7.JUL ZAUVEK DAN USTANKA I POBEDE U BORBI ZA SLOBODU SRPSKOG NARODA Featured
- Written by Dragan Ilić
- Be the first to comment!
Čudno je ali 7.jul verski praznik Ivanjdan, dan rođenja Svetog Jovana Krstitelja, ima svoje posebno obeležje.
Reakcija na neljudsku nepravdu, neslobodu, pokušaj uskraćivanja elementarnih prava čoveka i podređenost bez presedana, desila se i danas 7.jula, kao i 2020. i 1941. godine kada su pravda i sloboda stali na šiju okupatora i kvisinga.
Danas je policijski oficir Katarina Petrović, napustila Centralni zatvor u Beogradu, iz pritvora, i sa slobode će braniti svoju odluku da obavesti javnost o prekršaju (ne)čoveka, očigledno kumovski zaštičenog.
U ponedeljak 3.jula je lišena slobode zbog osnovane sumnje da je izvršila krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Dva dana kasnije joj je određen pritvor do mesec dana.
Danas 7.jula Katarina Petrović je na slobodi i braniće se pred Višim sudom i svom gradu.
Osumnjičena policijska oficirka je iznela u javnost policijske podatke o prekršaju kuma Aleksandra Vučića, Nikole Petrovića, posle saobraćajne nezgode izazvane 16.marta. Vozeći skupoceni Meklaren, pod dejstvom alkohola i opojne droge je povredio dve žene.
Valjevo je ponosni Grad i grad heroja rekao je sinoć pred sugrađanima okupljenim u 4. protestu "protiv nasilja" advokat Branko Ivković, danas 4 dana neslobodne Katarine Petrović.
Ivković je upozorio sugrađane da živimo u državi ogoljenog nasilja i apsolutnog bezakonja, a da poput Katarine žrtva može biti svako od nas.
"Katarina Petrović nije više mogla da trpi laži i želela je da Srbija sazna istinu. U državi u kojoj svako ko umisli da je jači od pravde i istine, silno greši. Valjevo i cela Srbija, dolaze Beograd ako Katarina ne bude sutra na slobodi", bila je poslednja poruka Branka Ivkovića.
Petrovićeva je od danas ponovo na slobodi!
Pored discpliskog postupka u MUP Valjevo, posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu podnelo je danas Višem sudu u Beogradu krivčni optužni predlog protiv policijskog oficira u Policijskoj upravi u Valjevu Katarine Petrović (41).
"Petrovićeva se sumnjiči da je izvršila krivično delo iz člana 98. Zakona o tajnosti podataka, jer je neovlašćenom licu dostavila dokumenta, koji su joj povereni i predstavljaju tajne podatke sa oznakom tajnosti “poverljivo”.
Velika pobedu protiv nasilja nad zdravim razumom je danas izvojevana. Katarine Petrović je slobodna, za potvrdu da se narod u Srbiji pita, a ne umišljeni vlastodršci, uvereni da mogu da rade šta hoće, i dokle hoće.
Katarina Petrović predstoji da pred Višim sudom u Valjevu odbrani svoju odluku da je u javnom interesu kao odogovoran čovek javnosti učinila dostupom informaciju da je kum Aleksandra Vučića, Nikola Petrović izazvao saobraćajnu nezgodu u kojoj su povređene dve žene.
Valjevo je je sinoć izašlo na Gradski trg, nikada u većem broju od početka protesta. Protest protiv nasilja protekao je u znaku podrške više od 500 građana uhapšenoj policijskoj oficirki.
Bilje i bosilje su danas 7.jula posebno lekoviti kaže vera pravoslavna.
Oslobađanja straha za tela i duši desilo se sinoć kod nikada većeg broja Valjevki i Valjevaca.
Pre tri godine 7.jula Beograd i Srbija su spontano reagovali i masovno izašli na ulicu.
Razlog je najava predsednika SR Srbije Aleksandra Vučića da će se u glavnom gradu uvesti policijski čas tokom vikenda, u sklopu borbe protiv širenja korona virusa,
Protesti su trajali nekoliko noći, a obeležili su ih brojni sukobi demonstranata sa policijom.
U izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava piše da je najmanje 150 policijaca u uniformi prekoračilo ovlašćenja tokom protesta, a broj žrtva tokom nasilja policije je bar 50. Samo tri policajca su obuhvaćena jednom prijavom i procesuirani su zbog sumnje da su izvršili krivično delo nasilničkog ponašanja.
