Na današnji dan 27.septembra pre 27 godina fudbaleri Partizana odigrali su fantastičnu utakmicu u svojoj istoriji, na nivou igara najslavnije generacij crno belih beba finalista Kupa šampiona 1966.   Partizan je  te 1989. godine u Glazgovu izgubio od Seltika 4:5 u revanšu šesnaestine finala Kupa pobednika kupova, ali je prošao dalje  jer su  Mostaru pobedili 2:1.

Možda je uspeh protiv Kvins park rendžersa 1984.od  4:0 u Beogradu za anuliranje 2:6 iz Engleske, neverovatan, ali poraz u Škotskoj ima jačinu fudbalske magije o kojoj se dugo pričalo. Režiser Milko Đurovski je utišao 50.000 vatrenih Škota  u 90.minutu, sportkih džentlmena, spremnih da posle lude utakmice frenetićnim aplazom pozdrave tim iz Jugoslavije.

.Prvi meč je odigran u Mostaru, jer je UEFA i tada ošrila onu stvar gde joj se htelo.

Partizan bio kažnjen zbog navijača u meču sa Romom sezonu ranije, pa je morao da igra dalje od 200 kilometara od svog stadiona. Golovima Gorana MIlojeviča i Milana Đurđevića Partizan je slavio pod Bijelim brijegom, Strelac za Seltiki  bio je Tim Galovej.

U Glazgovu, pred oko 50.000 navijača Seltika Ivan Golac je motivisao  pred utakmicu svoje momke jednostavnom porukom: "Zgazite tu boraniju!"

Budimir Vujačić je u 8.inutu zatresao mežu Seltika. Poljak Dariuš Đekanovski je u u 25.minutu izjednačio, a na početku drugog poluvremena preokrenuo rezultat. Ali ubrzo Aleksandar Đorđević postiže iizjednačujući gol. Đekanovski je ponovo strelac u 55. minutu (3:2), ali je junak meča Milko Đurovski već u 61. doneo 3:3. Endi Voker u  65. i četvti put Đekanovsk i u 80. donosi Seltiku potrebnih dva gola viška (5:3), za osminu finala, i ludilo na tribinama.

U kontranapadu 90. minut Predrag Spasić centrira sa levog krila, Đurovski smireno vraća za rezerevistu Slađana Šćepovića staloženog da iz "mrtve šanse" zatres emrežu za 5:4 i krunu maestralnog radio prenosa Jordana Ivanovića !

Partizanova igra i rezultat su nezoaboravni detalj u istoriji kluba. Te večeri za plasman u osminu finala KPK boruli uss e i izborili:: Pandurović, Vujačić, Stanojković, Petrić, Spasić, Milanič, Đorđević (od 79. Bajović), Milojević, Bogdanović (od 62. Đurđević), Šćepović, Đurovski.

Partizan je potom izbacio Groningenom, posle poraza u Holandiji od 3:4, i pobefe na JNA 3:1, da bi u četvrtfinalu zaustavljen u Rumuniji je izgubio 1:2, od Dinama iz Bukureštra, a zatim 0:2 u revanšu na titogradskojn oranici, gde  je voljom UEFA ponovo bio proteran , posle kazne na utakmici sa Groningenom.

Valjevac iz Makedonije Branko Vučićević-Gavran posle skoro tri ipo decenije rada  završio je svoju skoro  troipodecenijsku misiju u FK Partrizan. Ekonom kakvog nikada niko nije imao  prošao je kroz špaliir igrača ispod JUGA , ispraćen aplauzima i grmljavnim pokliča sa tribina" Gavrane, Gavrane" ... otišao u legendu, a na tarenu igrači su mu uzvratili najlepšim poklonom golovima, da se raduje možda uskoro i više nego tog 26.avgusta.

Partizan je na mukama u protekle  dve godine,a sada će biti još teže jer više neće biti Gavrana da ih obuče od glave do pete, svojom šalom, vicem najsmeje,obodri, idonese sreću momcima na terenu.

Humska i Zemunelo su ostali siromašniji za ljudinu Gavrana.

I pored skromne posete na utakmici sa Radom grmelo je je na stadinu Partizana: “Gavrane, Gavrane” kada je Branko podno Juga išao ka terenu kroz špalir igrača. Čovek koga su voleli, vole i voleće, svi oni koje je oblačio u minule 32 godine bio je vidno i uzbuđen, i iznenađen neviđenom pažnjom voljenog kluba.

“Ništa mi nisu rekli, ali srce je izdržalo talas emocija koje su stigle kao lavina. Hvala Partizanu i Partizanovcima, za ljubav koja se nikada neće ugasiti" rekao je za naš portal na viđenju kod Belog u 7.julu poslednjeg dana avgusta, i obećao da ćemo pričati malo duže u Partizanu, uskoro...

