IN MEMORIAM DRAGIŠA MEDENICA ^Featured

Napoznatiji i najveći fotograf, snimatelj, foto-reporter valjevskog kraja,  veliki majstor umetničke fotografije proteklog veka,  Dragiša Medenica(1932-2022) je  jutros  u svanuće postao beskrajni deo  nedodirljive svetlosti.

Moćan i pored fizičke odsutnosti sa nebeskih visina dobrotom svoje duše, opominje nas  ovako zatrovane, zamutavale, dok postajemo otpad od ljudi, umilno kako je on to znao, pogledom svojim,  i blagošću za nezaborav.

Moli nas svojom ljudskošću, dostojanstvom, moralnošću, I ljubavlju  da ostanemo ono što jesmo, ljudi, a  ne da služimo zlu,  da ne  budemo podanici  besmisla. što bi da uništi i  ljudski rod.

Fotografija je pored porodice supruge Lole, dece, Vesne Dragice i Dragana, naravno unuka, bila Dragišin život.

Rođeni  Kolašinac dokopao  se  foto aparata čim je zemlja oslobođenja 1946. godine. Postali su nerazdvojni  tandem stvaralaca istine slikom, uvek moćnijom od milion reči.

Iz rodnog Kolašina,  Dragiša po oslobođenju,  odlazi na   školovanje  u Titograd. Ljubicin-Lolin otac, deda Ivan Nišavić, krojač,  je bio ključni faktor  preseljenja dve porodice u Valjevo.

 Dragiša je po dolasku i Valjevo 1961. godine  počeo da radi u Kulturno-propagandnom centru Sreza, a dve godine kasnije    u  nedeljniku "Napred" kao fotoreporter. Skoro deceniju je bio snimatelj u valjevskom dopisništvu Televizije Beograd.

Bio je deo „Napreda” pune tri decenije.

U danas danas sablasnoj ruini, ogledalu vlasti, ne samo aktuelne, već svake u  protekle tri decenije, nekada svetioniku, zdanju, bastionu žurnalizma,  na Desankinom Trgu, Dragiša je  radio sa bardovima novinarske profesije. 

Sa najvećim od svih Brankom Obradovićem, odvažnim da karikaturom oslika, a u svojim tekstovima kao niko pre, a I posle njega, kritički  ukaže na loše, ali i kako problem  rešavati. Dragiša je sjajno sarađivao  sa najvećim  sokolom  u  sportskom novinartsvu,  Jocom Ivanovićem, kasnije nezamislivog a da nije   glavni akter radio prenosa elitnih sportskih događaja u Jugi.

A  kremu Napreda su pripadali  Zdravko Lazić, Zoran Joksimović, Steva Čirić,  Zoka Tripković, poeta Beli  Marković,  Džane Vićentijević Sloba Raković, Darko i Milojko Marjanović.

 Svi su danas sa  Dragišom nebeska novinarska elita nestajućeg Valjeva i nestale Jugoslavije.

Ljudi, svesni smo li  s kim smo delili život!

Dragišin profesionalni i umetnilki  opus su fascinanatni. Nebrojene fotke   viđene u Napredu, a tek  slike  na kolektivnim i  samostalnim  izložbama  umetničke i novinske fotografije širom sveta su neizbrisivi svedoci vremena.

Foto-monografija i ljudi iz Valjeva ovekovečeni  Dragišinim foto aparatom  „Valjevo, grad i okolina“  „Desanka Maksimović u zavičaju”  su  vrhunski domet  umetničke fotografije.  „Šumadijski čaj” ima svoje mesto  u najvećem muzeju fotografije na svetu u Serdanioli kod Barselone. Tokom  boravka u Americi Dragiša je uradio foto-monografiju „Kroz američki Zapad“.

Uvaženi član  Udruženja novinara  Srbije tokom sedam decenija stvaralaštva  je poneo  brojna priznanja.  Orden rada sa srebrnim vencem, Nagradu grada Valjeva za umetnost, su delić niske za   imena  Dragiša Medenica.

Dragišina veština se ogledala i sa kamerom  u ruci. Ograničena dužina  filmske trake ga nije sprečavala da  uvek ulovi ključne kadrove događaja,  kao snimatelj u   Dopisništvo Televizije Beograd iz Valjeva.

Imalo je Valjevo uvek značajna forografe, od Milke Slikare, Obrena Jovanovića, Bate Mitića, Vite Enerkovića, Šala ... do generacije mlađih braće Jovanović, Miroslava Jeremića, Đokovića, Pedje I Buce, Željka, Gaje,  Sreje, Krundže...

 Dragiša Medenica veleiki majstor  svog posla, znao je da ulovi trenutak za večnost.

Imao je Dragiša nerv za fotografiju, poput "Letećeg" fotografa  Slobodanke Vasić šegrta kod čuvene Valjevke "Milke Slikarke"-  Kosare Antić. Slobodanka je  „lajkom” 22. maja 1942. godine, iako tek sedamnaestogodišnjakinja, bez profesionalnog  I životnog iskustva postala kraljica fotografije.

Bez straha da će i sam biti žrtva zla,  zabeležila je u okom kamera  kritični  momentum, herojstvo  mladog čoveka,  spremnog  da žrtvom svojom  nestane  za ideal pobede, slobode istine ljudskosti i ljubavi!

I Dragiša je imao osećaj  da prepozna kritični moment, od ugla, kadra, do pogleda čoveka. U svom umetničkom opusu rastao je,  razvijao se, i postao  vrhunski profesionalac, ali pre svega umetnik istančanog osećaja da trenutak poput  Slobodanke Vasić, trenutak pretvori u beskrajnu i besmrtnu večnost.

Dragiša  Medenice je oslikao karakter  i dušu čoveka, seljaka, rudara, dečaka, naučnika… u trenu radost u tugu čoveka, ali i prirodni pejzaž, ulicu,  kuću, drvo, reku.

Razglednice  Lazarevca,  Valjeva, valjevskih ulica su neizbrisivo svedeočanstvo Dragišnih dela.

Kolege rado pominju da je Dragiša bio  Istaknuti član Foto kino kluba "Valjevo" i majstor umetničke fotografije, i da je svojim delima ostavio  hroniku  zbivanja u našem gradu, divno svedočanstvo vremena u kojem je živeo.

Nosilac zvanja majstor fotografskog zanata i majstor umetničke fotografije Dragiša je svoj umetnički talenat i ljubav prema fotografiji uspešno je preneo na svoje učenike Velibora Popovića najviše, a posebno na naslednike  sina Dragana i unuka Đorđa. Retko uspešan majstor svog posla, instituacija  Grada Valjeva, Dragiša je  ponos svoje Lole, Vesne Dragice, Dragana  Đola. Vlade…

Ne  može svako da ostane u sećanju kao dobar čovek.

 Počivaj u miru Dragiša, a mi da ne zaboravimo tajnu trajanja.

"Tjana besmrtnosti je živeti život dostojan sećanja!