Menu

zaglavlje

ISTOK I ZAPAD CRNO BELI

ISTOK I ZAPAD CRNO BELI

Proteklo veče na Istoku...

JEDRILIČAR BOBAN ANDRIĆ DONEO NOVO SREBRO AK VALJEVO

JEDRILIČAR BOBAN ANDRIĆ DONEO NOVO …

Zaključak doajena Srpsk...

RUKOMETAŠI METALCA ULAZE  U SERIJU POBEDU

RUKOMETAŠI METALCA ULAZE U SERIJU …

Posle dva startna neuspeh...

EVROLIGAŠKI TRENER I DECA NA ČAROBNOM ĆILIMU POBEDE UDAHNUŠE ŽIVOT VALJEVSKOJ KOŠARCI

EVROLIGAŠKI TRENER I DECA NA ČAROBN…

 Nekome su potrebne ...

VALISOV VRTIĆ DERE  BRE!

VALISOV VRTIĆ DERE BRE!

  Premijerni nast...

SRAMAN PORAZ MUTANTA OD TAKOVA, ŠTA SLEDI?

SRAMAN PORAZ MUTANTA OD TAKOVA, ŠTA…

Kad izgubiš od boljeg, ...

BOKSERI METALCA PO NOVU TITULU KREĆU IZ SOMBORA

BOKSERI METALCA PO NOVU TITULU KREĆ…

Valjevski Metalac šampion...

PODRŠKA MLADOSTI I VALJEVCIMA ZA POBEDNIČKU ENERGIJU VEČERAS  ĐOKIĆEVOM METALCU

PODRŠKA MLADOSTI I VALJEVCIMA ZA PO…

KK Metalac na terenu s...

Prev Next

SPECIJALISTIČKA INTERNISTIČKA ORDINACIJA TOMIĆ VALJEVO

GASTROENTEROLOGIJA, KARDIOLOGIJA, ENDOKRINOLOGIJA, ALERGOLOGIJA

Vojvode Mišića 102, tel: 014-228-321

77 GODINA DUH BESMRTNOG HEROJSTVA STJEPANA FILIPOVIĆA ŽIVI Featured

Steva Filipović„Ovako su bili hrabri samo hrišćanski  apostoli“, rekla je  žena, jedna  od mnogih  u Valjevu  22. maja 1942. godine, nešto pre 11.00 sati,  dovedena da prisustvuje zamišljenom, a neostvarenom činu zastrašivanja naroda, vešanjem partizanskog komandanta Stjepana Filipovića.

Beskrajno hrabar i mudar odlazeći na gubilište  prkosno i brutalno ponizio je fašizam, nacizam i domaće izdajnike, na svoj način,  Če Gevare sa Neretve.

STEPAN KORAK

Stjepan Filipović, u Srbiji poznatiji kao Stevan i Steva je imao 26 godina kad su ga uhapsili četnici i krvnički mučili, pa predali Nemcima i Gestapou.Nakon nove ture iživljavanja i mučenja vraćen je kolaboracionistima.

"Nemoguć slučaj" je osuđen na smrt vešanjem.

Neverovatnom igrom slučaja nastala je fotografija koja će jednog dana osvanuti na njujorškom Ist Riveru, i  postati  inspiracija  vajarima  Miru Vucu i Vojinu Bakiću da izrade spomenike palom junaku u Opuzenu i Valjevu.

Prisutuni narod na pijačnom trgu u Valjevu Stjepan je opčinio hrabrošću pozivajući  ga na borbu i uzvikujući antifašističke parole, dok  je u pratnji žandarma  ulicama Valjeva odvođen na gubilište.

STJEPAN F2

Okupljeni ljudi  nisu slutili  da postaju svedoci istorije, i da će  fotografije  Stevanovog smaknuća postati jedan od najvećih simbola antifašizma u Drugom svetskom ratu.

Stjepan- Steva Filipović je  zahvaljujući fotografski ovekovečenom trenutku i sačuvanoj istini se preselio u većnost i postao besmrtan.

Stevo Filipović 1

„Što  čekate? Što trpite?

