Pre 12 godina 29. jula 2008. godine kosmoplita i besmrtni šampion Mate Parlov sportista 20. veka eks SFRJ se preselio se u legendu, preminuo je u PulI U 60.godini.
Mate je osvojio sve!
Besmrtna legenda svestskog, jugoslovenskog i hrvatskog sporta Mate Parlov je nastupao pod trobojkom SFR Jugoslavije i postao olimpijski, svetski i evropski šampion.
Njegova poslednja veza sa boksom bila je na Olimpijskim igrama 1984. Mate je bio selektor repezentacije Jugoslavije. Na OI u Los Andjelesu jugoslovenski bokseri ostvarili su impresivan učinak: zlato Ante Josipović, srebro Redžep Redžepovski i bronza Mirko Puzović i Azis Salihu.
Vodio ih je Mate Parlov!
Nakon završetka bokserske karijere Mate živio je u Puli a potom u Fažani.
Spomenik u bronzi, u prirodnoj veličini, Mate parlova visok je sa postoljem 2,5 metra u Multimedijalnom centru Fažane je postavjen u januaru 2018.
Mate se od raspada Jugoslavije retko se pojavljivao i oglašavao u javnosti. Bio je vlasnik kafića ,,Mate“ u Puli, a strast mu je bila čitanje poezije.
U vreme raspada Jugoslavije i rata u Hrvatskoj Mate Parlov je ostao šampion dosledan u prepoznavanju vrednosti svog i svakog vremena
"Kako ja mogu biti nacionalist ako sam svjetski prvak? Mnogi to ne razumiju. Nisu bili ni prvaci države, a često niti sami sebe nisu uspjeli pobijediti. Svijet se divio mojim rezultatima i svi su me svugdje prihvaćali kao svoga, bijeli i crni, svejedno. Upoznao sam svijet, i ne mogu biti ništa doli kozmopolit. Tako ja gledam i na sport i na život", zapušio je usta svima što bi da ga svojataju, najvećeg medju velikanima sporta Mate Parlov.
U profesionalnoj karijeri, 1976. godine osvojio pojas evropskog prvaka u poluteškoj kategoriji i naslov svetskog prvaka u poluteškoj kategoriji WBC federacije 1978. Parlov je bio prvi bokser iz socijalističkih zemalja osvojač profesionalne svetsku titulu, prvi šampion na planeti koji je u istoj kategoriji osvojio olimpijsku, evropsku i svetsku amatersku, te evropsku i svetsku profesionalnu titulu.
Bio je svetski i evropski prvak i u amaterskom i u profesionalnom boksu, olimpijski šampion i osmostruki prvak Jugoslavije, petostruki Balkana.
Rođen je 16. novembra 1948. godine u Splitu, a poreklom je bio iz sela Ričica kod i Imotskog. Od 10. godine je živeo u Puli, a sa 16 e počeo da trenira boks u BK “Pula”. Tri godine kasnije već je bio šampion Jugoslavije u poluteškoj kategoriji. 1969.godine u Bukureštu postao vicešampion Evrope, a 1971. je u Madridu je osvojio zlato. U Beogradu je 1973. odbranio titulu najboljeg Evropljanina u poluteškoj kategoriji.
Na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine Parlov je osvojio zlato u spektakularnom finalu protiv Kubanca Karilja. U žestokom meču oba rivala su završavala na podu. Kraj je usledio u drugoj rundi kada je Kubanac posle ko zna kojeg po redu levog direkta Parlova četvrti put "uspavan" ovoga puta bez šanse da se "probudi".
Parlov je u Havani 1974, u kolevci boksa osvoja titulu amaterskoj prvaka sveta!
Usledio je pohod u profi ringu.
10.jula 1976, na Marakani je u Beogradu je pobedio Italijana Domenika Adinolfija i osvojio titulu profesionalnog prvaka Evrope u poluteškoj kategoriji, u verziji Svetskog bokserskog saveta (WBC). 1978. Mate Parlov je postao i svetski šampion, Nokautirao je Argentinca Migela Anhela Kuelja, u 9. rundi.
U amtarskoi ring je ulazio 310 puta, i samo 13 puta je poražen. U profesionalnoj karijeri, u 29 mečeva, zabeležio je 24 pobede, tri poraza i dva “remija
Parlov je ostao upamćen kao najbolji jugoslovenski sportista 20. veka.
Jugonostalgičari bez okolišenja rado ističu: U Jugoslaviji se samo nisi smeo kačiti sa Titom i Parlovom!
