Na današnji dan su pre četiri decenije otvorene Zimske Olimpijske igre u Sarajevu. Jugoslaviju je predstavljao 71 takmičar u svih deset sportskih disciplina. Olimpijski plamen je zapalila klizačica Zagrepčanka, danas dr Sanda Dubravčić.
Jugoslovensku trobojku na svečanom otvaranju nosio je Jure Franko skijaš iz Nove Gorice.
Prvo odličje ikada za Jugoslaviju, i to srebro u veleslalomu je osvojio, baš on, Jure Franko. Posle prve vožnje bio je četvti, a u drugoj najbrži taman dovoljno za drugo mesto na pobedničkom postolju.
Jugoslavija je bila predvodnik Pokreta nesvrstanih, balans Hladnom ratu, između Istoka i Zapada, i to je bio možda i najbitniji faktor da dobije ZOI.
Odnos velikih sila je znatno pogoršan u vreme kada se Sarajevo kandidovalo, a političke prilike su se prenele na sportska borilišta.
Od presudnog značaja za dobijanje kandidature bila politička pozicija Jugoslavije u svetu. Ko će biti domaćin 14. Zimskih olimpijskih igara odlučeno je 18. maja 1978. u Atini.
Konkurisali su japanski Saporo, švedski Geteborg i Sarajevo. Jugoslovenska delegacija je ponudila „moderan koncept vrlo zgusnutog prostora prečnika 32 kilometara", za sva takmičenja, a Sarajevu je u prilog išlo i što je Saporo već bio domaćin ZOI. Geteborg je nudio opciju organizovanja nadmetanja na više mesta, udaljenih nekoliko stotina kilometara.
Jugoslovenski koncept je „shvatio i prihvatio" tadašnji predsednik MOK-a, Irac Majkl Moris. Lord Kilanin je zagovarao ideju se ide na potpuno novo područje sa željom i idejom da jačamo i razvijamo olimpijski pokret.
Artur Takač, jugoslovenski atletičar i funkcioner MOK-a je vešto vukao stranu Jugoslaviji i Sarajevu. Glasalo se u dve runde, a dogovor je bio princom Bertilom, predsednikom švedskog Olimpijskog komiteta, da ako Sarajevo ispadne prvo, jugoslovenski glas ode Geteborgu i obratno. Švedski princ je navodno obećao „glasove šest skandinavskih članica" MOK-a. Geteborg je ispao, a finalisti su bili Saporo, u prvom krugu sa 33 glasa, dva više od Sarajeva. Krajnji ishod je bio 39 glasova za Sarajevo, 3 više od Sapora.
Nije bilo lako organizovatu Olimpijske igre jer su bile preskupe.
Denver je odbio domaćinstvo ZOI 1976. jer stanovnici na referendumu odlučili da ne žele Olimpijske igre finansirane državnim sredstvima. Politizacija sporta je i pre toga uzela maha.
Pred početak Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju 1968, policija je pobila stotine studenata koji su protestovali zbog ovog događaja, a četiri godine kasnije, u Minhenu, palestinski teroristi su ubili otete izraelske sportiste.
Los Anđeles je domaćinstvo, kao i Sarajevo, dobio u Atini 18. maja 1978.
Navodna ideja oko „zajedničkog okupljanja u multietničkom Sarajevu" između bojkota dveju Letnjih olimpijskih igara, nikada nije bila namera, već je organizacija dobijena „spletom srećnih okolnosti". U Jugoslaviji niko nije razmišljao da spaja dva sveta, Vašington i Moskvu, i ispostavilo seda je mala grupa ljudi je dobila organizaciju ZOI, tada i nikada više.
Zimske olimpijske igre u Sarajevu otvorene su 8. februara na sveže renoviranom stadionu Koševo, pred 60.000 ljudi. Neverovatnih 7.000 novinara pratilo je sportske događaje na snegu i ledu, od slaloma i veleslaloma, boba i sankanja, nordijske kombinacije i ski skokova, do hokeja i klizanja.
