IMA LI NADE ZA SPORT U SRBIJI ^Featured

Kako je pogađao protivničke golove i tresao mreže svih rivala na put dok nije postao sa svojim drugovima gospodar  prstenova Srbin iz Crne Gore, rođen u Dubrovniku a zatim ka slavi koračao u Jadranu iz Herceg Novog i Partizanu,  Andrija Prlainović je  jedini posle osvojenog nedostajućeg zlata  generacije u Riju smireno gađao i postigao najlepši gol u karijeri. ,

"Ovih osam medalja ovde (na OI u Riju) nisu proizvod sistemskog ulaganja. U Srbiji praktično više nema profesionalnih vaterpolo klubova, svi su pred stečajem. Mi smo sa svoje strane uradili što smo mogli. Nije trenutak da se sad pričam o tome, ali vi novinari i mediji u Srbiji, krenite slobodno već od sutra. Znate sve dobro, šta je potrebno sportu, ne moramo mi sportisti da se zameramo političarima, ministrima i vrhu države. Vi dobro znate šta je potrebno sportu.  Nemam šta da dodam na to. Vi ste oni koji kontrolišu šta će se pojavljivati u medijima. Uopšte nije pitanje medijski tretman reprezentacije, nego sporta. Nadam se, tačnije uveren sam da će se to popraviti od sada. Mi smo sa svoje strane uradili što smo mogli" sručio je istinu u mikorfon RTS-a Prlainović..

 Usledile su (ne)očekivane i  totalno o neosnovane "polemike" da li su olimpijci imali adekvatane uslove, etikatran je  “ološ” što omalovažava uspehe i medaljaše, i konačno nepotrebna i nevešta odbrana Davora Štepaneka i Ivane Španović da im je država omogućila sve  potrebno za rad i naporne pripreme.

Politka je ponovo iznad sporta, a potvrda je da nedelju dana po dolasku najboljih   iz Rija nema reakcije nadležnog ministra i ponude rešenja za promene  na bolje u sistemskom finansiranju sporta u Srbiji.

Prlainović je ukazao na problem vaterpola.

VK Bečej je dana ametarski klub, Radnički iz Kragujevca se gasi, Crvena zvezda je državnim parama stigla do krova Evrope,  Partizan fabrika reprezentativaca još iz vremena SFRJ, je na izdisaju. Većina klubova su  klinički  mrtvi , neki su ugašeni a svi su "na suvom".

Beograd danas ima pet puta manje funkcionalnih zatvorenih bazena nego pre četvrt veka, a u Srbiji zatvoreni bazeni su retkost. Uslov za neko igra vaterpolo, mora da bude vstan plivač.

Škole plivanja su besplatne samo kad ih lokalne samouprave organizuju preko raspusta, a tad je interesovanje toliko veliko da gužve obično pojedu efekte. Škole plivanja se plaćaju, obuka traje do dva meseca cene su zavisno od sredine od 5 do 10.000 dinara, pa bazni sport, i elementarna veština postaju privilegija.

Neplivačima je doživotno uskraćeno pravo rekreativnog plivanja, pored trčanja najmasovnijeg i sa medicinskog aspekta, najzdravijeg sporta.

Istraživanja u pokazuju da 30-40 odsto srednjoškolaca nije u stanju da trči 800 metara, a čak 70 odsto dece ima ravna stopala, i naravno krivu kičmu.

Država Srbija je pobegla od "socijalističkog" modela i gurnala sport u ambis.Zakon o sportu je mrtvo slovo na papiru, i nudi probleme a ne i rešenja.

Nekada u Titovo vreme generaciej svoj sportski život počinjale na na časovima fizičkog, na školskim prvenstvima. Svi su bili dobitnici, najtalentovaniji su odlzaili u klobove,a svi drugi su zavoleli sport, i ostali mu privrženi.

Najvažniji detalj sve je bilo stručno i besplatno, a sale su koristili klubovi  za  treninge dece.

Sindrom trulog izrabljivačkog kapitalizma je iznedrio komercijalni efekat rada sa decom.

Umesto dece stokilaši izazivaju sudbinu da im srce prepukne od napora na rekretivnim druženjima. Klubovi, ne svi bavljenje dece sportom u "svojim" školskim salama i na otvorenim pre svega fudbalskim terenima naplaćuju od roditelja, da zlo bude potpuno održavanje terena i sala plaća narod svojim novcem.

Privatne škole škole fudbala i košarke žive kao i "udruženja građana" od članarina, a one po nedavno usvojenoj uredbi ne mogu biti veće od 10 odsto prosečne plate u lokalu( od 35.000 do 50.000 dinara zavisno od sredine).

"Školice" su čista komercijala u odelu "Crvenkape u vuka " i način da se “ovčice šišaju”.

