Posle tri decenije od kada je zakoračio na košarkašku scenu valjevski internacionalac Bojan Tadić je dobio je dostojnu naslednicu, pod obručima. Kćerka Ana je sa nepunih 18 godina poslednjeg dana jula u Mađarskom Šopranu u dresu reprezenatacije Francuske osvojila titulu šampiona Evrope, i bila medju najboljima!
Po dolasku iz Mađarske obrela se u Valjevu da podeli radost u porodičnom krugu restorana Kuća, sa ocem Bojanom i stricem Nebojšom u mladosti poput mlađeg brata itekako zapaženom u svetu sporta.
Ana je sa Francuskom u velikom finalu juniorskog šampiona Evrope pre nego što je čula u njenu i čast još 11 vršnjakinja iz reprezentacije grmljavinu Marseljeze, nanizala sedam velikih pobeda. Tri u grupi sa domaćinom Mađarskom, Hrvatskom, čak sa 50 koševa razlike, i Slovenijom, a zatim protiv Litvaniki, Italijanki i Letonki na putu do finala.
Da sreća bude potpuna sa trona je konačno skinuta Španija, i to sa preubedljivih 74:44!
Naravno, Ana je kao starterka u selekciji Trikolorki obeležila finale sa 10 poena, tri skoka i jednom asistencijom.
“Sanjam i dalje svoj sportski san. Posledjnjeg dana jula doživala sam najveću sportsku radost. Bile smo tim, od početka do kraja šampionata. Dugo smo se spremale za ovu titulu, a i naš trener je konačno posle četiri godine i niza drugih mesta konačno postao prvak Evrope. Pre tri godine smo se okupile u Parizu, igrale smo i senirosku Drugu ligu proteklih godinu dana. Za šampionat u Mađarskoj smo se pripremale puna tri meseca. Iza našeg uspeha stoji veliki rad, odricanje i vera da možemo do titule".
Svaki utakmica je imala svoju specifičnu težinu.
“Protiv Litvanije je bilo najteže u osmini finala, a pre toga protiv Mađarica u grupi. Naravno u nokaut mečevima je uvek najteže. I Litvanke, Italijanke i Letonke su poput Španjolki izuzetno dobre selekcije".
Srbija je bila samo jedanaesta.
“ Srbija je bila u teškoj grupi sa Španijom, Litvanijom i Belgijom. Najvažnije je da su pobedom protiv Holandije 73:58 izborile opstanak u u elitnoj grupi,a sa malo sreće mogle su biti umesto 11. medju 5-6 reprezentacija u Evropi.
Igra na tvojoj poziciji zahteva izuzetne fizičke predispozicije.
U košarci sam zahvaljujući porodici od osme godine. Ozbiljno treniram već četiri godine. Sa svojih danas 195 centimetara, u igri se oslanjam na leđnu tehniku i i šut, a ne na snagu kao većina saigračica u reprezentaciji. I ne žalim se, šut me služi, a i brzina i tehnika sve više dolaze do izražaja, na “lou post” poziciji. Školu ne zapostavljam. Evropska privatna biznis škola traje, pravi je odmor posle svakodnevnih 6-7 sati treninga”.
Predah u Valjevu svakako prija.
“Svi vole pobednike, i dolaze prijatelji da pozdrave mene, oca, strica da čestitaju.
Nije izostalo i pitanje da li priželjkujuje i jednog dana plavi dres, ali Srbije.
Moje srce je podeljeno između Francuske i Srbije. Od Marine Maljković uče i Srpkinje i Francuskinje. Vrlo smo slične, Sve ovo je samo igra. Nikad se ne zna sve je moguće. Srbija je prvak Evrope, ima fantastičan tim, i ponovo ističem velikog trenera"
A zatim i najlakše pitanje , za koga će navijati na Olimpijskim igrama u Riju.
“Za svoje”
Naizgled zagonetan odgovor, ali jasno je, krv nije voda. Po ocu Valjevka, rođena u Beogradu, lako je zaključiti da joj je plavi dres zemlje iz vremena kada je rođena bliži srcu, ali kad dođe vreme Ana će odlučiti.
Dani slavlja brzo prolaze, stižu nova iskušenja
“Čim napunim 18 godina u septembru ozvaničiću i svoj prvi profesionaloni ugovor sa Mondvilom, prvoligašem sa severa Francuske, grada blizu velike luke Avr”.
Valjevo ima svog košarkaškog boga Miloša Teodosića!
Poželimo i Ani, zdravlje, sreću i uspeh u karijeri, i naravno Teo da joj bude inspiracija i uzor na putu do novih titula i trofeja-
