IN MEMORIAM MILOŠ-MIŠKO-VASIĆ ^Featured

U Valjevu je u ponedeljak 29.maja preminuo  Miloš - Miško-Vasić(1955). Miško je bio  vrstan stručnjak, odgovoran i perfekcionistički poslovan čovek, zaljubljenik u sport, posebno privržen košarci, odan porodici i prijateljima, sa osećajem za meru i uvažavanje svakoga ko to zavređuje.

Lako prepoznat po sistemetičnosti i odgovornosti, predodređen da pobeđuje Miško je ušao u košarku i spartanski joj bio odan. Rad u KK Metalac, krajem prošlog veka, je priča za sebe. Posebno je bio zaslužan za novi povratak i uspešno delovanje   besmrtnog Zorana Kovačevića u klub.

Doprinos u radu KUD Abrašević je bio kao i svuda neprimetan ali nemerljivo koristan.

Posle 2000. godine je  bio inicijator stvaranja i delovanja KK Gimnazijalac sa generacijom mladih Valjevaca.

Lako i znalački je u sistemu negativne selekcije prepoznavao prave vrednosti.

Najzaslužniji je sa dr Dragom Tomićem i Bukijem Mladenovićem  za  afirmaciju generacije mladih košarkaša, danas itetako uspešnih na terenu, ali i ponosnih na svoje obrazovanje sudija, inženjera, pravnika,  ekonomista...

U velikom igraču Vladimiru Đokiću sa najbližim saradnicima je lako prepoznao vrhunskog trenera i pedagoga i širom mu otvorio vrata u KK Gimnazajalac, gde je Đokić potvrdio talenat i  kvalitet, stručnjaka  rođenog za najviše domete u trenerskom poslu.

Miško Vasić je bogatstvo čoveka širokog srca i tople duše poneo iz doma svojih roditelja.

Nestvarnom eneregijom i širokim obrazovanjem u Krušiku vrlo brzo je izbio u prvi plan. Prepoznat kao vanserijski stručnjak, organizator i animator Vasić je ušao u  krug najpriznatajih rukovodilaca fabrike, a zatim preuzeo da vodi  Armature. Stručan, odgovoran, prirodan,  prodoran,   precizan do perfekcije, izdigao je Armauture uz pomoć starijih i iskusnijih kolega u jedan od najuspešnijih delova valjevskog  giganata.

Posle bombardovanja 1999. godine i uništenja većine proizvodnih pogona u Krušiku, bez mogućnosti da relazuje projekat izgradnje novih  Armatura, prihvatio je poziv biznismena Zorana Stankovića i postao deo tima GP "Greda" gde vrlo brzo preuzima, i sa samo njemu svojstvenom energijom nepogrešivo rešava najodgovornije zadatke. Spreman da se nosi sa svim iskušenjima privatnog biznisa, istrajava u svom poslu.

Levičar po orijentaciji, iako preko potreban, nije prepoznao sebe u dnevnoj politici. Trajao je sve dok  zdravlje nije počelo da popušta.

Porodica Vasić, otac Cvetko, vrsna bankarka supruga Mira, sinovi za ponos,   elektroinženjeri Vladimir, košarakaš pa  vrstan košarkaški sudija, i mlađi Aleksandar danas bez trunke lažne skromnosti najbolji  valjevski sportista, košarkaš Metalca konačno protekle sezone u matičnog klubu, i naravno unuk  Lazar  imali su sina, supruga i oca i deku za ponos.

Miško proteklih godina dana nije bio na putovanjima izvan Srbije  da bi video Sašu na delu. Uživao je u Sašinim igrama u Valjevu, i s razlogom bio srećan zbog svega što je mlađi naslednik pružao u igri, uvek bio spreman i da uputi očinsku najdobronamerniju kritiku kad nešto nije štimalo na terenu, ali i ukaže na nepravdu ako za to ima povoda.

Trenutke privatnosti i opuštanja je  nesebično delio sa najbližim prijateljima. Dočekao je samo da tek počne da uživa u čarima odrastanja unuka Lazara, i da čuje najvažniju reč "deda".

Život je čudan daje i uzima bez reda i mere.

Život bez pobune je kao godina bez proleća, a Miško je bio buntovnik sa merom.

Rođeni pobednik uvek spreman da poštuje svakog protivnika, zgrožen pred nabeđenim  i lažnim gospodarima života i smrti, nije se obazirao, uvek je pronalazio put do cilja.

Miško se nikada se nije mirio da mu život bude kao proleće u neplodnoj pustinji. Uvek je znao da nađe rešenje i potvrdi da su u  život, pobuna i istina  Sveto trojstvo koje se ne razdavaja i ne menja.

Živeo je svoj život iskreno i časno, uživao u njemu kao u dečjoj igri, u kojoj ništa nije ozbiljno osim poštenja.

Živimo u vreme  da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da to skriva od sveta, da se neko ne bio osetio povređenim.  

Molijer je rekao "Zrnca peska čine planine, trenuci čine godine, a sitnice ceo život".

A zahvaljući baš čoveku velikog srca i tople duše Mišku Vasiću, oni koji su ga najviše voleli i poštovali, bili su obasuti tim sitnicima, počastvovani da žive i raduju se suživotu sa čovekom sposobnim da prepozna  dobro i loše u ljudima, ali uslov da budu deo njegovog život je bio samo da su iskreni i pravični.

Bio je uvek spreman da ukaže na loše, dobro podrži, pruži ruku svakome ko to  zavređuju, i da im priušti sve što mogu samo da sanjaju.

Miško je bio čovek bez vremena za svakodnevnu dosadu, imao je samo vreme za rad i ljubav. Radio je uvek šta je hteo, a voleo nesebično ljudski.

Poslednji oproštaj od Miloša- Miška -Vasića je na Novom groblju u Valjevu   u utorak u 12,30 sati.