Tog 7.jula 2020. više desetina hiljada ljudi je došlo pred Skupštine Srbije, da protestvuju.
Očigledno ubačeni kriminalci i "navijači" su iscenirali napad na poliiciju, brutalnu u obračunu sa onima koji ih nisu ni na koji način ugrozili, za potvrdu da je policija bila na strani odbrane režima, a ne svog naroda.
Mnogo godina ranije 7.jula 1941. godine desio se Ustanak prptiv faašista i kvislinga.
Na vašaru u Beloj Crkvi kod Krupnja posle crkvene službe, predsednik opštine Sredoje Knežević je zahtevao da se okupljeni narod zbog „vanrednih bezbednosnih prilika“, raziđe i ode sa vašara. Većina je poslušala ali više stotina je ipak ostalo na vašaru. Oko 17 časova iz obližnjeg šumarka je došla grupa od dvadesetak partizana iz Rađevske čete, Valjevskog partizanskog odreda. Predvodli su ih komandant dr Miša Pantić i politički komesar Žikica Jovanović - Španac.
Po dolasku partizani su pod lipom ispred kafane Bose Nedeljković, okupili seljake i pozvali ih borbu protiv nacističkog okupatora i kvislinga. Pr
vi je govorio partizan Bogoljub Rakić, opančar iz Bele Crkve. Posle toga okupljenom narodu se obratio dr Miša Pantić iz Valjeva, student prava Vladan Bojanić iz Bele Crkve i Žikica Jovanović Španac, novinar iz Valjeva i španski borac. Partizani su se zatim udaljili sa još nekoliko mladića koji su im pridružili. Ubrzo u Belu Crkvu su stigla dva džandara, po naređenju predsednika opštine, da "reše problem" sa „naoružanim komunistama”. Narednik Bogdan Lončar i kaplar Milenko Braković, džandari iz obližnjeg sela Zavlaka su počeli da rasteruju okupljeni narod, a Vladan Bojanić je otrčao za partizanskom grupom. Sustigao ih je kod izvora Jebarovca, kraj rečice Kolaruše, pozvao ih da se vrate, da šatite narod od grubosti džandara.
Žikica i Miša su se vratili sa namerom da razoružaju džandare.
Po dolasku partizana kvinslinzi Lončar i Braković su odmah pripucali u pravcu Žikice i njegovog pratioca, uz povike da se predaju, i da odlože oružje. Partizani su uzvratili. Žikica je pucao iz pištolja u pravcu dva džandara. Prema raspoloživim izvorima Bogdan Lončar bio teško ranjen. Pogođen je u fišekliju i umro je nakon dva sata od posledica krvarenja, dok je Milenko Braković, nakon što je pogođen, dotučen mecima nepoznatog partizana. Svedoci događaja se razlikuju u tvrdnjama o tome ko je bio drugi partizan koji je pucao zajedno sa Žikicom Jovanovićem. Predsednik opštine Sredoje Kneževića, i Nikola Lazarević, starešine sela, su kazali da je pucnjavi je učestvovao Cvetin Soldatović. Prema tvrdnjama Mihaila Vujkovca, borca Rađevske čete i neposrednog očevidca, mladić koji je pucao u žandarma bio je Dragiša Petrović iz susednog sela Bastava. Prema tvrdnjama četvorice partizanskih boraca koji su preživeli rat, Cvetin Soldatović nije imao oružje u momentu okršaja.
Oglasila se i nemačka Krajskomandantura I/847 iz Šapca:
"U ponedeljak, 7. jula, u 17.30 časova, pojavilo se u Beloj Crkvi 16 do 20 ustanika, naoružanih automatima, jednim mitraljezom, pištoljima i puškama, pod komandom lekara Miloša Pantića iz Valjeva. Pokušali su da stanovništvo navedu na oružani otpor protiv nemačke posade i na razaranje nemačkih fabrika. Branili su dalji rad u preduzeću i zapretili streljanjem. Dva srpska džandara, koja su se tu našla, bila su ubijena, što je čitavo stanovništvo primilo sa simpatijama".
