama, ali i mladosti koja stiže.

Zoća ma gde bio, želi  da poput njega,  velemajstora improvizacije, nepredvidivo i odlučno budemo istrajni. Da nikada ne odustanemo i  uvek da uradimo što želimo, ma koliko izgledalo  nemoguće.

Svi mi poput Zoće, jer izbora nema, svakog vidljivog  i nevidljivog protivnika i prepreku moramo pobediti.

Zoćin izbor je bio  dribling pogledom, zamah tela, nepredvidivi koraci i košarkaška pirueta  poput vrsnog klizača, za "puter" horog da zapali mežicu ispod magičnog obruča.

Nije loše primeniti i  nevidljivi  pas  u trepavicu saigraču za mat "gargamela". Danas "slepi pas" najbolje rade Zoćin naslednik Miša Teodosić,  a pre njega Zoćin učenik Vlada Đokić.

Baš na taj Zoćin  šmek i neprevidivu fintu, i nestvarnu energiju pobednika padali su u grotlu  hale sportova "15.septembar" svi.

Partizan sa Kićom i Prajom, Arsenijem, Jugoplastika sa Ratom, Skansijem, Šolmanom, Jerkovom, Zvezda sa sa Ducijem, Mokom, Kaponjom, "Lokosi" sa Nikolom Plećašem, Bosna sa Kinđetom,  Varajom i  Rašom, Radnički sa Milunom, Damnjanovićem, Tvigijem, Jarićem, Zadar sa Ćosom i i Pinom,  Olimija sa Žorgom, Basinom, Vilfanom. Rabotnički sa Gerorgijevskim i Bocevskom... Košarkaški velikani Evrope, a svi iz   eks SFRJ su padali pred Zoćom i Metalcem.

Baš te pobede od hale sportova 15.septembar do Gripa, Jazina, Tivolija, Skenderije, Pionira, Palate sportova, "Kutije šibica"... su nema izgubljene bitke, svaka se moće dobiti.

Uvek rado citiram danas predsednika OK Srbije, velikog trenera Božu Maljkovića, faciniranig za sva vremena  Zoranom Kovačevićem.

"Obožavao sam Zoranovu veru i istrajnost  da uspe. Karakter pobednika i ljudskost je otkrivao pogled i markantno lice sa osmehom božanstva".

Pored Luke Stančića i Pljake, baš on Boža Maljković je najzaslužniji što je   Zoća postao  trener i to be običan, vrhunski, sa manirom  menadžera najviših dometa.

Potvrda su  košarkašice Studenta, i danas posle skoro dve decenije  ponovo  Metalac po meri i kanonima Zorana Kovaćevića.

Dunja, Maksim, Relja, Maca, Ljilja, Branko,  prijatelji, možda još neko, danas će doći pred  snegom pokrivenu humku. Položiće cvet, zapaliće sveću. Kanuće iskrena vrela suza i posle dve decenije neizbrisivog  bola i i tuge za   besmrtnim magom   košarkaške igre, i gromadom - ljudinom.

Zoća je bio čovek koji je sve u životu radio srcem, najvećim bogatstvom koje se ne prodaje i ne kupuje, već se samo poklanja, i zato ljubav svih nas koji smo ga voleli i poštovali traje u beskraj.