OTIŠAO JE BOŽIDAR GNJECA PEROVIĆ VALJEVSKI DENIS LOU ^Featured

Na Sretenje u  nebesku svetlost je dostojanstveno i tiho ispraćen  jedan od najvećih, što je fudbalsko Valjevo ikada dalo, Božidar- Gnjeca- Perović (1939-2024), valjevski Denis Lou.

Na svoj jedinstven način, više od dve ipo poslednje decenije bitisanja u svom gradu Valjevu sa sličnima sebi, Perović je gospodski, a takav je bio ceo svoj vek, tražio put povratka valjevskog fudbala.

Postao je deo svetlosti da sa  Đuricom,  Tekirom,  Rajom, Borom Grujom, Radom Ćorom, Palentom, Žilom, Džonsom...  igra nebeski fudbal.

Nije se nikad spustio na nivo secikesa,  skorojevića i vucibatina što se kote godinama. Izlazak  iz kazamata u kome bukagijama okovan čami valjevski fudbal nije dočekao. Nije dočekao dan ustanka i pobede. Zlo  hara a naš dobri Gnjeca je   otišao, nadamo se u bolje društvo. 

A, tamo gde se fudbal poštovao i voleo više nego u Valjevu, u vojvođanskim ravnicama očarani igrom Božidara Perovića, Gnjecu su ne slučajno, prozvali srpski  Denis Lou!

Svi su uživali prvo Gnjeca, saigrači i navijači u čaroliji valjevskog fudbaskog Merlina. A u „malom“  Valjevu   Perović, Žika Janković i  Sreten Đurica,   su činili  sveto trojstvo” Metalca, ojačano Rajom  Lazićem, Tekirom Paunovićem, Lalom Đurićem... bili su moćni poput  onog u velikom  Mačester  Junajtedu: Denis  Lou, Bobi  Čarlton i Džordž Best.

Bilo je to vreme kada je fudbal bio “opiujum za narod”.

U Valjevu je Metalac uspeo da se u jednom trenutku izdigne iznad svake politike. Postao je jači od svakog državnog funkcionera, kako su u to  vreme zvali izabrane da sa narodom obnavljaju ratom opustošenu zemlju, i zajednički grade nešto mnogo lepše, ali i da uživaju u fudbalu.

 Gnejca Perović je  igrao je i živeo za fudbal u vreme kada je postojao u svemu sistem vrednosti, pa samim tim i u svetu fudbala.

Valjevo je prepoznalo  vrednost Perovića i ne pitajući za cenu, i Gnjeca se 1965, vratio iz Novog Sada, da ponovo zaigrao  u svom Gradu. A bio je preko potreban, jer nije bio fudbalski dragulj, već dijamant, lako prepoznat i nemerljivo potreban. Gnjeca je bio je majstor fudbala od koga su čuvari bežali. Gospodara lopte najvažniji rekvizit fudbalske igre je baš “slušao”. Krotko je izvršavao sve Gnjecine “zapovesti“. Lagan, krhke građe, graciozanim potezima je plesao po terenu  dovodeće rivale do očaja, spremne  da pokušaju i fizički da mu naude. Ali  stići Gnjecu je bilo ravno jurnjavi vetra u planini.  Lopta bi nestajala posle Gnjecinih lucidnih driblinga,  a protivnici su izbegavali duel sa Perovićem, jer  znali su ih čeka finta od koje spasa nema. Gnjeca je bio  igrač prefinjene tehnike, i lucidnih nepredvidivih poteza. Finte u mestu ili u trku svejedno,  i mogućnost da  lopta proleti kroz noge, čuvaru, dovodili su protivnike do očaja.

 Perovićev pregled igre, lucidni pasovi, čuvanje lopte, naravno najlepše u fudbalu, golovi,  bili su magnet za publiku i grmljavinu  radosti na tribinama.

A fudbasko znanje pored urođenog talenta Gnjeca je sticao kod  Škobe, Triše Jovanovića, Miška Lazića,  Bebice Miloševića...

Na početku 60-ih prošlog veka, politička fuziju Budućnosti i Radničkog, iznedrila je nešto treće, FK Metalac. Druga liga je bila nedostižan cilj  za ekipu trenera Dragoslava Škobe Filipovića. U dva navrata Pančevci i Subotičani su prošli, a Metalac nije iako je imao uvek bolje igrače. Zaustavile su ga povrede, sudije,  penali, konačno neorganizovanost, i veština da se uhvati u koštac sa „nevidljivim“ rivalima.

Trebalo je vreme da prođe da se  stara družina pojačana novim talasom igrača ponovo okupi. U društvu za velika dela mesto je bilo rezervisano i za  Božidara Perovića. Posle sjajnih sezona po vojvođanskim  klubovima Bačkoj iz Bačke Palanke i  Novom  Sadu, Dragoljub Milošević Bebica, trenerčina par ekeslans, kasnije sa uspešnom karijerom u Jugoslaviji i Španiji, okuplja stari-novi tim.  Zvezdin  trener  Pera Ćosić, logistika iz Beograda, ali pre svega igra na terenu konačno  donose prolaz. Osvojena titula u Srpskoj ligi je najvila i viši rang Drugu ligu.

U kvalifikacijama sa Hajdukom iz Kule, 1969-te, Gnjeca je igrao mestralno. Sa  dve pobede Metalac postaje član  Druge ligu Sever. Utakmice sa  subotičkim  Spartakom ,  zrenjanskoim Proleterom,  Novim Sadom, Bačkom, Osijekom i Metalcem iz istog grada, Dinamom iz Vinkovaca, BSK-om iz Slavonslog Broda, Borovom,  Jedinstvom iz Brčkog, Radnikom (Bijeljina), Zemunom... bile su  fudbaski  praznik.

Vladika Ladavec–Džons, Popović, Laca Velimirović, Mića Petković, Tešić- parfem, Piklja Savković,  Braca Brajović, Žika i Nine Janković, Žile Prodanović, Lale Đurić,  Tekir Paunović, Raja Lazić, Pidon Milosavljević, Time Mašić  pojačani  Palentom  Simovićem iz Mionice, Borom Grujičićem  sa Uba, Bracom Đorđevićem  i Perićem iz Koviljače, Lečićem iz Loznice, novim biserom Cigom Petrovićem, Štacom Vljakovićem,  Bubom Petrovićem...  sa vođom  Sretenom  Đuricom i prvom violinom Gnjecom Perovićem, bili su otkrovenje Druge lige.

Kako je rekao „tehniko“ Novog Sada, uvaženi Hugo Ruševljanin,  Miljanu Miljaniću, tvorcu moderne Crvene zvezde i novog pravca u YU fudbalu: „Da sam imao valjevski Metalac, nikada ti sa Zvezdom ne bi bio prvak Jugoslavije".

Ubrzo zbog povrede Perović 1970. završava blistavu  karijeru. Do kraja života ostaje uz svoju pored porodice, najveću ljubav, fudbal.

Porodica, prijatelji i poštovaoci su ispratili fudbasku ikoni i ljudinu, skromnog uvek pozitivnom energijom "naoružanog"  Božidara Perovića-Gnjecu u večnost 14.februara, na Sretenje, na Novom groblju u Valjevu.