Nema uslova da se prioritetno istestiraju sva deca, otkriju afinenti i talenat, jer gospoda sa plaćenim terminom pojedu časove za aktivaciju sporta u školama. Baš ti kvazi stručnjaci su svojom  nestručnošču i danas najveći problem sporta, i za neverovati je , ali svih oblasti života!

Poremećen sistem vrednosti, negativna selekcija i pogrešni ljudi na pravim mestima, u obrazovno-vaspitnom sektoru ostavljaju i najveće posledice. Škole fudbala, košarke, odbojke, raste kao pečurke posle kiše, jer su put do sigurne i lake zarade.

Umesto edukacije i rada sa decom glavni cilj  je okupiti što više dece i uzeti što više novca od članarina. Treneri mahom nisu stručna lica ni pedagozi,a "komercijalicaja dečijeg sporta" je izvan društvene kontrole.

Kroz fizičku kulturu deca brže fizički i mentalno stasavaju, razvija se timski i pobednički duh, pojedinačna odgovornost, sistem vrednosti, pogled na svet. Osim  što sa  decom rade lica bez ikakve stručnosti još  veći problem su rodiitelji koji u svojoj deci vide  Mesija, Ronalda, Teododića, Bogdanovića..

Umesto da bude vrhunski profesionalci i treneri mlađih kategorija, su tezgaroši, skupljači harača(članarina),što je i bit njihovih karaktera, bez stručne ,pedagoške i psihološke potpore.

Država je danas narodnim parama isplatila olimpijce osvajače medalja, a nagrade su medju najvećim u svetu.

Država 25 godina ne rešava sistemski ko može u sportu da radi sa decom, kako da oživi školska takmičenja, jer u sportu vedre i oblače “dominatori” iz vlasti, mada ima izuzetaka. Ubsko Jedinstvo je u vlasništvu Nemanje Matića, reprezentatvica Srbije, internacionalca u Čelsiju.

Za privatizaciju Zvezde nema se snage, a za sistematsko rušenje i uništavanje Partizana u protekle dve godine i previše bode oči.

Predsednik Sindikata profi fudbalera Mirko Poledica je podsetio da snagu koristimo za cepanje drva, a za privatiazaciju fudbalskih klubova  su potrebni dobra volja vlasti i Zakon.

Slavni košarkaš Ljubodrag Duci Simonović smatra da su uspesi sportskih gladijatora u Riju kompenzacija za svakodnevne poraze.

"Potlačene radne mase su su dobile još jednu iluziju,a oni koji vladaju i pljačakaju kupili su vreme da u senci sportskih uspeha mogu da rade svoj zločoinački posao. Pobedili su , zapravo,kapitalisti,korumpirani i odnrođeni političari , mafijaške bande koje drže sport u šaci..Sportiste plaćaju oni koji otimaju novac od radnika , oni koji su naši gospodari. Pobede na sportskom polju samo su učvršćivale položaj vladajuće klase,a i nisu inicirale borbu potlačenih  za svoja ljudska i građanska prava. Od radnika i njihove dece stvara se depolitizovana “navijačka masa” Kada se slegne zaslepljujuća euforija ljudi će se suočiti sa rezulatom “velike sportske pobede”: zatvorene preostale knjižare i čitaonice i otvorene ove sportske kockarnice, u čijem otrovnom smradu truli naša mladosts zaluđeni “sportskom slavom” i snovima o “velikim parama”. Još više mladih baciće knjigu i propasti  na sposrtkim terenima, umesto škola i pozorišta zidaće se novi i sve veći stadioni   i hale za sve brojniju sirotinju, nema dilemu Ljjubomir Duci Simović sa referencom Svetskog šampiona u košarci 1970. u Ljubljani i najboljeg igrača šampionata, dosledan da ne igra za Jugoslaviju posle dokazanog dopinga košarkaša Portorika na OI u Minhenu 1972. godine., najbolji košarkaš Crvene zvezde svih vremena ,bez dileme ko je danas ko u Srbiji,

“Mi treba da se borimo protiv kapitalističkih bandi, i političara koji uništavaju naš narod; koji su prodali Kosmet, pripremaju odcepljenje Stare Raške i Vojvodine, koji nas uteruju u Evropsku unijui NATO; koji od naše dece prave pedere i lezbejke, koji dozvoljavaju Amerikancima da nas zaprašuju kao insekte, i truju naša polja i vodu, koji uništavaju porodice i kulturu, slobodarsko dostojanstvi ljudi, koji našu Majku –Srbiju bi da svedu na snishofdljivu kurvu kapitalistčkih klanoiva što vladaju Evropom i Amerikom” nedvosmilen je magistar prava, i doktor filosofije Ljubodrag  Duci Simonović, izrazito kritičan i istrajan u svojoj borbi protiv  kapitalizma i savremenog olimpizma.