Ako budete samo gledali gadovi će nas jednog po jednog sve ubiti.

Vadite zarđale puške, udrite gadove!

Isterajte ovu žgadiju iz zemlje!

Dole Hitler!

Živela radnička i oslobodilačka borba!

Živela sloboda!  Živela Komunistička partija Jugoslavije!

Živela  Crvena armija, naši saveznici i prijatelji, Živeo Staljin“.

To su poslednje reči Stjepana Filipovića pred sam čin vešanja pošto je odbio da ga ćetnici obese, poručujući im: ’Nemojte, braćo Srbi, vi da me vešate, neka me vešaju Nemci.“

Prkosnim i herojskim držanjem i rečima od kojih se ledi krv u venama, uzdignutih ruku, stisnutih pesnica, na drvenoj klupici na kojoj je stajao pre nego što  mu je izdajnička ruka izmače ispod nogu i postao  besmrtan,  Stjepan, Stevan, Steva Filipović je šokirao sve.

Pre svih, one što su nameravali da njegovim vešanjem zaplaše narod.

Želeli su da ga ponize misleći da će ih moliti za milost. Silno su se prevarili. Stjepan je ponizio njih  izdajnike  svog naroda četnike Koste Pećanca, žandare Srpske Državne straže Milana Nedića i tri na kraju  tri pobesnela fašistička oficira.

Stjepan Filipović na fotografijama koje je snimila 17-godišnja Slobodanka Vasić,  je prkoseći  ludilu moći, i nepravdi,  poput apostola koji su umirali za svoju veru,  dao svoj mladi život za svoje ideale, za večni cilj svoje  borbe – slobodu svih naroda, jednakost, bratstvo i pravednost.

„Ovako su bili hrabri samo hrišćanski apostoli“, govorila je u narodu  ta Valjevka diveći se činu hrabrosti „raspeća"  neretvanskog Če Gevara, ali isto toliko  hrvatskog koliko  srpskog i evropskog.

Stjepan Filipović je rođen 27. juna 1916, kao treće od petoro dece Antona i Ivke Filipović, stanovnika Opuzena, grada jednom za sve vremena bratimljenim sa Valjevom, baš zahvaljujći Filipovićima.

stjepan i jelica

Stjepanov otac, nekadašnji radnik i iseljenik u Kaliforniji, odlučio je da zbog oskudnih primanja preseli porodicu u Slavoniju 1930. u Županji, da bi se posle  poplava dve godine kasnije  preselili u Kragujevac, gde je radio Šimun, najstariji sin Filipovićevih, kao industrijski radnik. Stjepan je u Kragujevcu izučio bravarski zanat, ali je takođe savladao osnove električarskog, stolarskog i knjigovezačkog zanata. Kao mladić je pristupio je revolucionarnom radničkom pokretu,ali je trn u oku poslodavcima zbog komunističkog opredelenja.stjepan i nikola

 Tokom 1940. nekoliko meseci je zatvaran zbog pripadnosti ilegalnoj KPJ, da bi potom bio proteran u rodni Opuzen, odakle  bez dozvole policije odlazi u Valjevo gde je već bio razvijen  komunistički pokret. Kada je zapretila opasnost da ga uhapsi kvislinška žandarmerija, Stjepan početkom jula 1941. odlazi u Kolubarsku četu Valjevskog partizanskog odreda, gde brzo postaje i zamenik komandira čete. Naročitu hrabrost je iskazao 15. avgusta 1941. prilikom partizanskog napada na železničku stanicu u Lajkovcu, kada je likvidirao nekoliko nemačkih vojnika i kvislinških žandarma. Krajem septembra 1941. prelazi u Mačvanski partizanski odred, gde je vršio dužnost komesara odreda. Nakon povlačenja glavnine partizanskih snaga iz zapadne Srbije u Bosnu, i reorganizacije partizanskih snaga  Filipović je imenovan za komandanta Tamnavsko-kolubarskog bataljona Valjevskog NOP odreda. Zarobili su ga decembra 1941. četnici Koste Pećanca   čija se ideologiju zasnivala na  mržnji prema komunistima. Nakon mučenja u četničkom zatvoru u Loznici, Filipovića su četnici sproveli u Šabac, gde je sa ostalim zarobljenim partizanima mučen. Filipović je ubrzo  premešten u Beograd, u zatvor Gestapoa u nekadašnjem Ratničkom domu. I pored stravične  torture  ostaje nepokolebljivo hrabar i čvrst, i  SS potpukovnik Tajhman   Filipovića karakteriše kao : „nemoguć slučaj“. Nakon neuspelog isleđivanja, Filipović je premešten u Valjevo.

