IN MEMORIAM LJUBOMIR BOGDANOVIĆ – ĆUBE(1937-2022) ^Featured

U Valjevu je danas u 85. godini  preminuo Ljubomir Bogdanović – Ćube, čovek sporta, rukometa,  iz vremena za nezaborav.

Ćube je u svemu što je radio,  ostavio neizbrisiv trag.

Svestran u mladosti, igrao je  fudbal,  mali fudbal,   basket, ali rukomet na prvom mestu.

U Radničkom se sa  Žikom Kraljevićem, Ljubisavom Brankovićem, Lukom Stančićem, Antonijem Purićem, Zoranom Marićem, Ranom Stojnićem, Vojom Cerovićem, Colom Rakićem, Srejom Budimirovićem se najpre  dokazao kao igrač velikog rukometa.

Od  1959. godine i formiranja  RK „Metalac“ Ćube je standardni  prvotimac, levi bek šuter, paker pre svega. Žario je i palio malim rukometnim terenima do  1973. godine

Od 1965. godine počinje život trenera. Vodi i igra za Metalac do kraja 1971. Godine. Od juniora, valjevskih srednjoškolaca formira  tim koji je 1967. godine osvoja titulu juniorskog prvaka Srbije i potom i titulu pobednika na međunarodnom Dunavskom kupu u Bratislavi. U leto 1969. godine „Metalac“ na kvalifikacijama u Kragujevcu, stiže do Jedinstvene rukometnu ligu Srbije.

Ćube je uspešno vodio Metalac  od 1979. do 1981. godine, kada je ostvaren plasman u Međurepubličku ligu Srbija – Crna Gora.

Iz Ćubove radionice  potekli su najveći valjevski rukometni boseri Vladimir Pejović- Peja, Nikola Jevremović- Gužva i Vojislav Andrić Mađar.

Valjevci pamte Mladenovića, Gala Stojnića, Teču Divnića, Igića, Zorana Plavšića-zvonceta, Nikolića, Žekića, Đorđevića, Rosića godinama stubove igre   Metalca.

I drugom mandatu Ćube je iznedrio  novi  valjevski rukometni talas  Jokanovića, Vasiljevića, Nenadovića, Stanojevića, Lazić-Gulina, braću Miroslava-krompira i Bratislava-kušlju Petrovića, Gorana Tošića, Arsića,  Mikija Plavšića, Miću Petrovića ...

Ćube je bio trener prilagodljiv na inovacije i tendencije u tadašnjem rukometu. Postavio je prepoznatljivu igru Metalca (odbrana 3 – 2 – 1 i napad sa dva pivotmena). Strog, i pravedan trener sa darom za atmosferu i specifičnim šarmom, napravio je  harmoniju između iskusnih asova (Janković, Zeljić, Ilić, Marković, Stamatović, Đikić, Reljić, Đukić, ...)  i  mladića koje je uvodio u tajne rukometa. Svoje igrače Ćube je umeo da podrži i van rukometa i zato je iz rukometa stekao mnogo iskrenih prijatelja. Ali Ćuba je nije bio samo čovek rukometa isporta. Bio je posvećen svojoj porodici kao brižan suprug i omiljeni otac. Sa  velikom ljubavlju je pratio i pomagao napredak svojih kćeri i kasnije svojih unuka. Živeo je u porodičnoj kuću na levoj obali Kolubare, ali  je bio u duši  Tešnjarac,  poštovan i voljen kao da je”njihov”

Ćube je predvodio skoro nepobedive tešnjarske majstore malog fudbala. Kažu da čovek koji voli životinje, voli i ljude. Ćube je bio golubar  i ljubitelj pasa.   

Izvan sporta i porodice  Ćube je bio vrhunski  mašinbravar. Svoj radni je vek proveo  u Krušikovoj Alatnici kao  majstor, poslovođa, ali i pedagog, Na sebi svojstven način, strogo i šarmantno, je prenosio stečena znanja, mlađima.

Na žalost i ovozemaljski život kakav je imao Ljubomir Bogdanović Ćube, koji je bio tako bogat ljudima i događajima, je završen.

 Ljudima iz rukometa  ostaje  obaveza da Ćubu odaju  dužnu zahvalnost  i sačuvaju uspomenu na rukometnog velikana.

tekst priredio Vojilsav Andrić