Armada od 300.000 austrougarskih vojnika u pohod da dokrajči Srbiju je razbijena. 

Neposredno uoči  početka Kolubarske bitke 14. novembra 1914,  komandu  preuzima  general Živojin Mišić, odlučan na kratkotrajno povlačenje središnjeg dela srpske vojske.

 Protiv preko 400 austrougarskih topova stajali su nešto malobrojniji srpski, samo... sa srpski nisu imali ni municije.  Apeli naše vlade da saveznici hitno pošalju granate - uslišeni su. Francuska je pristala da pošalje municiju, ali kako je ona prosto daleko, Grci su se složili da je isporuče, pa da njima Francuzi to kasnije nadoknade. Samo, kada je municija stigla, ispostavilo se da su čaure duže za 2,5 milimetara, pa su bile neupotrebljive za srpske topove. Ipak, naša vojska nije očajavala. Municija je vozom transportovana do Niša, gde je demontirana. Potom vozom hitno prebacivana u Kragujevačku topolivnicu (kasnije Zastavu) gde su čaure skraćivane, pa opet jedna po jedna punjene, a zatim prugom - pravo na front.

 Drugog decembra na front je stigao i čuveni "Đački bataljon".

Odvažnih 1.300 kaplara. 

Nisu  to bila deca kao što mi danas odmah pomislimo kada kažemo "đaci". To su bili mladići, studenti, najbolje što je Srbija čuvala za budućnost, a koji su, zbog studentskih dana u Srbiji i inostranstvu, bili oslobođeni služenja vojske. Oni su u teškoj, jesenjoj situaciji te 1914. prvo došli u Skoplje da završe podoficirsku školu, a onda, pre nego što su i naučili sve što bi trebalo znati, dobili taj najniži podoficirski čin, kaplarski, i poslati svuda gde se Srbin borio protiv Austrougara.

Pojava srpske omladine, srpske inteligencije, koja je uz pesmu krenula i stigla na front, digla je moral vojnicima, koji su maltene odustajali od svega, videvši bezizlaznost situacije. Tek oko 400 "đaka-kaplara" nepovređeno je izašlo iz Kolubarske bitke.

A u nju su, zaista, ušli sa pesmom. Prva četa pevajući "Oj Srbijo, mila mati". Druga "Ej, trubaču, s bujne Drine". Treća "Srbi, ustajte, svoje ne dajte". Četvrta "Gde je naša Vojvodina? Živa nam je sahranjena. Al'ostaše deca njena". Da, pevajući. Pa sad zamislite kako je izgledala njihova pojava međ' ostalom vojskom, kad stigne mladost Srbije - da za Srbiju položi život.

Austrougari su 3. decembra pripremali pobedničku paradu u Beogradu. Tog dana Mišić naređuje opšti napad svoje Prve armije. Austrougari, misleći da je srpska vojska u rastrojstvu, da je razbijena i nepostojeća, pružaju otpor koji nije dovoljan. Bivaju zatrpani artiljerijom. Kragujevčani su uradili svoje. I Nišlije. I železnica, hvala joj onako čudesnoj za sve. Ostatak Srbije, tamo na frontu gde je bilo skoro svako naše muško, juriša. Austrougari bivaju pregaženi, iako su tukli svim i svačim one "mrtve" koji su rešili da žive.

Ostale srpske armije nisu imale tolikog uspeha isprva, ali je razneti austrougarski centar, u kome je sa dve trećine celokupne "balkanske vojske" komandovao Oskar fon Poćorek, uslovio da se ostali delovi okupatora polako povlače, da ne bi ostali odsečeni. To su druga i treća srpska armija iskoristile za silovite juriše i skoro mesec dana nakon što se činilo da Srbiji preti slom, 15. decembra Beograd je oslobođen, čime je stavljena tačka na veličanstven preokret u istoriji ratovanja.

 Tačka na Kolubarsku bitku, bila je smena  Poćoreka, a je Mišić postaje vojvoda, Italija ušla u rat na strani Srbije i saveznika, a Bugarska na godinu dana odložila svoj ulazak u rat na strani neprijatelja. 

U Kolubarskoj bici iz stroja su  izbačeno oko 273.000  vojnika okupatora. Ali, i 153.373  srpska ratnika. Bog da im duše prosti.

Među onima koji su pali, i to kao novi kaplari koji su, njih 1.300, pošli iz Skoplja, bio je i Ban Nušić, sin našeg proslavljenog komediografa Branislava Nušića. U šinjelu je već imao pripremljeno pismo za oca.

U njemu je pisalo:  "Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam pao na braniku otadžbine. Za ostvarenje onih naših velikih ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine (tada su širom Srbije organizovane velike demonstracije, ili kako se tada govorilo "manifestacije", zbog toga što je Austrougarska anektirala Bosnu). Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim. Ali... Takva je sudbina. Tvoj sin, Ban".

Nije Ban bio jedini sin poznatih ljudi koji su se borili za Srbiju. Dvojica sinova generala Pavla Boškovića, upravitelja Vojne akademije, našla su se u savezničkoj bolnici. Jedan francuski lekar bio je u šoku, pitajući "Zar generalski sinovi u prvoj borbenoj liniji!? Zar i oni tako ratuju i tako ginu?!". Odgovorio mu je jedan srpski seljak, Šumadinac: "Vidiš, gos'n doktore... Svi mi imamo različite očeve, ali samo jednu majku - otadžbinu. E, za tu majku Srbiju ginemo ti svi mi bez razlike".

Branislav Nušić, na dvadesetogodišnjem pomenu srpskim kaplarima, toj paloj budućnosti naše zemlje, govorio je u novembru 1934. ovako:

"Ni zvona crkvenih zona, ni plotuni počasne paljbe, ni vojničke fanfare, ni bučni horovi ne mogu zaglušiti reč naše mrtve dece. Ona je tu, ona lebdi nad nama. Ja, koji sam bliže smrti no životu, ja je čujem. Vi koji ste bliži životu no smrti, vi je osećate u duši... U ovom danu polažem vam, deco naša, najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza. Ali, pravi spomenik vama palima, podići ćemo ako budemo kadri da sačuvamo sećanje na vas".

Istina o junacima se mora čuvati, da ne brukamo sebe, i njih na prvom mestu, da,  da se zna!