Jedini sačuvani domaći istorijski izvor, nastao nedugo nakon okončanja događaja u Beloj Crkvi, predstavlja izveštaj Odeljenja javne bezbednosti Ispostave Drinske banovine u Užicu, Odeljenju javne bezbednosti Komesarijatu unutrašnjih poslova u Beogradu, od 21. jula 1941. U izveštaju, između ostalog, piše o događajima nakon odlaska partizana sa seoskog zbora:
"Posle desetak minuta od njihovog odlaska naišla je žandarmerijska patrola. Pred opštinskom sudnicom predsednik opštine počeo im je da govori o dolasku ove grupe. U tom su pred žandarme iskrsla dvojica ljudi i to jedan naoružan puškom, a drugi parabelum revolverom. Čim su stali pred žandarme, povikali su: ’Dole oružje.’ Žandarmi su takođe uzeli puške na gotovs i pozvali ih da polože oružje i opalili iz svojih pušaka po jedan metak, ali više glava napadača, U tom su i ova dvojica pripucala na žandarme i na mestu ih ubila.“
Iz izveštaja žandarmerije može se naslutiti da su partizani imali nameru da razoružaju dvojicu džandara, kao što se jasno zaključuje da su džandari prvi zapucali.
Dakle, partizani nisu odmah zapucali na džandare čim su ih ugledali, iako su mogli da ih liše života odmah nakon što su se neprimetno približili. U prilog tvrdnji da partizani nisu imali nameru da žandarme liše života, već da ih razoružaju, svedoči praksa razoružavanja džandara u valjevskom kraju u prvoj polovini jula, u danima posle događaja u Beloj Crkvi, nakon čega razoružani džandari nisu lišavani života niti su postajali zarobljenici (Rađevo, Stubline, Divčibare, Banjani).
Pripadnici represivnog kvislinškog aparata učestvuju u streljanjima talaca (uglavnom komunista) u okupiranoj Srbiji, počev od 5. jula 1941, kada su u Beogradu streljali 10 komunista i 3 Jevrejina.
Posle oslobođenja Jugoslavije akcija Rađevačke partizanske čete je proglašena za Dan ustanka naroda Srbije.
Na prvoj proslavi održanoj 7. jula 1945. godine prisustvovao je i maršal Tito. Povodom proslave desetogodišnjice ustanka kod kafane, ispred koje se upucani džandari, postavljene su tri biste učesnika događaja - Žikice Jovanovića, Miše Pantića i Čede Milosavljevića, delo vajara Stevana Bodnarova.
Povodom tridesetogodišnjice ustanka 7.jula 1977. godine izrađen je spomen-kompleks „Simbolika u kamenu“. Sastoji od devet antropomorfnih granitnih gromada sa šajkačama i ornamentalnim simbolima, delo Bogdana Bogdanovića. Zgradi bivše kafane je pretvorena u muzej i u njoj je postavljena izložba „7. jul 1941. godine“, a u zgradi seoske opštine izložba „Revolucionarne tradicije Zapadne Srbije 1804-1981. godine“.
Dan ustanka kao državni prazniki obeležen je poslednji put 2000. godine. Odlukom Vlade Republike Srbije, i predsednika Zorana Đinđića, od 9. jula 2001. godine ovaj praznik je ukinut.
Od tada 7.jul obeležava organizacija Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata, Socijalistička partije Srbije i Opština Krupanj. Pored Bele Crkve, u kojoj se održavala centralna proslava, 7.jula je održavana i na drugim mestima širom Srbije. Jedno od mesta tradicionalih okupljanja 7. jula je i spomenik „Sloboda“ na Iriškom vencu.
Džandari Bogdan Lončar i Milenko Braković su rehabilitovani 11. decembra 2008, u Okružnom sudu u Šapcu, na osnovu Zakona o rehabilitaciji.
U obrazloženju rešenja se ističe da je utvrđeno kako su džandarmi „lišeni života bez odluke suda i bez sprovedenog postupka, iz ideološko-političkih razloga, kao žrtve progona i nasilja, od strane pripadnika partizanskog pokreta, čime je povređeno njihovo pravo na život“.
U ovom sudskom rešenju takođe se ističe da se pogibija dvojice džandara u oružanom sukobu u Beloj Crkvi 7. jula 1941. "može simbolično smatrati i početkom građanskog rata u Srbiji. Njihova rehabilitacija je početak nacionalnog pomirenja".