Parlov je bio najjači Jugosloven ali to nikad nije zloupotrebio, niti je nasedao na provokacije "snagatora" željnih slave .
“Nisam bio agresivan, mada sam bio žestok. Nisam se tukao od osnovne škole, nisam sam imao probleme izvan ringa, nisma ih ni tražio! Bilo je svakakvih iskompleksiranih tipova. Hteli su da se dokažu na čoveku koji je osvojio nekakve titule. Ali to sam izbegao. Okrenem se u stranu ili pređem na neku drugu priču”, govorio je Mate Parlov.
Bio je zaljubljenik u poeziju, znao napamet na stotine pesama narodne muzike i obožavao je našu prestonicu.
“Beograd je grad koji ću uvek voljeti. Tu sam proveo svoju mladost”, govorio je Mate.
Nakon karijere živio je mirnim životom.
“Bokseru je najteže nakon karijere. Pogotovo ako ne zna šta bi radio u životu. Mnogi su prolupali jer nakon profesionalne karijere nisu više vidjeli smisao. Ja sam s druge strane žudio za anonimnošću. Nisam želio da živim od starih sjećanja. Sada sam samo običan građanin i ne volim kada mi se ljube ruke zbog nekih prošlih vremena”, rekao je jednom prilikom Mate.
U kafiću "Mate" u centru Pule na slavnog šampiina potsećaju kamena Zlatna rukavica po kojoj je izliven trofej što ga je vlasnik i najveći bokser u SFRJ osvojio dva puta, jedan zlatni trofej dodeljen prvaku Europe, i uljani portret šampiona u rukavicama.
Boks i slava nisu omeli Matu Parlova da diplomira ekonomiju i dogura do poslednjeg ispita na postdiplomskim studijima.
Mate je kad smo se upoznali 1990, uveliko bio čovek kafanskog miljea, sa čašom u ruci omiljenog vinja. Priča o pilotu prijatelju, ovčaru, odmetnutom od gradske vreve, običnom čoveka na svom ostrvu sa svojim stadom je otvroila srce i dušu šampiona.
Popodne i veče sa šampionom ćaskali smo dok radio u šanku i služio goste, ljude što ga vole, ali i on njih, bez obzira da li imali sebi da plate jedno ili više pića
Znao je bolje svih gostiju kolika je radost zajednička zbog svakodnevnih viđanja u svom kafiću.
Pre odlaska u Fažanu Matini, "merdžom" par sati pre mraka iskoristili smo da čujemo uz pršut i vino krenula je priča o sebi.
"Prija mi druženje sa ljudima, Gosti dolaze zbog mene, svakodnevno, i to su obični o sportski nastrojeni ljudi, obožavatelji. Tako da malo i popričamo, a ja radim i održavam kondiciju. Malo sjednem, pa hodam, malo stojim za šankom. Šta bi' doma? Fotelja ili kauč i televizor? Pa ja sam uložio ogromanu energiju u svoje zdravlje, tokom boksačke karijere. Mora se nekako održavati, jer bez zdravlja nema nam života" spustio je gard od početka razgovora Mate.
Patnja je i kad treniraš i nastupaš, ali i kad se na kraju karijere prestane vežbati
" Kod svih vrhunskih sportaša srce i kompletan organizam strada ako se naglo i totalno prekine s radom, što je i logično. I anas odradim neku kilometražu, malo gimnastike dobro dođe, Sad je tu i porok duvan, Propušio sam odmah po okončanju karijere 1980. godine. Pre nije išlo. Boks nije kolektivni sport da možeš poput fudbalera da se švercaš. Tamo 22 čoveka jure za loptom, a u ringu sve je isključivo na meni i nema uzmicanja".
Sport je vaša "ružna" prošlost, i ne zanima vas, a sve vam je pružio ?
"Sebe sam ponašap o boksu, iako me sport nije doticao. Isključivo sam bio posvećen svojim treninzima, usavršavanju, bez želje da pratim bilo šta drugo. Danas se ništa nije promenilo. Gonjen samo željom i instktom da dobro radim sam uspeo. Nekakav prometejski oganj, volja za postignućem visokih ciljeva su bili pokretači, a kad kreneš i vidiš da ti ide od ruke nema odustajanja.Uporno, gladijstorksi, voljom i radom i sa malo talenta sam postao najbolj. Talenat je važan ali više od 90 posto uspjeha donosi rad"
Jedan Nemac i poraz su doneli preokret i karijeru šampiona.
