Nečujno kako je i hteo,  otišao je  nesvakidašnji čovek, medijum u pravom smislu te reči, Jovan Simić- Jova Kolubarac(82), uzorni otac, omiljeni deda, neponovljivi pradeda,  fudbalski zanesenjak, , menadžer, sudija, sinonim  za dobro u devastiranom valjevskom sportu, i posrnulom  fudbalu.

Na put bez povratka, toplo ljudski, iskreno Jovana su  ispratili najbliži, ali i prijatelja i poštovaoci, iako po vrelom danu, prisutni  u impozantnom broju za dekicu od 80 i kusur leta.

Nazvao sam ga, ne slučajno “ Čovek sa  77 SRCA” pre pet godina kada smo se prisećali vremena posvećenih ljubavi broj 2, pored porodice, najvažnijoj sporednoj stvari na svetu- fudbalu.

Fudbalski zanesenjak kakav se ne rađa, Jova Kolubarac je nosio fudbalsko  breme nemogućih  ciljeva  na svojim  plećima, kao džak perja.

 Prepoznatljiv na svom dvotočkašu stizao je svuda. Dok je bio mladji svaka utakmica je bila, za decu,  deda i čiku, a za nas matore, na  Jovinom “radaru”. A tek za svoje igrače je uvek imao sve. Kako je pronalazio samo on zna.

Sve je mogao jer je hteo da  se ostvari.

Entuzijasta,  humanista bez premca, Jovan Simić – Jova Koluabarac,  oličenje ljudskosti kakva se danas retko sreće, a  preko nam je danas potrebna,  te 2016. bio je  lauaret portala Moj svet sporta, dobitnik priznanja  za životno delo.

Do poslednjeg časa   živeo je na svoj način.

Za  svoju porodicu  svoje unuke, praunike, ali i za fudbal.

Zvezdu je voleo isto toliko koliko je  mrzeo Zvezdana Terzića. Stari vuk je nepogrešivo prepoznao šta i ko se krije iza "lica sa poternice"

Klinački elan nikada iz Jove nije iščilio.

Raša Bošković –Džora ga kao i brojne školarce iz ŠUP-a   na početku druge decenije 20. veka  veka zarazio fudbalom.

Noca  Milošević ga je ugurao u društvo  Tome Jovičića,  Laze  pokojnog brata dr vrsnog hirurga Dula Nikolića, Steve Zagorca, Kana, Micka Bogutovića Bebe i Dragija Nešića, Gođevca... i još starijih igrači Budućnosti, Novaka MIlošević-šustera, Ranka sajdžija, Čenćana...

 “Igrali smo fudbal, družili se uživali. Ubrzo je bio organizovan kurs za sudije i od tada datira moje druženje sa pištaljkom. Prvi instruktori su bili Voja Radosavljević-Žongler, Raka Milić, Ilija Veselinović. Kalili smo se po “potesu” godinama da bi početku 70-ih prošlog veka stigli do Beograda. Moji “železničari” Joksa Turčin, Ciga Mijailović i ja, sa još 30-ak sudija iz cele Srbije. A tamo elita na čelu sa Božom Botićem. Bilo je veselo, a i ja nisam zatajio. Pitali su Voju što ne sudim neki viši rang, kad pravila igre imam u malom prstu. Kasnije sam sudio Drugu srpsku ligu u SFRJ, ali nisam voleo da putujem i zaustavio sam se posle skoro 30 godina suđenja 1984. kao republički sudija na  1750 odsuđenih utakmica” priseća se rado svog druženja sa pištaljkom Jova Kolubarac, ponosan što je njegov istančani šmek za suđenje prepoznao čuveni šabački novinar Jova Ivanković, dopisnik JSL SPORT.

Od šest ipo decenija u fudbalu preko Beloševca  Jova  je stigao da formira FK Gradac.

Najzaslužniji  što danas postoji prelepi teren. Gradio je  nestvarnim entuzijazmom sa  sličnima sebi,  zanesenjacima iz Gradca i Tešnjara. Danas na desnoj obali Gradca “River sajd” blista.

Uvek spreman da kaže što malo ko zna, Jova je otkrio istinu da je krajem prošlog veka zaslugom tada  predsednika Skupštine grada Valjeva na žalost pokojnog Miće Ilića  pored Krušika i stadiona u Parku Pećina, terena na Petok puku, Valjevo dobilo još dva terena.  ZSK je dobio pravo da 99 godina da koristi  stadion na bivšem hipodromu na Senjaku, a Gradac ali samo  na 20 godina.

Jovinom fudbalskom putešestviju bez kraja,  2007. godine jedna od destinacija je bio novoosnovani Ženski fudbalski klub Gradac.

Sve aktivnosti je na svoj neponovljivi način je samofinansirao.

Sa  Zoranom Lučićem je okupio devojčice.

Posle samo godinu ŽFK Gradac je već bio u  Prvoj ligi SR Jugoslavije. Kada je klub ugašen a 10 Valjevki je nastavilo da igra u drugim klubovima. Opština i FS Valjevo nisu  prepoznali   svoje zadatke,  iako je UEFA davali veliki novac,  ženski fudbal je ugašen a  interesovanje je bilo ogromno.

"Nisu imali snage snage i volje da  ulažu u ženski fudbal, i danas ga nema, kao što nema više ni Stare dame iz Parka Pećina, Neće je ni biti, jer za sve a posebno za fudbal su potrebni znalci, i to kakvi", znao je da kaže Jova Kolubarac, siguran da bi sa parama što se "udeljuju" mutantu sa Kolubare  ŽRK Gradac danas igrao Ligu šampiona.

Za dugogodišnji rad Jova Simić je nagrađen i plaketom FS Regiona Zapadne Srbije.

Humanost bez granica je jedno od stotinak lica Jove Kolubarca.

Platinasta medalja za 150 dobrovoljnih davanja krvi,  pa u  vreme egzidusa Srba iz Krajine širom otvorena    vrata za tri porodice iz Knina i Benkovca, su dela  humaniste sa zaključenim ugvorom o zaveštanju  svojih organa, za lečenje i život drugih ljudi.

Priznanje od Grada  Valjeva ovom nesvakidašanjem pregaocu, čoveku od dela,  ljubavi i neizmernog poštovanja kad tad će doći, Izmamiće suzu i neizmerni osećaj zahvalnosti supruzi Radmili, sinu Buci, unukama  unukama Radmili i Jasmini, unuku Aleksandru.Galu i generaciji paunuka najmlađih Simića i Ilića što tek stižu.

" Moj život je u potpunosti ispunjen. Radio sam uvek ono što najviše volim. Deca su moja radost, a kad nema fudbala ” ratujem” ispred  šahovske  table, a  i domine me "zabavjaju" imao je uvek svoj svet Jova Kolubarac.

Žica  za biznis  Simića,  je nepresušna.

Stopama svog oca ide jače i prodornijem više i bolje,   dugi niz godina uspešni biznismen, sin Svetislav - Buca, nekada klupsko internacionalni bokserski sudija. Unuk Aleksandar - Gale šampionsku krunu  u kartingu je zamenio doktorskom, auto dijagnostikom u zajedničkom AUTO CENTRU BUCA na šabačkom putu.

Dok ne stigne treća generacija za fudbal je zadužen zet Stefan Ilić-Drnda, dete fdubalske škole Partizana.

Simići traju, i posle Jovana Simića, baš kako bi i hteo nestvarni poslednji Mohikanac valjevskog fudbala, Jova Kolubarac.

Slava ti Jovo, a naslednicima tvoja energija, istrajnost , ljudskost, dobrota, zdravlje,  sreća i radost!