SLAVA I SVETLOST NEBA ŠTO TRAJE MIĆI TEODOSIĆU ^Featured

 U Beogradu je 23. februara preminuo mudar, hrabar i odmeren čovek, vizinoar i humanista bez granica Miodrag - Mića- Teodosić(68) otac Miloša Teodosića jednog najvećih srpskih sportista novog milenijuma.  Mića Teodosić je u prisustvu brojnih prijatelja, Valjevki i Valjevaca danas sahranjen na  Novom groblju u  rodnom Valjevu.

Biti danas skroman, ljubazan, normalan, pobediti strah i sujetu, i biti  čovek sa dušom i karakterom humaniste i vere u ljubav nije teško.  

Zavidini, posvađeni, otuđeni,  sluđeni zagubili smo se u tom haosu beznađa što pritiska veru u sopstvene vrednosti,  ljudskost i poštovanje.

Jedan od retkih siguran da nemoguće može biti   moguće je bio baš Mića Teodosić, hrabar i iskren čovek, vizionar,  čija topla i čista ljudska duša traje i lebdi ovde pred nama.

Kada odlazi drag čovek,  utrnemo ne osećamo bol smrti. Bol  stiže kasnije. Nemoć da se promeni bilo šta, predhodi praznini bez dna.

Mića je  nošen nestvaranom energijom  gledao  u istom pravcu sa svojom  Zoranom.

Posvećeno je verovao i spoznao da nije teško biti ponosan čovek u svom Valjevu, Beogradu, Moskvi, Barseloni, Atini, Los Anđelesu, Bolonji, Berlinu. Kakvu radost su Mići tek doneli  Mišini uspesi i osvajeni  trofeji.

Na tom putu pobednika Mića stekao je nove iskrene prijatelje. Hvala  vama koji ste  danas ovde.    

Mića je uvek bio isti. I kada je imao i kada nije imao, manje ni najmanje. I danas je tu sa nama kada ga ispraćamo kao jednog od Valjevaca što je svoje trajanje u vremenu obeležio na jedinstven način.

Sin Zorana Teodosića, učitelja i i učiteljice majke Gordane, naš Mića, Ćomi, i naravno moj jedinstveni i neponovljivi Ćora, boem u srcu, sa svojom Zoranom ljubav je vezao u jednu duši iz dva tela.

Bio je oličenje skromnosti i normalnosti, duha ratničkog pobedničkog, šmeker da  situaciju prepozna u svakom trenutku i nepogrešivo povuče najbolji potez.

Mića nije hodao. Trčao je, padao, podizao se i uporno nastavljao  nikada nije odustajući od najviše postavljenih ciljeva.

U trci  života Teodosići su pronašli pobedničku formulu i znali su kako nadvisiti  jače i moćnije od sebe.

Podarili su  svetu, Evropi, ovoj zemlji, svom Valjevu,  deci sveta, ono  što svako želi radost i ljubav, svog i naše pobednike Mišu i Jocu.

Mićini i Zoranini  sinovi su njihov ali i ponos svih nas.

Ljubav je jedina  neobjašnjiva stvar,  kao i sve što su u svom trajanju gradili i postigli Teodosići.

U vatri što donosi prestanak trajanja Mića je  otišao tiho i nečujno.

Nevidiljiv kako on to samo zna da bude podario je sa Zoranom   Miši samopouzdanje, veru, talenat i magiju košarkaškog genija, nadgrađen  savršenim karakterom mudrog  i velikog pobednika.

 Mića  je ostavio  Zorani i svojoj i deci, unucima Ini, Tadiji, Petri, snahama Ivi i Jelisaveti i svoj deci  ove zemlje i sveta  obavezu da uživaju   u radostima života što ga valja  zajednički gradili.

Borio se da traje  na krilima vere do poslednjeg daha.

Vaspitanje i poštovanje Mića i Zoka su poneli  iz svoje kuće, i preneli sinovima, slepo im privrženim kao niko na svetu.

I zbog toga smo posebno srećni, jer biti prijatelj Teodosića je čast i privilegija.

A danas bole reči koje nismo razmenili,  a mogli smo. Čekali smo da pobediš kao i obično što to radiš.

Danas bole uspomene i  ćutanje. Boli saznanje da se nikada više nećemo  sresti,  da pogledom kažemo jedan drugom više od 1000 reči.

Ponosan sam na naše druženje,  na  dane lucidnog rukometaša, na studenske beogradske žurke, na tvoju i Zokinu posvećenost Joci i Miši da zavole košarku u "rupi"kraj Ljubostinje, na naša putovanja, do Stambola, Carskih ostrva, na radost  u "Sinan Erdenu", Mercedes Areni...na našu kaficu na bilo kom valjevskom mestu.

Dodirnuli smo deo nemerljivih ovozemaljskih vrednosti, sa Belim i prijateljima mereći  ih samo  poštovanjem i ljubavlju,  na naš način, vanvremenski.

Gospodine i prijatelju Mićo, postao si  deo svetlosti što zrači.

Kada odlazi neko drag, shvatamo koliko  je sve kratko trajalo. Suza i  kap nebeske rose će pasti u na ovo mesto da u blatu minulog života  zaslade gorčinu fizičkog nestajanja.

Ma šta ko mislio siguran sam da je Mića je otišao srećan.

Da baš tako bude pobrinula se i Mišina magija, i glas podrške  kada se kraj nazirao.

U ovom svetu prolazanosti života ljubav zaslužuje baš sve. Sve drugo je nelogično.

Pobednik, naš Ćomi  je ostavio je veru, ponos, mudrost, dobrotu i skromnost. Obavezao nas je da  i mi ostavimo vama mlađima kad krenemo Mićinim putem. A vi najmlađi  nemate izbor, sledite dostojanstveno put ljudskosti časti i poštenja i budite srećni ljudi.

Slava i svetlost neba što  traje gospodinu i prijatelju humanisti bez granica Mići Teodosiću.