TIHI OKTOBARSKI ODLAZAK TRI BARDA GRADA VALJEVA ^Featured

Vreme čini svoje,  ljudi dolaze, prolaze i nestaju, a  svoj kod trajanja obeležavaju delima. U par poslednjih dana minulog oktobra desio se tužni rastanak od tri barda grada Valjeva. Zbogom smo rekli trojici časnih Valjevaca, prepoznatljivih po delima i ljudskošću. Možda dođe do  novog susreta,  u nekom drugom, valjda boljem svetu, ali bez ovih što su pošast  ljudskog roda.

Prvi se u večnost zaputio vitez mesarstva Miodrag Lukić - Mikica Lulaš (77). Potom se kao luč ugasio tihi i časni novinar Stevan Ćirić-Ćira (82). Od pionira u modernijoj eri YU sveta biznisa, Momčila Mome Popovića(81), čoveka rođenom da sve što radi bude ne dobro već najbolje, smo se oprostili poslednjeg dana oktobra.

Ispratili smo ratnike za poštovanje  u vremenu što traje, dok mi prolazimo.

Zajedničko svoj trojici je da su znali da vole, vredno da rade i nesebično pomažu sve kojima se može pomoći. U  svom poslu su bili vrhunski igrači, i krasio ih je karakter nesalomivih pobednika.

Konačno, ljudskost je bila njihovo oružje, lako prepoznatljivo, a danas kada je najpotrebnije svima, izbačena iz upotrebe.

Moma Popović je bio poseban, drugačiji i iznad svih.

Rođen za biznis uvek je pronalazio put do najvećih poslovnih uspeha. Koliko je mladih ljudi izveo na put znaju samo oni kojima je pomogao i pružio ruku očinske  podrške i pomoći. Pomagao je najviše i sa posebnim zadovoljstvom sportistima.

U biznisu je čistio đubre ispred, oko i iza sebe. Poseban i drugačiji od svih, uvek je otvarao  vrata i ukazivao šansu željnim rada i uspeha. Javnom kritikom u brk uvek je u lice sipao  istinu  nečasnim  nevernicima i prevarantima,  uvek prisutnim u svetu biznisa.

Voleo je Jugoslaviju,Tita, svoj narod, a najviše sinove Nikolu i Ivana, danas uspešne kao i što je on bio, u svetu biznisa. Životna saputnica  Mira i najmlađi u Popovićima, unuk Danilo su posebna priča u životu Mome Popovića.

Sport mu je bio  duševna hrana kao niška „Drina“ bez filtera.

Partizan i valjevska Budućnost su bile ljubavi za večnost.

U fudbalu je prepoznao viziju evropske Stare dame iz Parka Pećina.

Sa moćnim timom na terenu, ali i van njega, ali i idejom za osnivanje Akademije  fudbala za najtalentovanije, nije kao ni mnogi poput njega prepoznat u valjevskom svetu fudbala. Ostaće upamćen po odvažnosti da dovede iz Rusije, vrhunske profesionalce  da demonstriraju deo vrednosti ruske škole fudbala.

 Uz dužno poštovanje svega što su ostavili za sobom tri valjevska barda svog posla pretvorenog u umetnost valja istaći borbu  Stevana Ćirića-Ćire da u svim vemenima  list "Napred" bude glas naroda, i živih, ali i podsetnik na one što odlaze.

Ćira je decenijama urednikovao prepoznajući  svoju misiju, da sa kolegama, časno i po svojoj savesti se trudio i sa njima bio  zajednički bude svetionik  istine i mera objektivnosti. Znao je da prepozna talenat,  i ukaže  šansu velikim igračima novinarske misije  poput  pokojnih Zdravka Lazića, Branka Obradovića i Jordana Ivanovića,  te  književnika Radovana Beli Markovića i Branka Vićentijevića. Ćira je bio skroman i tih čovek,  boem i lafčina  u duši, zvezdaš u srcu, nije eskivirao   šahovsku  tablu,a  ni  partiju   preferansa.

Miodrag Lukić -Mikica Lulaš(78) je bio mag svog mesarskog zanata, uvek spreman da tajne svog posla prenese mlađima. Rođen je za društvo i druženje. Ostao je do kraja večni zaljubljenik u svoj kraj i FK Radnički sa Petog puka. Nestao je u trenu iznenada, ostavljajući nadu da će se vratiti na isti način kao što je i otišao. Posmrtnica na Domu FK Radnički na žalost govori nešto sasvim drugo.

Godine i sve što se dešavalo su učinile svoje. Moma, Ćira i Lulaš nisu više sa nama.

Ostaje samo nekima još uteha da su imali sreću, radost i zadovoljstvo da žive, rade, i druže se sa njima.

Hvala im za sve,  i večna slava Mikici, Ćiri  i Momi.