Tako je već nekoliko  godina, od kada su jedan iloi više nepomenika postavili već pomenutu spomen-ploču, i uklesali krst i ime Živan Đurđević. Bez ičega više.

Svako normalan će pitati, ko  je  Živan,  kada je živeo, šta je radio.

I dalje se krije istina o čoveku sa spomenika, bez objašnjenja zašto baš njemu  počast. Neko će pomisliti novi neznani junak, ali sa imenom i prezimenom.

Živanov spomenik ima svoju istoriju, kao i svako vreme i ljudi u njemu.

Decenijama je na postamentu  stajala spomen-ploča sa natpisom dostojnim  spomenika. Detaljni podaci sa  uklesanom zvezdom petokrakom i tekstom koji sadrži istinu:

 “Na ovom mestu je  25. maja 1943. godine, mučen je, i za ražanj vezan i na vatri pečen od izdajnika naroda, četnika sve dok nije izdahnuo – Živan Đurđević, narodni heroj, zemljoradnik iz Balinovića, član Komunističke partije Jugoslavije, ilegalni partijski radnik u čijoj je kući bilo partijsko uporište i sedište Okružnog komiteta KPJ za Valjevo”.

Izlivena spomen-ploča je krasila postament decenijama. Ali su stigli naslednici zla da je odvale sklone od očiju. 

Spomenik jebio  zatrpan  gomilom smeća, korov se širio kao kuga.

Na bisti su  vidljivi tragovi pokušaja krađe, ali nije se dao Živan, ostao je na mestu svog stradanja da im i dalju  bode oči i prkosi zlu.

Uspeli su da odvale spomen-ploču,  i nema je do danas.

Setio se neko da "zamoli" uoči poslednjih  gradskih izbora u Valjevu neke ljude da se late posla. Spomen kompleks je uređen. Odneto je smeće, zasađeno cveće, opšti izgled je grupa SPS-ovaca upristojila, ali para za struju i kamere nije bilo, iako je neko baš na tom detalju insistirao. Da Živan sija i noću i danju, dok se ne izlije nova ploča sa originalnim tekstom!

Za čuvare istorije Živan Đurđević je SAMO NARODNI HEROJ, član KPJ, partijski ilegalac, učesnik NOB-a, partizan i borac za slobodu. Živana su  četnički zlotvori svirepo mučili i ubili na bestijalan manijalki  način.

Nema istine o Živanu jer istina i činjenice se ne uklapaju u zvaničnu politiku i ideologiju eve Srbije. Istina je zbrisana sa Živanovog spomenika, kao i petokraka, simbol borbe za slobodu protiv nacista i fašista, borbe za bolji i pravedniji svet socijalističke Jugoslavije. Podobno parčemermera sa  krstom i imenom obmotano žicom stoji i dalje.

Kreatori nove realnosti nemaju ništa protiv da spomenik "ukrašava"  samo ime i prezime čoveka kojem je posvećen. Za njih je i to izgleda previše.

I tako će biti zna se do kada, a taj dan, slobode istine ljubavi, ljudskosti i poštenja se približava, ma šta mislili  revizionisti istorije. 

Preveliko je nasleše NOB-a,  partizani i antifašisti su  trn u oku nacionalista i izdajnika roda svog, što tridesetak godina sistematski prećutkuju, guraju pod tepih, skrnave i falsifiokuju istoriju do zaborava.

Tvorci današnje epohe, rušioci sistema vrednosti, što siluju zdrav razum, bi  da  izbrišu iz sećanja najsvetlije likove iz bolje prošlosti.

U brisanju, iskrivljavanju i negiranju antifašističke tradicije ponekad pokazuju i znake kreativnosti, tako su uspeli da prikriju HEROJA Živana Đurđevića. iza spomenika podignutog u njegovu čast.

A Živan i delo njegovo su kao i hrabrost u nepokolebljvost Stjepana Filipovića, Žikice- Španca, sestara Ilić, Nade Purić, Milice Pavlović - Dare, Rada Končara, Save Kovačevića, Lole Ribara, i koliko još narodnih heroja su besmrtni.

 Živan je rođen 1891. godine u Balinoviću kod Valjeva, živeo je život seljaka iz siromašne porodice, ali bistrog uma prepoznao je zlo i okrenuo se dobru. Od početka narodno-oslobodilačke borbe pomagao je partizanima protiv fašističkog okupatora. Sakrivao je i negovao ranjene partizane, u svojoj  kući, sedištu Okružnog komiteta KPJ. Živan je bio prvi čovek za vezu sa partizanskim jedinicama u okolini.

U proleće 1943. godine, 25. maja ujutru, po dojavi iz Živanovog okruženja četnici Dražine Gorske garde, pod komandom kapetana Nikole Kalabića opkolili su Živanovu kuću. Odmah su ubili Milana Kitanovića, člana Okružnog komiteta. Živana i njegovu decu, trinaestogodišnjeg sina Marka, malo starijeg Radomira i četrnaestogodišnju kćerku Cvetu pohvatali su, vezali i besumučno batinali. Mučenje nije pokolebalo  Đurđeviće, ništa nisu priznali. Četnici su krenuli da ih sprovedu u svoj štab, kad je Radomir uspeo da se odveže, pucali su mu u leđa, pogodili ga u kičmu, a potom su ga na Živanove oči zverski tukli dok nije izdahnuo.