Podrška Sarajevu je stizala od MOK-a i predsednika Huana Antonija Samarana, kome su ovo bile prve Olimpijske igre u dugom mandatu, a organizac9ja ogara u Sarajevu je pohvaljena, i finansijski efekat he bio pozitivan za domaćina, osvarena je dobit od 12 miliona dolara.
Američka televizija ABC je platila rekordnih 91,5 miliona dolara za prava prenosa, za Zimske olimpijske igre. Organizacija je bila na najvišem nivou, a učesnici su bili oduševljeni gostoprimstvom.
Sarajevo ipak „nije postalo zimski centar" ali su 14. ZOI zaradile. Sve kasnije organizivane zimske i letnje OI bile su daleko skuplje i nisu donosile dobit organitorima.
Za samo šest godina, do februara 1984. godine, od Sarajeva je napravljen olimpijski grad. Izgrađeni su: Olimpijska dvorana Zetra, staza za bob i sankanje na Trebeviću, ski-skakaonice na Igmanu, kao i skijaške staze na Bjelašnici, Igmanu i Jahorini, zatim Olimpijsko selo na Mojmilu, hoteli 'Holiday Inn', 'Igman' i 'Vučko', a renovirani su centar Skenderija i stadion Koševo.
Ono što je posebno impresivno jeste da je većina ovih projekata započeta tek kada je potvrđeno da će biti Igre održane. Završeni su većinom ili 1982. ili 1983. godine..
Po jednu trećinu potrebnih sredstva za izgradnju objekata obezbedili su grad Sarajevo, SR BiH, kao i druge republike i pokrajine.
Rukovodstvo BiH pronalazilo različite načine za finansiranje ZOI, poput domaćih i stranih kredita, ali i od TV prava i pozajmica od MOK-a.
Raif Dizdarević, tadašnji predsednik predsedništva SR BiH, nije naišao na podršku slovenačkog rukovodstva. Zahtev za odlaganjem ili odustajanje od organizacije Slovenci su predočili i predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na proleće 1979. na Brdu kod Kranja. Ipak ugled i sveukupni razvoj Jugoslavije, posebno BiH bili su presudni.
Tito je poručio'Samo nastavite tako'.
Bosansko i slovenačko rukovodstvo je lomilo koplja oko odustajanju ili prolongiranju održavanja ZOI. Argument Slovenaca je je bila pogoršana ekonomska situacija, platni deficitom, naftna krizom i preka potrena pomoć zemljotresom razorenoj Crnoj Gori. Trvenja su prestala godinu dana pre početka Olimpijskih igara u Sarajevu, novim Društvenim dogovorom, potpisan aprila 1983. i definisanjem da gotovo u potpunosti troškove izgradnje, organizacije i održavanja Igara snose Sarajevo i SR BiH, dok je manji deo išao na teret ostalih republika, a neznatna pomoć stigla je iz saveznog budžeta.
Proračun je bio da će objekti za ZOI koštati 8,6 milijardi tadašnjih dinara, odnosno današnjih 725 miliona evra.
Što se tiče najvažnijih sportskih projekata, tadašnje cene su izgledale ovako:
- Bob staza - 563 miliona dinara (danas 13 miliona evra)
- Skakaonice - 336 miliona dinara (danas 7 miliona evra)
- Zetra - 968 miliona dinara (danas 20 miliona evra)
- Pista za brzo klizanje - 400 miliona dinara (8 miliona evra)
- Skenderija - 572 miliona dinara ( 12 miliona evra)
- Skijaške staze - 603 miliona dinara (12,5 miliona evra)
Dobitak od ZOI u Sarajevu bio 12 miliona tadašnjih dolara (tadašnjih 1,5 milijrda dinara)!
Građani Sarajeva su izdvajali nekih 0.2 do 0.3 posto svojih mesečnih plata 1982. i 1983. godine za organizaciju Igara, što je donelo oko 1.2 milijarde dinara (danas 100 miliona evra). Vlada SR BiH je uložila 1,8 milijardi dinara, a druge savezne republike i centralne vlade uložile su su oko 708 miliona dinara, dok je grad Sarajevo dodao još milijardu dinara. Najviše su, naravno, donela sponzorstva, domaća i strana, čak 13,73 milijardi tadašnjih dinara (150 miliona evra danas).