Presudom nemačkog vojnog suda Filipović je osuđen na smrt vešanjem. Vešanje je trebalo da izvrše  dvojica četnika,  dobrovoljaca, saradnika okupatora.

Ovo je bio ustupak okupatora kvislinškim vlastima koje su organizovanjem javnih vešanja očekivale da komunistički borci mole za milost. Na osnovu uredbi kvislinških vlasti, osuđeniku na smrt vešanjem bilo je omogućeno da javno iskaže tzv. „poslednju reč“.

Vešanju Stjepana Filipovića u Valjevu prethodilo je vešanje dvojice zarobljenih partizana, pripadnika Valjevskog NOP odreda: Stevana Borote, rodom iz Vinkovaca, i Josifa Majera, Jevrejina iz Beograda, obešenih 27. marta 1942. na valjevskoj pijaci, a da nisu molili za milost.

borota i majer1

Vešanje Stjepana Filipovića, na istoj lokaciji u Valjevu, dva meseca nakon javnog ubistva Borote i Majera, ostavilo je izuzetan utisak na posmatrače.

Stjepan je postao je  najpoznatiji HRVATSKI partizan što  se borio u Srbiji, i bio komandant    srpskog partizanskog odreda.

Ovozemaljski život  Stjepan Filipović je okončao herojski, i  postao simbol borbe protiv fašizma u Evropi i svetu, simbol  što  živi večno.

Stjepanova fotografija i dalje krasi ulaz  u zgradu Ujedinjenih naroda na Ist Riveru u Njujorku. kao i stalnu postavku Memorijalnog muzeja holokausta u Vašingtonu. U Valjevskom muzeju je uklonjena u čami u depou od  2000. godine, ali  mora ponovo biti vraćena na svoje mesto.

Hrvata Stjepana Filipovića, simbola  borbe protiv fašizma, najveće pošasti  u istoriji  ljudskog roda što je pogodila čovečanstvo slavi, priznaje i poštuje ceo  civilizovani svet,  samo ga   Hrvati u rodnom Opuzenu i dalje ubijaju, ćutanjem.

 Četnici i domaći izdajnici su ga doveli na gubilište  u Valjevu, a u Opuzenu ga žele ubiti zaboravom, komšije, rođaci i  prijatelji. POKUŠAVAJU ga UBITI najbliži. Izbrisali su i ime Osnovne škole Stjepana Filipovića u Opuzenu, a u Divcima kod Valjeva škola nosi baš njegovo ime. Spomenik u Opuzenu  miniran je i srušen u noći izmedju  17. i  18.jula 1991. godine. Na obraz i sramotu opuzenskih vlasti do dan danas je neobnovljen.

A, Filipovići su pored  Stjepana dali  još dvojicu rođene  braće u borbi za slobodu tokom Drugog svjetskog rata. Ante i Ivka Filipović imali su petero dece, tri sina Stjepana, Šimuna i Nikolu i dve kćeri.

Brat Stjepana Filipovića Šimun je streljan u Kragujevcu 20.oktobra 1941. godine u nacističkoj odmazdi – Sto Srba za jednog Nemca. Hrvat, Šimun nije izašao iz stroja smrti. Ostao je i podelio  sudbinu sa  prijateljima, braćom i sestrama Srbima. Treći brat iz nezaboravne junačke porodice Filipović, Nikola, je bio borac Kragujevačkog partizanskog odreda. Kao i hiljade Dalmatinaca i Nikola je poginuo na Zelengori – Sutjesci u maju 1943. godine, kao partizan Prve proleterske.

