KADA NAM ODLAZI NEKO DRAG... ^Featured

Otišao je tiho, kako je i živeo čovek sa dušom, gospodin i prijatelj, specijalista neuropsijatar dr Miroslav-Mire - Mirković - Merfi( 1939 - 2019)

Gospodin, profesionalac, humanista, čovek, ljudina. Čovek vere, nade, ljubavi, pa još i naš nepotčinjeni član crno belog sveta.

Otišao je tiho kako je i živeo, vaš poštovana porodice najdraži, gospodin i naš prijatelj dr Mire.

Kada nam odlazi neko drag,  utrnemo ne osećamo bol smrti. Bol stiže kasnije, a  posle  sve što dolazi nosi prazninu,  praznina bez dna.

Boli nemogućnost da nešto uradimo za njega.

Bole reči koje nismo rekli, a mogli smo.

Čekali smo da pobediš nemam što te je  zgrabila.

I sve boli... Iako je sve što treba urađeno, a bilo  je uzalud!

Nismo dočekali.

Danas bole uspomene i  ćutanje.

Boli to što znamo da se nikada više nećemo  sresti i javiti se jedan drugom. Popričati na naš način kratko i otvoreno, zadovoljni što smo zajedno slučajno, a u stvari namerno jer smo smo hteli. Prošli  smo nešto lepo, ljudsko, radosno, iskreno  i nemerljivo ovozemaljskim vrednostima.

Mereno samo poštovanjem i ljubavlju,  vanvremenski.

Gospodine i prijatelju postao si  deo svetlosti što zrači..

Danas sve nas boli tvoja smrt, jer  mogao si još da traješ.

Kako smo se samo radovali slatkim malim sportskim malim ljudskim pobedama, kao dokazu da sve što radimo iskreno i iz ljubavi ima smisla. Svim generacijama časnih gladijatora bio si otac i majka. To je bio samo tvoj časni ljudski izbor.

U svom poslu na svoj način si znao mlade kolege dočekaš ohrabriš, podržih i usmerih da bi kasnije bili sjajni saradnici.

Danas bole slatke  pobede podjednako kao porazi, uspesi podjednako kao neuspesi i sve staje u jednu tačku, postaje besmisleno, prazno.
Kada nam odlazi neko drag, shvatamo koliko  je sve kratko trajalo.

Odlazi odmereni gospodin  smirenog autotitativnog glasa, odvažan da uvek misli svojom glavom i kaže svakome na svoj gospodski način kaže što misli. Moćan da  nesvakidašnjom energijom humaniste pomogne ljudima i oni koji bi želeli da to budu.

Danas sa mojim pijateljem  odlazi  muzika koju je slušao, ljudi, a koliko ih je samo znao. Odlaze snovi sanjani i dosanjani, tajne, strahovi, iskrenost poštovanje, osmeh.

Ljubav samo ostaje.

Svoje dileme dragi prijatelju javno si u mikrofon radija onog našeg Valjevskog, jezgrovito i koncizno iznosio energijom glasom i stasom dostojanstveno, gospodski uvek sa merom i harizmom pobednika, sa licem, lepotom duše i tela za filmsku kameru najboljeg režisera.

Bio si bez dileme šta će ko reći, uvek u nadolazećoj plimi ispranih mozgova i poslušničkih glava. Nisi se obazirao koliko će se  nekome više ili manje svideti tvoja reč.

Stavom i autoritetom postao si moj  najponosniji gost i prijatelj za sva vremena.

Samo ti si osetio moje ushićenje  i zadovoljstvo izazvano briljantnim obraćanjem javnosti otvoreno i nepogrešivo sa najpreciznijom dijagnozom i uvek spreman da punudiš najpre veru i nadu a tek onda terapiju za ozdravljenje.

Imao si  rešenje za svaki problem.

Valjda si i zbog toga prijatelju i gospodine, za nas samo 101 posto  Valjevki i Valjevaca bio persona  Grata  i građanin Grada Valjeva kakav se jednom rađa u veku.  

Dragi moj prijatelju Grad Valjevo možda ne bi bio  ovo što je danas da  si ga ti vodio.

Ali dobro si znao u šta bi te politika  sve uplela. Nisi joj nikada dozvolio da te na bilo koji način zavede i okupira.

Nisi nikad mario za nju, a da jesi  moglo je MOŽDA  NEŠTO A  I SVE biti   drugačije.

Ostao  si dosledan svojoj profesiji i struci. Do  posednjeg časa svog časnog bitisanja  bio si faktor x i za svoje kolege oličenje stručnosti i posvećenosti u svom radu.

A danas boli sve  što podseća na tebe gospodine i prijatelju, svaki delić ovog sveta…jer svakim danom vas je sve manje. U  trenu odoste, ti gospodine i prijatelju Merfi, a pre tebe  Perica, Dule, Đele, meni dragi, a  obični ljudi  i prijatelji.

Boli me što  što zauvek nestajete i što VAS  više nigde neće biti, da se najiskrenije obradujemo jedni drugima kad se vidimo, na svoj način, mi iz crno belog sveta.

Više neću videti tvoj osmeh i čuti prvo od nekoliko pitanja: Kako si prijatelju?

 Boli ova jesen što prolazi, zima što stiže, proleće, boli sunce, boli nebo, boli kiša, Boli novembarska hladnoća i vetar što počinje da duva.

Kada nam odlazi neko drag, sve odjednom stane, zaustavi se. Shvatimo u trenu šta je  prolaznost, i godine što  prođoše, i koje će proći.

Gospodine i prijatelju dragi.

Napravio si  iskorak iz sadašnjosti i postao deo beskrajne vanvremenske nedokučive staze svetlosti što vodi u besmrtnost trajanja.
Danas sa tobom odlazi neko drag.

Jedan deo nas odlazi,  i deo  života koji smo proživeli. Od danas  tvojim odlaskom postaješ  sećanje.

Otišao si  dragi čoveče gospodine, kakve li privilegije,  bio si mi prijatelj.

Kažu nema posle ništa, i to boli najviše.

Dostojanstveno, ne obmanjujući  nikoga živeo si svoj život.

U jednoj ruci si držao oblak nade  za sve nas i  sebe naravno,  u drugoj istinu. Na jednom dlanu kap vode, na drugom kap krvi.

Bićemo  dostojanstveni poput tebe u ovom času. Znam  zamerio bi nam da vidiš suzu.

Sastaviću dlanove, a zvuk njihovih dodira biće moj i svih nas poslednji pozdrav Gospodinu i prijatelju Miroslavu - Miru - Mirkoviću - Merfiju.

Biljana, Mihailo, Milane, Tanja i Katarina, Lano, Ana i Kruno budite ponosni na svog supruga, tatu, svekra i najdražeg deku.

Slava i svetlost neba što  traje gospodinu i prijatelju Miru Mirkoviću.