POSLE 8 DECENIJA SVETLOST SLOBODE I LJUDSKOSTI STJEPANA FILIPOVIĆA JE SVE JAČA ^Featured

Osam decenija prođe od kada je besmrtni ratnik Stjepan Filipović postao svetlost čovečanstva. Ljudina kakva se rađa jednom u dva veka, živi i dalje.

A ovaj 22.maj naizgled prođe neopaženo, uočljivo bez pompe, govornika, lažnog poštovanja istinskih vrednosti.

Smrad preobučenih i poturenih izdajnika da predstavljaju ono što nikada nisu, niti će biti, zaudara sve više i jače.

Brdo Vidrak iznad Valjeva ima svoj simbol, monumentalni  spomenik herojima 20. veka.

Grandiozni spomenik Vojina Bakića, je posvećen simbolu otpora fašizmu,  Stjepanu Filipoviću i svim stradalim borcima i ratnicima srpskim i partizanskim.

Partizanski komandant Steva Kolubarac, i svi što ponosno prkosno digoše glavu i sa puškom  u ruci kretoše u boj protiv zla, i dalje su na večnoj straži,  traju i trajeće dok bude ljudi.

O junacima 20.veka i Stjepanu Filipoviću, Stevi  Kolobarca, ratnicima za slobodu, ljudskost, istinu pravdu, današnja mladost gotovo ništa ne zna!?

Danas ako ih pitate na ulici ko je  Stjepan Stevo Filipović, Stevo Kolubarac, uslediće  začuđujuća grimasa, i kontra pitanje, o čemu to pričaš?

Stevo Kolubarac nije se Pinka, Hepija, studija B, čak ni sa RTS-a.

Nije sa farme, zadruge, parova, nije na  meti tabloida, nije akter svakodnevnih rijalitija, nije obešenjak o luster, skakač kroz prozor, prepadač iz frižidera… nije pobednik kadar da pobedi svakoga, i počupa mu uši. Nije ni fudbaler, pevač, kontroverzni biznismen, tajkun, vladika, političar, glumac...

Nema o Stevi Kolubarcu filmova, serija, jer nije ni Sloba, ni Mira, a i niko od mafijaša. Nije ni  danas sa šampanjcem lice sa poternice iz Krcunove “rupe” što veliča  svog idola, dok Sever peva Draži u čast.

Pitanje, ko je Stjepan Filipović je za većinu danas  zagonetka.

Na sreću još  ima ljudi koji  po  fotografiji  prepoznaju istoriju i Stevu.

Neobaveštenima mahom mlađima se  ne može  zameriti, jer su neobavešteni.

Zamerka ide na dušu onima što odlučuju kakvo  potomcima ostavljaju  znanje i sećanje.

Na naslovnim stranama se zna ko je glavni, nema ni slova o godišnjici smrti, za nezaborav  Stjepana- Stevana- Steve Filipovića!

Iako je fotografija Stjepana Stevana Filipovića u zgradi Ujedinjenih nacija, mada to valjevski ekspert za falsifikovaje istorije oštro negira, Steva Kolubarac je, baš na  toj fotografiji  pokazuje zašto je ikona sveta!

Živimo  u doba “modernih junaka” nepismenih ili polupismenih prevaranata, džabalebaroša,  dunstera i smradova što haraju jače od kuge.

Isplivale su iz podzemlja, ljudske nakaze i skotovi, nedostojni imena čovek.

 Ne čudim se što mali broj  ljudi zna ko je, i  čega  je simbol mladić obešen u 26 godini 22. maja 1942. godine, u 11 sati, na Valjevskoj pijaci.

Stjepan Stevan Filipović je i posle 80 godina svetlost i simbol slobode!

Rođen u Opuzenu 27. januara 1916. godine, a kad je došlo veme postao je partizan,  ubrzo i komandant i politički komesar tokom Drugog svetskog rata pripadnik Narodnooslobodlilačkog pokreta.

Izuzetna hrabrost mu je donela status  narodnog heroja 14. decembra 1949. godine.

Kršten je kao Stjepan, od drugova u Srbiji prekršten  u Stevan, i  Stevo Kolubarac.

Izdali su ga neljudi  u decembru 1941.

Sa još dvojicom drugova   četnicima je u lice tresnuo istinu: Ja sam taj Steva Kolubarac!

U Šapcu je mučen, pa predat gestapovcima. Rezulat višenedeljnog  mrcvaranje je zapisan u dosijeu: Nemoguć slučaj!