"Tek kad sam sve osvojio shvatio sam da mi je uspeh donelo brzo sazrevanje i strpljivost. Prije sam želeo o rješavati stvari na silu. Ali sam shvatio da nisam neranjiv i da i ja imam Ahilovu petu. Da me opemeti posle mog razmišljanja da sam nepovodiv, potudrio se u tom ludom zanosu napada "svemoći" 1970. Nijemac. Nokautirao me je, a ja sam se prizemljio. Shvatio sam da valja i uzmaknuti, jer i drugi jako udaraju. Na sreću bio je to jedini jedini nokaut u karijeri. Baš u tom porazu sam postao nepobjedivi šampion".
Neizbežno pitanje, koji je bio najveći i najdraži meč u karijeri?
"Bilo ih više. Možda protiv Kuelja, ali neki drugi važan meč za osvajanje titule, poćev od onoga na prepunom stadionu Partizana pred 50.000 ljudi završen "lastom u publiku" za radost kakva se retko doživi"
Amaterski boks je potcenjen u odnosu na zbivanja u profia areni.
"Aamaterski boks je neuporedivo teži od profesionalnog. Meni je titula amaterskog prvaka Europe u Madridu 1971. milija od kasnije profesionalne, jer sam zaredom poslagao petoricu vrlo dobrih boksača da bih je osvojio. Kasnije sam osvajao profesionalne titule. Bilo je lakše, momci u bili bokserski "polupismeni".
Kubanci su i dalje "bogovi" u boksu
"Imate pravo. Amerikanci su uvek više poštovali olimpijsko zlato od titule profesionalnog prvaka svijeta. Profesionalnih verzija ima koliko hoćeš. Ja sam bio prvak svijeta po jednoj, a bila je tada i još jedna. Kubanci haraju. Ja sam ponosan na šamionsku krunu na a prvom amaterskom prvenstvu svijeta u Havani. ,,Umirao“ sam do zlata, a sveznajući to ne znaju, ne razumiju razliku. Kubanci su čufo nevidjeno sa svojim školom boksa. Teofilo Stivenson je već zaboravljen. Ja lično samo slučajno ako uhvatim na tv-u pogledam neki meč"
U životu šampiona više nema dominicija i agresivnost viđene toliko puta u ringu. Smirenost i blagonaklonost prema svakome se način života Mate Parlova
"Dobro ste zaključili. Agresivan nisam ni bio, ali prilično žestok jesam. Nijemac me smirio. Čim sam se sučio s vlastitim, normalnim ograničenjima i počeo razmišljati shvatio sam da prvo moram pobijediti sam sebe, pa tek posle rivala u ringu I to je moj uspjeh karijere. Shvatio sam da grešim ako jurnem čim primim udarac. Suspregnuo sam bijes, i strpljivo počeo čekati pravi moment da zadam jače i bolje udarac, ali i izbegnem "vatru" što bi da me proguta".
Kao vrhunski sportista bili ste član Saveza komunista Jugoslavije.
"Bio sam, i ponosan sada sam. A iz partije sam sključen jer nisam dolazio na sastanke. Politika je bila za mene neinteresantna oblast. Dobijao sam priznanja i to je bilo sve".
Poezija je za Mate Parlova bila i ostala najveća "politika"
"Isključivo, nadahnjivao sam se stihovima Tina Ujevića, posebno u trenucima krize „Ganutljivim opaskama“: Prebolio sam strasti, pa i ljutu pizmu./ Prekužio sam bijes na vjerolomstvo./ Prostodušno se čudim vandalizmu./ Ja bivam mlađi. Svijete, ja sam tvoje potomstvo! Smatram se potomkom svijeta. Nikada ne bih dao na se, i na svoje. Biću najiskreniji, muče me pitanja koja se tiču cijelog svijeta. Suosjećanje nas sve vezuje".
Tin nije jedini vaš pesnik.
„Svakidašnju jadikovku“sam čitao koliko li puta, i sve više i jače je volim. Tinova „Molitva iz tamnice“ čitam mi je uvijek na umu i čitam je sa posebnom pažnjom. Pored Tina volim pjesme Kranjčevića i Preradovića, Matoša i Cesarića. Alegorijsku pjesmu „Zmija“ Petra Preradovića... Volim Branka Radičevića, "Kad mlidijah umreti". Volim „Minadir“ Laze Kostića, „Modru rijeku“ od Maka Dizdara, i koliko njih još"
JedInstveni nepovljivi, druželjibivi, šampion i sveti čovek Mate Parlov!