Sve što su ovi uzorni ljudi iz kuće Filipovića iz Opuzena na Neretvi radili je bilo časno i pošteno. Tri sina Ante i Ivanke Filipović  žrtvovali su se za  druge, za opšte dobro za zajednicu. Postupali su  plemenito i humano, bili i ostali uzor  sa vrednostima utkanim u ljudsko biće, što ga čini svesnim i odgovornim, čovekom.

Baš zato ove  čudesne  i dobre ljudi roda Filipovića ne smemo nikada izbrisati iz naše  stvarnosti, jer su  uzor drugima, mladima, neiskusnima, što svojim delom i svetlim primerom pokazaše   jedini put ljudskosti i čovečnosti.

 U Srbiji, iako bi neki hteli,  ali nikada neće proći revizija istorije, antifašističke borbe i vremena Titove Jugosslavije.

STJ TITO

Uspeli, su samo 2002. godine da imena ulica i škola valjevskih heroja Narodno oslobodilaćke borbe zamene "svojima", poput Vlade Danilovića ratnog profitera iz Prvog svetskog rata, vrednijeg po njima od Žikice- Španca.

U  Hrvatskoj traje silovanje sitorije- Revizonosti  uspeli da ožive  duh fašizma i mržnje prema sve što je srpsko. Ustašstvom zadojeni prekrajaju sve antifašističko gazeći nemilice po istorijskim činjenicama.

Stjepan Filipović je besmrtni heroj kao i revolucionar  Žikica Jovanović - Španac, Valjevac koji se borio u Španiji protiv fašizma. U Beloj Crkvi 7. jula 1941. stavio do znanja šta čeka izdajnike, sluge i okupatora domovine.Zikica jovanovic spanac

Dragojlo i Miša Dudić, dr Miša Pantić, Sestre Ilić Branka, Nada i Živka, Andra Savčić,   Milica Pavlović - Dara, Nada Purić, Živan Đurđević... su heroji i  heroine revolucije i antifašističke borbe, neizbrisivi i besmtrni i dalje žive.

 Svedoci smo  nikad jačeg i najbeskrupuloznnijeg  ispiranje mozgova.

Nastoje se poniziti  društvene vrednosti.

Ali, kao što je uvek bilo  tako i danas, poželjni su samo oni što  vole i  ljube  dobro, a nikako i nikada  promoteri zla i pošasti.

Osnovni razlog nepoželjnosti Stjepana Filipovića u komšilUku je u tome što on predstavlja simbol borbe protiv fašizma. U današnjoj Hrvatskoj i Srbiji neki bi da vrednuju one  sa druge strane vrednosne lestvice.

 Deca se ne smeju gajiti na mržnji, na lažnim uzorima, da su ne bi postala  belosvetski lupeži, kriminalci,  i ubice.  Onaj koji je u celom svetu  pojam za dobro, spomenik je svoj izgubio u svom Opuzenu, a dobili su ga osuđeni teroristi i ubice.

 A  danas ma gde živeli svi što odbacuju  dobro  i seju  zlo  treba da znaju. Iz semena zla izrašće im   stablo koje će rađati plodove zla.

Ali onima koji žele menjati društvene vrednosti  i istoriju  tlo izmiče.

Na Opuzenskom filmskom festivalu glavna nagrada je kip Stjepana Filipovića, rad akademskog vajara Davora Popovića, kao trunčica svetlosti za moralno devastirani komšiluk u kome se ruši  dostinguti civilizacijski stepen vrednosti, a narod vodi u sigurnu moralnu i svaku drugu propast i katastrofu, jer predsednica bi da izgura Tita a  uskrsne Pavelića!

Ostaje za sve opomena hriščanska o poimanju ljubavi i slobode. Reči  dobra žene iz Valjeva  zadivljene hrabrošću Stjepana Filipovića:i „Ovako su bili hrabri samo hrišćanski apostoli“.

U  Katoličkoj, a ni u Pravoslavnoj crkvi za Stjepana, Šimuna i Nikolu Filipovića i dobro koje su širili poput apostola, nema ni očenaša, ni ljubavi, ni pravednosti, pa ni svete vodice.