Eplog je bila surova presuda, smrt vešanjem. U  valjevskom zatvoru, je hrabrio drugove i govorio im.
,, Nenadajte se ničemu.  Ovde neće zalutati dobro. Budite hrabri kad budete gledali smrti u oči, kad vas budu streljali. Nemojte pokazati da naša smrt znači njihovu pobedu!”

Nekoliko dana pred vešanje sestra mu je donela pantalone, cipele, košulju i sako.

Dan upči vešanje poslednja želja mu je je bila, porcija pasulja.

Tog 22.maja 1942. srpska državna straža (nedićevci) sprovodila ga je na vešanje ulicama Valjeva, od zatvora, do pijace. Na putu do pijace glasno je pozvao ljude na ustanak.

Zapis kaže da je na pijaci dovodeno da vide poniženje partizana, kako cvili za život,  skoro 3.000 ljudi, sa sve decom iz škola.

Pod vešalima, imao je pravo na sveštenika, cigaretu, i da kaže  šta ima.

Steva je zagrmeo do neba: ,, Nemojte samo stajati gledati, ubijajte gadove! Vadite zarđale puške! Ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati! Smrt  Hitleru! Smrt fašizmu! Živeo Sovjetski savez!  Živela Crvena armija!”

Ćvrsto stegnutih i u uvis podignutih pesnica klicao je: ,,Živela sloboda! Živeli radnici i seljaci! Živela Komunistička partija Jugoslavije! Proleteri svih zemalja, ujedinite se!”

Stjepan Stevan Filipović je bio borac  za slobodu, zlopaćenih  radnika, sa  vizijom da će doći vreme da radnici odlučuju o svom radu. Nemce je mrzeo iz dubne duše.

Nisu ga obesili Nemci. Oni su samo besni što pre sobom vide junaka, komandovali, da bude ubijen.

Stevu Kolubarca obesili su Srbi. Džandari, oduvek izrodi svog naroda.

Oduvek plaćene sluge svake vlasti, nepismeni smradovi. Polusvet iz okolnih sela,  a ne Valjevci, poslušnici okupatora.

Steva Kolubarac im nije im dozvolio da mu stave omču. Sam je to učinio, a pobesneli švapski oficir kada je video šta se dešava i da nema ništa od planiranog poniženja, pokušao je da izmakne klupicu, Steva je zamahnuo da ga šutne  nogom, izgibio je ranotežu,klupica  ispod nogu je pala, i svet je video nebeskog junaka kako postaje besmrtan.

Fotografija svedoči o trenutku istorije za večnost.

Nedićevska straža ima potomke i zna se ko su, možda i ulicu dobije  neki od  izvršilaca sramnog vešanja  heroja, patriote i komunističkog rodoljuba.

Fabrika namešataje u Valjevu je nosila ime Stevana Filipovća, kasnije skraćeno u STEFIL. Osnovna škola u Divcima nosi ime Stevana Filipovića.

U Beogradu nekoliko, ulica na periferijii nosi Stjepanovo ime.

Pre par godina jedna je prekrštena je u Emila Perška, zloglasnog ustaše. Kad je narod digao glas vraćeno je ime Stevanovo.

U Opuzenu, ustaše su srušile Stjepanov spomenik. Ni škola se više ne zove po njemu.

U Valjevu spomenik Vojina Bakića odoleva, ali ga stoka skrnavi  grafitima i gadostima.

Ne zna se gde mu je grob. Niti ga neko traži. Ne  pravi se serija o Stevi, ne pišu se  feljtoni, da se  otkrije  gde su ga džandari pod okriljem noći tajno zakopali.

Stevan je tri dana visio na valjevskoj pijaci, plašeći švabe  obešenim, mrtvim telom.

Od vešanja Stjepana Filipovića fašisti su zabranili   poslednje reči na smrt osuđenog.

Pored Steve  i dva rođena brata su poginula su tokom NOB-a. Stariji Šimun, streljan je zajedno sa 3.000  Kragujevčana 21.oktobra 1941. godine. Mogao je da se  izvuče posle poziva okupatora da ljudi  druge nacionalnosti izađu iz mase. Mlađi brat Nikola, kao borac Kragujevačkog bataljona a kasnije proleterskih brigada poginuo je na Zelengori, tokom bitke na Sutjesci.

Danas je teško mladima, Stevinih  godina pojasniti da su postojali ljudi, spremni da daju svoj život za ideal, slobode, pravde,  bratstva i jedinstva, jednakosti, pre svega ljudskosti.

Vremena pred nama su šansa da podignu pogled, oslobode mozak i telo zavisnosti od telefona, droge, nerada,besimisla što hara. Ima još ima vremena.

Kazuje im to baš Stjepan Filipović,  Steva Kolubarac svojim besmrtnim delom!