Brojni YU giganti su izdašno pomagali ZOI u Sarajevu, a medju njima je bio i valjevski Krušik. To je jedan od razloga što u Valjevu novcem Krušika nikada nisu izgradjeni reprezentativni spotski objekti, Hala sportova, zatvoren bazena i fudbalski stadion.
San je postao java, iako pre pola veka nije bilo previše optimista.
Iskra radosti buknula je 8 februara 1984. Olimpijski plamen je obasjao Sarajevo, Jugoslaviju i čitav svet.
Sarajevo postalo prvi Grad domaćin Zimskih olimpijskih igara (ZOI) iz jedne socijalističke zemlje.
Najponosoniji Sarajlija je svako bio Ahmed Karabegović, generalni sekretar Organizacionog odbora 14. ZOI, jer se na jednom mestu okupila mladost sveta, da širi prijateljstvo i ideju olimpizma.
Put od ideje do realizacije bio je popločan raznim preprekama i izazovima, ali zahvaljujući kolektivnim i ličnim zalaganjima i dovitljivošću nekih Jugoslovena, domaćinstvo je dobijeno. Najveća sportska manifestacija na tlu SFRJ u Sarajevu u desetak snežnih dana okupila je 1.272 takmičara iz 49 zemalja i trajala je od 8. do 19. februara 1984. godine. Ukupno 640.000 posetilaca ispratilo je 39 takmičenja, dok je 14. Zimske olimpijske igre putem televizije gledalo više od dve milijarde ljudi širom sveta. A Sarajlije su posebna priča. Koji sat posle otvaranja igara na Koševu, počeo je da pada jak sneg. Po snežnoj mečavi izašli su na ulice. Na poziv gradonačnika čistili su sneg da grad ne bude zavejan. Odlazili su noću na Bjelašnice; Jahorine, Trebevića, Igmana da bi čistili sneg i tabali skijaške staze kako bi takmičenja mogla normalno da se odvijaju. O gostorpimstvu i ljubaznosti u hotelima gde su bili brojni gosti ne treba trošiti. Sportisti, novinari, i brojne delegacije su bili fascinirane Sarajevom i Sarajlijama.
Maskota Oliompijskih igara Vučko je i danas nešto posebno što potseća na veličanstveni planetarni skup sportista sveta u nekadašnjoj SFRJ.
Vučka je osmislio je slovenački akademski slikar Jože Trobec. Od Jahorinke, i još 7454 predloga ime za maskotu, komisija je odredila šest finalista, a ime su birali tv g ledoci z iz cele Jugoslavije. "Sivi" vuk "nosonju" širokog osmeha sa narandžastim šalom oko vrata, ramenu na prečac je osvojio srca ljudi. Vragolan je pobedio, a u velikom finalu za maskotu su bili kandidati, još grudva snega, lasica, umiljato jagnje, jež i planinska koza. Vučko je pobedio kao simbol lukavosti i borbe, jer je u jugoslavenskim bajkama bio personifikacija hrabrost i snage i istrajnosti, ali pre svega, zbog mesta prebivališta gde su i bile Olimpijske igre.
Vučko je bio i ostao simbol prijateljstva i ljubavi.
Glas mu je pozajmio Zdavko Čolić, njegov a uzvik "Sarajevo" je bio kombinacija urlika vuka i sevdalinke. Vučko je osvojio sve i postao je zvezda Olimpijskih igara, i danas je tražen kao slatka igračkica, i suvenir, a za decu PEZ je i dalje posebno draga igračkica sa najslađim bombonicima.
Danas je većina objekata sagrađenih za ZOI u Sarajevu srušena, devasirana ili uopšte ne postoje. Samo jedno je sigurno, duh olmpizma i Vučko žive!
Amerika što namignu da nas „prevoljeni“ NATO pre četvt veka zaspe osiromašenim uranijimom, izazva genocid, što traje, i ne staje, jer broj obolelih od karcionoma u Srbiji intenzivno raste. Samo u Valjevu 11.500 je "registrovanih posetilaca" magnetne rezonanse., a broj neregistrovanih nije poznat. 