Svedočanstvo partizana Nenada Stevanovića, inače arhitekte  utamničenog sa  Filipovićem, ali srećom da je preživio zatvor i rat govori da je nacistički  major  u nekom trenutku zatražio da mu Filipović, jedini otvoreno deklarisani  komunista među zarobljenim partizanima, prizna zašto je pristupio komunističkom pokretu. 

„Recite mu da bi i on postao komunista da je postavljao gromobrane na fabričkim dimnjacima za deset dinara dnevno“, odgovorio je Stjepan Filipović.

A sigurno mu nije neophodna bila ta visina kako bi shvatio da su vrednosti što  okupator razmenjuje  sa lokalnim pomagačima i odnarođenim elitama, najobičniji dim u oči potlačenim ljudima. Nacija, veroispovest, rasa – na taj se lepak Filipović i njegovi partijski drugovi nisu dali upecati, znajući da se na taj način skreće pažnju sa osnovnih pitanja koja povezuju čovečanstvo u zajedničkoj muci. 

Ta  vizura, je  međutim, u novije doba zamućena, jer od socijalističke revolucije se ograđuje većina društva, čak i onih koji sebe nazivaju antifašistima.

Ali budući da Stjepana Filipovića više nema među nama, osim  fotografije i poruka što i danas lebde  ispod  vešala od časa kad mu je uže preseklo dah, valja formu toga nesumnjivog iskaza potražiti u pojedinim savremenim manifestacijama društvenih kretanja. 

Monumentalni spomenik na Vidraku u Valjevu od 16.maja 1961, od svog postavljenja n  odoleva  mržnji onih čiji su ideološki prethodnici ubili Filipovića, za razliku od nešto manjeg spomenika  vajara Mira Vucina u dolini Neretve srušenog pre 27. godina.

s f opuzen

Rušilac  je poznat tužilaštvo ćuti, a vlasti u nekoliko navrata – pod pritiskom antifašističkih organizacija su najavile obnovu spomenika. Monument se nalazio uz skretanje s Jadranske magistrale ka Metkoviću i Mostaru, na prostranoj zaravni obrasloj travom iz koje je dugo nakon rušenja još izvirivao beli kameni postament. 

Marinko Filipović, rođak Stjepanov, inače poznati pripadnik vrha Hrvatske seljačke stranke s kraja 20. veka je  prikupio bronzane  ostatke spomenika i odneo u   jednu umeteničku  livnicu da sačekaju bolje dane i eventualnu obnovu.

 Marinko Filipović  spominje da je na dotičnoj livadi kod Opuzena izgrađen, godinama po rušenju skulpture šoping-centar,  trgovačku zonu, ali je  propao i  ugasio se.

Stjepana Filipovića danas Hrvati mogu prisećati baš na ruinama šoping-centara i, ništa manje, urušenog najvećeg domaćeg trgovačkog carstva koje je prethodno među ostalim usisalo i ispljunulo kompletnu privredu delte Neretve, izgrađenu, gle čuda baš u socijalizmu

Gromoviti heroj Stjepan Steva Filipović  je  u trenutku svog fizičkog nestanka  znao prizemljiti i preneti silnu energiju univerzuma  u  narod da se bori i u antifašističkoj borbi ostvari zavet besmrtnog Če Gevare sa Neretve, partizanskog komandanta,  Stjepana, Stevana, Steve Filipovića.

Herojstvo i heroje nije moguće izbrisati iz istorijskog pamćenja. Stjepan, Steva  Filipović će ostati heroj potlačenih, simbol borbe protiv fašizma. Biće uvek istorijska inspiracija za sve buduće borbe  protiv onih koji su ubijali, pljačkali i eksploatisali narod  na prostoru bivše jugoslovenske države.

                     I POSLE 77 GODINA  DUH BESMRTNOG HEROJSTVA STJEPANA FILIPOVIĆA ŽIVI ! 

STJEPAN 77

Leave a comment

Make sure you enter the (*) required information where indicated. HTML code is not allowed.

back to top
Info for bonus Review bet365 here.

VESTI

Pratite nas