Sudija Gojko Lazarev, predsedavajući veća koje je rehabilitovalo dvojicu kvislinških džandara, obrazlažući u medijima odluku o rehabilitaciji, je istakao: „Nažalost, 7. jula 1941. Srbin je ubio Srbina, što je označilo početak građanskog rata u Srbiji. Bio je to ustanak protiv države, sa jasnim ciljem promene celokupnog sistema. Narednika i kaplara likvidirali su, iz ideološko-političkih razloga, pripadnici partizanskog pokreta.“
Ovakvi zaključci ignorišu činjenicu da je prvi put 1941. "Srbin pucao na Srbina" 5. jula 1941, i da je izdajnički-kvislinški represivni aparat započeo hapšenja stanovnika Srbije već nakon 22. juna 1941.
Primera radi, samo u Beogradu od 21. juna do 7. jula Specijalna policija i žandarmerija uhapsile su 166 komunista koji su većinom streljani u narednom razdoblju, uključujući i streljanje 5. jula 1941.
Takođe, zaključak suda, prema kome je pogibijom dvojice žandarma u Beloj Crkvi "započeo građanski rat u Srbiji", kompatibilan je tvrdnjama kvislinškog propagandnog aparata plasiranog u publikaciji 1942. objavljenoj u Beogradu, od strane kvislinškog Ministarstva unutrašnjih poslova: Krvava lista komunističkih zločina.
U ovoj publikaciji pojedini istaknuti učesnici antifašističkog ustanka u Srbiji 1941, uključujući Žikicu Jovanovića Španca, Stjepana Filipovića, Stevana Borote i Josifa Majera, prikazani su kao notorni zločinci.
Međutim, navode iz ove publikacije nakon rata plasirao je Borivoje Karapandžić, ljotićevski emigrant u SAD i pripadnik kvislinškog propagandnog aparata za vreme okupacije. Na osnovu činjenice da je njegova knjiga Građanski rat u Srbiji 1941-1945, preštampavana i objavljivana nekoliko puta u Srbiji u protekle dve decenije, ove neistine prihvata deo javnosti, naklonjen četnicima i ljtičevcima, pre svega.
Ulica, škola i kasarna koje su u Valjevu nosile ime Žikice Jovanovića Španca (1914-1942), dobile su nova imena u Jovanovićevom rodnom gradu (naziv Ulice Žikice Jovanovića Španca u Valjevu preimenovan je 2002). Srpska pravoslavna crkva omogućila je podizanje spomenika žandarmima Lončaru i Brakoviću, u porti crkve sv. Đorđa u Beloj Crkvi (2000, 2002).
Za sve antifafašiste, rodoljube, i časne slobodarske ljude, herojska dela boraca učesnika Narodnooslobodilačke borbe Stjepana Filipovića, Žikice Jovanovića - Španca, Miše Pantića, Dragojla i Miše Dudića, sestara Ilić, Nade Purić, zaklane četničkom kamom Milice Pavlović Dare, Živana Đurđevića koga su četnici živog ispekli, ih čine besmrtnim.
Traje višedecenijski pokušaj falsfikovanja i negiranja istorijskih činjenica.
Brojni predstavnici ponovo povampirenih izdajnika svog naroda, osioni i bahati, spremeni su da pišu i sudske presude o rehabilitaciji, notornih zločinaca, četnika, ljotićevaca, nedićevaca...Ostaju za sva vremena, samo prljave slugeranje i čankolizci okupatora što nikada ne diže ruku sa slobodarske i pobedničke Srbije.
Danas je narod u Beloj Crkvi, a bili su i najviši zvaničnici SR Srbije, obeležio 7.jul Dan ustanka srpskog naroda.
Latest from Dragan Ilić
- "ZASTANI SRBIJO-15 MINUTA ZA ŽRTVE NOVOSADSKE TRAGEDIJE" I U VALJEVU
- 12 UHAPŠENIH ZBOG TRAGEDIJE U N. SADU, I DANAS SRBIJA STAJE U 11,52
- PARTIZANOV ŠOU-TAJM ZA 6. "GUŽVIN" TROFEJ
- SMRT I KRV ISPOD NADTSREŠNICE, LAŽ,TIRANIJA, FANTOMKE, BEJZBOLKE, KAPULJAČE, HAPŠENJA, "PA ŠTA"
- SREĆNA VAM KRSNA SLAVA SVETI LUKA