SEĆANJE NA BESMRTNOG ZOĆU KOVAČEVIĆA TRAJE ^Featured

Danas 1.februara pre 18 godina u večnost se preselio besmrtni košarkaški bard Zoran - Zoća Kovačević, čovek daleko ispred vremena u kojem je živeo, ali mnogo boljeg od ovog što mi danas  živimo.

Živeo je Zoća i život po svojim kanonima, na ivici žileta, spreman da zanemari sebe,  i iskaže poštovanje za svakoga ko po njegovoj oceni zaslužuje. Siguran sam da bi ga uvek tako proživeo, a posebna privilegija je u to vreme bila biti novinar.

Šmeker sa crnim brkovima, Zoća je sa Vojom Šiptarom, bratom Brankom, kumom, a kumovska sudbina je slična onoj od pre dva veka, Vojicom, Genijem, Ćanom, Mićom, Mašom, Deksom, Mečkom... ali i Lukom i Mutom, i naravno komplet ekipom iz Šilovog kafančeta i Abraša, ostavio  zlatan pečat Valjevkama i Valjevcima. Putokaz kakav čovek treba da bude i šta da radi.

Igrao je za Metalac na svoj način. Velemejstor improvizacije na terenu, nepredvidiv i odlučan da nameru ostvari radio je nemoguće. Suprotno sili gravitacije znalački posle samo njemu svojstvenih pirueta i okreta  u reketu dovodio je protivnike do beznađa, maestralnim horogom, ili asistencijama u trepavicu.

Pljaka i Boža Maljković koji ga je po ličnom priznanju obožavao zbog odlučnosti, karaktera pobednika i ljudskosti, su pored Luke bile najpoštovanije persone na klupi dok je igrao košarku.

Biće da je baš Boža Maljković najzaslužniji što se Zoća opredelio za zanat trenerski sa "sedam kora". Izrastao u preozbiljnog trenera i vrhunskog mendžera, pravio je što niko nije sa košarakašicama Studenta, sposoban da prepozna vrednosti, ljude i okupi ih u nezavršenoj priči u svom Metalcu. Neljudi i njhova pohlepa i obest su   mu uzeli zdravlje.

Danas će Dunja, Maksim, Relja,Maca, Ljilja, Branko, i naravno prijatelji, možda još neko, posetiti večni dom besmrtnog košarkaškog maga i fanatika. Zapaliće sveću, položiće cvet, zasuće oko, što Zoća nikako ne bi želeo.

Eto sudbina je htela da njegov Metalac baš večaras, ovog petka igra sa Zemuncima, ispod Gardoša. Zoća je "peglao" baš tu Mladost, u najmladjim košarkaškim danima. Pre skora pola veka, u zimu 1972. godine, Zoća, Ćane Mića, Branko, Genije, Voja... načinili i ključni korak ka Prvoj ligi SFRJ, najjačoj u to vreme u Evropi. Naravno pobedii su, naterali Grad Valjevo da pokrije otvoreni stadiončiić na "petnastom" i podari kosarci halu sportova 15. septembar, Da zna da priča ispričala bi bajku o šest sezona za nezaborav, kada je i po 3.000 ljudi u transu pratilo mečeve Metalca, i uživalo u pobedama nad svim Yu velikanima.Predvodili su ih Ćosa, Pino, Kića, Praja, Kindže, Varaja, Raša, Duci, Kaponja, Moka, Kotarac, Jerkov, Šolman, Rato, Jelovac, Žorga, Basin, Vilfan, Damnjanovićem, Tvigi, Georgijevski Bocevski...

Saša, Igor, Đukan, Peja i Kaplan, Nera, Staća, Andja, Adis... sa Počekom, imaju dodatni motiv.

Znaju oni to dobro da  i posle 18 godina mraka, Zoća i dalje sa svojim pajtosima iz košarke i prijateljovanja, odozgo pomno prati šta se dešava, dole.

Siguran je  da će se stara vremena, sa ljudima poput onih iz onog vremena vratiti u Valjevo, da ga podignu i vrate tamo gde je uvek košarkaški i bilo.