ANTIFAŠIZAM, 7.JUL, ŽIKICA ŠPANAC, SUD ISTORIJE ! ^Featured

Nedopustivom lakoćom vlast u Srbiji već dugi niz godina pokušava da zlopamteći menja prošlost, kreira sadašnjost, miri nepomirljivo, podstiče pljačku i kriminal neverovatnih razmera, sve sa jednim ciljem, stvaranje nedodriljve elite, naspram potlaćene bede i sirotinje.

 9.jula 2001. Vlada Rrpublike Srbije sa predsednikom Zoranom Đinđićem  ukinula državni praznik 7.juli.

Dan ustanka naroda Srbije, obeležavan  u Socijalističkoj Republici Jugoslaviji i Republici Srbiji, od 1945. godine do sramnog ukidanja, sa   obrazloženjem: "Ne može da se slavi početak bratoubilačkog rata".

Zaboravili su samo da je sukob partizana i žandara kvislinga okupataorske vlasti   bio prvi javni otpor fašistima i domaćim izdajnicima u okupiranoj Srbiji.

Valja podsetiti da se Dan ustanka, obeležava na  godišnjicu oružane akcije Rađevačke partizanske čete Valjevskog partizanskog odreda, 7. jula 1941. godine u Beloj Crkvi, kod Krupnja.

Valjevac, novinar  Žikica Jovanović Španac na seoskom vašaru na poziv dva žandara da se preda, a zatim i ispaljene hice iz pušaka dvojice kvislinga, uzvratio je vatrom iz pištolja sa jednim od dvojice ratnih drugova. Od hitaca valjevskih partizana smrtno su stradala oba žandara.

Praznik se ponovo  obeležava, u Srbiji, čak se uključuju i predstavnci aktulene vlasti.

Ni to nije dovoljno da  u Narodnom muzeju u Valjevu  istina o roduljubimai herojima Žikici Jovanoviću Špancu, Stjepanu Filipoviću svetskom simbolu otpora fašizmu izađe na videlo, skrivena u depoima, daleko od očiju posetilaca muzeja.

Istinom o vremenu antifašističke borbe u kolumni "Španac" u mesečniku Kolubara, podsetio je  pre nekoliko godina novinar Radio Beograda, Valjevac Radoš Glišić, podsetivši da se istorija ne da menjati. ma koliko neki mislili da je to moguće, kao mnogo toga danas nakaradnog u Srbiji.

"Pošto se ispostavilo da nemamo dovoljno gluposti, danas i ovde, okrenulo smo se „stari dobrim vremenima”, omiljenoj nam prošlosti.

Rehaabilitovani su takozvani nedužni gradjani a čine se pokušaji da se eliminiše iz istorije neko ko je ozloglašeni antifašista, a ako bude po njihovom – postaće i ratni zlošinac.

Pogadjate, reč je o Živoradu Jovanoviću, poznatijem ka Žikica Španac.

 Šta se to dogodilo pre  70 godina zbog čega dojučerašnjeg junaka treba proterati iz istorije ovog naroda?

Narečeni Španac, kao okoreli antifašista i patriota, na uperene puške pripadnika okupatorskog novouspostavljenog  namačkog režima u Srbiji, izvadio je pištolj i sa kolegom patizanom obojicu pogodio pre nego što su oni stigli njih da pogode. Sve se to dogodilo 7. Jula 1941. Godine, dakle tri meseca pošto je Jugoslavija kapitulirala i raspala se.

Ovaj čin uzeli su pobednici ( i velikim slovom Pobednici) u tom ratu, kao dan kada je u Srbiji otpočeo oružani otpor fašistiškom okupatoru i eksponentima njegove vlasti u zemlji. Ti ljudi, dakle, bili su zvanični službenici nemačke komande u Srbiji.

Nisu nepravedno osudjeni iz ideoloških razloga, nisu im oduzeta gradjanska prava I pravo na rad, a na šta se odnosi rehabilitacija zna jedino sudija u Šapcu.

Lično nezadovoljan ovakvim odlukama suda, pokrećem pitanje rehabilitacije svih “nevinih” pripadnika okupacionih vlasti u Srbiji, ne samo 1941. Već i onih koji su bili istrajni do kraja i sa svojim šefovima  bežali  do Blajburga. Naročito skrećem pažnju na verne službenike nemačkog režima u Srbiji srpske nacionalnosti, koji su vršeći svoju nečasnu dužnost izmakli klupu pod vešalima Stjepanu Filipoviću u sred Valjeva ( videti poznatu fotografiju u prostoru zgrade UN u Njujorku). Svi oni su kolege sa istog platnog spiska ove dvojice iz Bele Crkve.

A Španac, šta ćemo s njim ?!

Zna se da je ono što je on započeo na kraju i pobedilo, ne samo u Srbiji već u celom svetu.

To je najviši sud, sud  istorije, odavno presudio.