U knjizi “Četnički pokret Draže Mihailovića 1941-1945” Branko Latas i Milovan Dželebdžić opisuju šta se posle dogodilo, zaključno sa mučeničkom smrću Živana Đurđevića: “Živan je samo odgovarao: ‘Ne znam, ne znam ništa’, pa čak i onda kad su mu zaklali jednog od sinova. Na Debelom Brdu produžili su s batinanjem, pa kada ni to nije pomoglo, četnici su naterali Živana da ide po žaru. Živan je sve te muke stoički izdržavao. Tada su četnici, već izbezumljeni, skinuli Živana golog i privezali ga za ražanj. Kad je Živan i poslednji put odbio da bilo šta kaže, zločinci su počeli da ga živog peku. Umro je u najvećim mukama, ali četnicima nije ništa odao”. Zbog besprimernog heroizma i Živan je 27. novembra 1953. proglašen za narodnog heroja Jugoslavije.

Po današnjim kanonima Živan nije heroj, kao što to nisu ni mnogi drugi partizani, partizanke i antifašisti koji su umirali u mukama, ne odajući svoje saborce. Danas politički i ideološki moćnici heroje bi da nametnu, da su to masovne ubice i koljači svog naroda. Otrpeti mučenja više nije herojski čin, herojstvo je mučiti nevine i nemoćne.  Živan  koga su četnički zlotvori živog pekli nije heroj, heroj je onaj što ga je mučio i pekao na lomači. Naopaki svet  nacionalista, šovinista, ideologa  krvi i zla, neočetnici i slični zlikovci su sve glasniji.

Četničke zapovednik Nikola Kalabić, rehabilitovan je 19. maja ove godine, samo šest dana pre osamdesete godišnjice Živanovog ubistva. Kalabić više nije zločinac, pa zato ni njegove mnogobrojne žrtve nisu više mučenici i heroji. Četnici su odavno proglašeni div-junacima, rodoljubima, čak i borcima protiv fašizma, iako su bili kvislinzi i kolaboranti.

Današnjim nastavljačima četničke ideje bilo je važno da rehabilituju Dražu Mihailovića i njegov pokret. Jedino što se ne uklapa u zvanični nacionalistički narativ jeste levičarska, revolucionarna, antifašistička, slobodarska, narodna, jugoslovenska, internacionalna borba Narodno-oslobodilačkog pokreta, pa se zato i briše, falsifikuje, sakriva i gura u zapećak.

U okviru tog revizionističkog projekta, uništavanje i skrnavljenje partizanskih spomenika je postalo maltene svakodnevna praksa, takoreći deo folklora. Vandali po slobodarskim spomenicima ispisuju nacionalističke parole, grafite i kukaste krstove.

Spomenici su uglavnom zapušteni i prepušteni nemilostivom zubu vremena. Mnoge spomen-ploče su razbijene, biste partizanskih heroja volšebno iščezavaju, jedna spomen-kosturnica je čak korišćena kao tor za ovce.

Pali borci padaju u dobro organizovani, sistematski zaborav, kako nas ne bi podsećali na to da zatvaranje u nacionalistički brlog i robovanje okupatorima, stranim i domaćim, nije naša jedina sudbina. U brisanju antifašizma vandali se ne služe samo čekićem, sprejom i metalnom šipkom, već i znatno blažim oruđima poput štambilja i administrativnih akata. Tako su razne gradske komisije svojim odlukama uklonile nazive ulica po narodnim herojima i pojmovima vezanim za Narodno-oslobodilačku borbu.

Strategija zaborava u slučaju spomenika na Debelom Brdu je, novotarija.

Kad nije uspelo uklanjanja ili skrnavljenja biste, odvaljena je izlivena u livnici spomen ploča, i stavljena parče mermera, da sakrije ko je bio čovek čiji je lik izvajan, čime je to zavredeo spomenik i sećanje svih koji danas žive.

Nadležni svoj prljavi posao prikrivanja istine, overavaju tako što postavljaju na čelo SUBNOR-a penzionisane polupsimene ulične prašinare penzionisane džandare, slične onima što su 1941. 7.jula zapucali na partizanskog komesara Žikicu Španca i partizane u Beloj Crkvi. Oni su izgubili svoje lude i osione glave, ali su od već više puta pominjanih  proglašeni za žrtve bratuobilačkog rata.

Ovi što su hteli su da postave novu spomen-ploču, nisu dobili bitku. Rata nema, ali istina će izaći na svetlo dana. Stari tekst sa spomenika Živanu Đurđeviću da su četnici bili izdajnici svog naroda, što su patriote i rodoljube su vezivali za ražanj i žive pekli i spaljivali, će ponovo zaživeti. Istina je samo jedna, nije po kanonima današnjeg poretka u Srbiji.

Ali ima samo jedna  istina o Živanu Đurđeviću. Istoričar, novinar i književnik Zoran Joksimović objavio je 1974. godine knjigu o Živanu Đurđeviću pod naslovom “Jači od vatre”.

Da, zaista je narodni heroj iz Balinovića bio jači od vatre i od straha od smrti, ali revizionizam ga trenutni ruši. Mračni doba traje i na okupiranom Kosovu i Metohiji. Kao i sva zla što su se desila i prošla, i ova trenutna  okupacija zla i pošasti, i mračno doba ima svoj kraj-

A danas je 15.septembar Dan oslobođenja Valjeva od nemačkih okupatora i domaćih izdajnika. Dan Grada više nije 15.septebar, nema više ulice slavnog imena, ali se 15.spetmbar 1944.godine ne može izbrisati ni zaboraviti. 

Slava herojima!

Živela sloboda!