A na stadionu je emitovana filmska priča sa porukama Gavranovih “beba  i manekena”

“Gavrane, ljudino, s kim si sve radio, šta si sve proživeo, dobro si i dočekao penziju. Sve najbolje – poručio je u filmskoj storiji emitovanoj tog 26.avgusta na stadionu, Vuk Rašović, nekad komandant odbrane i trener crno-belih.

Predrag Mijatović, najveći posle slavne generacije iz Kupa šampiona nijje zaboravi takođđe legendu.

“ Gavrane, nedostajaćeš nam svima!”.

Ivica Iliev je poželeo Gavranu  srećne penzionerski dane i zahvalio na svemu”.

Usledilo je obraćanje Vladimira Vermezovića: “Da li je iz Mavrova, Ivanjice, Valjeva? Nadam se da će naći neko mesto na kojem će da se skrasi, ukoliko je to moguće za čoveka sa takvim nadimkom”.

 Gordan Petrić je ostavio sve i “dilemi”.

“ Ne znam šta si, čovek ili ptica, sigurno znam da voliš mnogo Partizan”.

Reči Aleksandra Stanojevića nikoga nisu sotavile ravnodušnim:

“Hvala ti za svaki sekund što si proveo sa nama, za ljubav prema klubu, puno te pozdravljam i volim”.

Iz daleke Kine  Goran Pandurović je pozdravio kako reče “ legendu Partizana, Gašu, Gavrana”.

Saša Ilić je darivao Branku Vučićeviću  umetničku sliku   i loptu sa potpisima svih igrača:

“Znam da će i dalje puno dolaziti ovde i pomagati nam i nadam se da ćemo se radovati pobedama Partizana. Jedan je Gavran, sve ostalo su ptice!

Partizan je ostao bez Gavrana, priređen mi je iznenada dostojan oproštaj, a takođe u avgustu, ali 2015. naprasno bez reči je penzionisan takođe Valjevac Slobodan –Sloda Branković, i dalje potreban reprezentaciji Srbije, ne zbog diplome magistra, već zbog svog znanja i predanosti poslu.

Ipak Valjevci se ne predaju, ima ih i dalje u Partizanu, kao i uvek ne bore za bolji, uspešniji, ponovo samo jedan, najbolji, šampionksi Partizan, svi do jednog srcem dušom odani i predani misjiji nedosupnoj svakome.

A Gavranu da poželimo da bude isti, čovek kao i do sada i da traje u skladu sa nadimkom koji nosi!

Tačno pola veka posle Partizan je pobedom  nad Javorom iz Ivanjic od 2:0 (1:0) na u “bomboni” od stadiona FK Metalac u Gornjem Milanovcu obeležio 11.maj 1966. godine, odnosno pola veka od finala KUPA EVROPSKIH ŠAMPIONA na briselskom Hejselu sa Realom.

Pun stadion, transparent “Pedeset godina ponosnog sećanja” nascrtana 11-orka crno belih beba iz 1966,Mustafa Hasanagić medju akterima na terenu na kraju meča, u kome se vodila  borba prsa u prsa, golovi Marka Jovanovića u 35. i Dušana Vlahovića u 97. minutu. Igra kapitena Partizana Saša Ilić  za 14.trofej u karijeri, i  Evertona  na evropsom niovou,   ključnih faktora  i pobedi Partizana za 13. trofej u Kupu od 1947. u tadašnjoj Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji, do ovog sinoć u Republici Srbiji..

Ružnog je bilo nažalost i previše.

Prekidi zbog bacanja baklji na teren, vređanje premijera, tek izabranog selektora Muslina, sudije Mažića, i dosadna kiša..

Klub iz Humske je do trofeja stigao bez primljenog gola, što je jedinstven slučaj, a Kup je vredan 10 miliona dinara.

Partizan je pobedio, bio je bolji, ali su Ivanjičani imali tri šanse. Maleroznog Josovića goll nije hteo.

Partizan je sa smešnim bekovskim tandemom Bogavac –Vulićević, neupotrebljivim Golubovićem na sredini,  muvom bez glave, Bugarinom Božinovim, u špicu, zasnivao igru na Ilićevoj inteligenciji demonstriranoj sa bezbroj minijaturnih  bravura.  Everton je briljirao u defanzivi i ofanzivi,  Jovanović odlučio meč, a Gugua potvdio visoku klasu, kao i mladi Mihajlović.  Vlahović je  na prvi dodir lopte Alena Stevanovića, posle nekoliko loših reakcija,   centašut  pretvorio lako  glavom u nedostižnih 2:0 !

Srce puca od bola što voljom odlazećih uništitelja kluba, sinoć u crnim limuzinama pristiglih na finale, nije u timu bilo srpskog Mesija,  Andrije Živkovića, srećnog mnogo više od svih, i pomenutog zla, sinoć u svlačionici među igračima posle  trijumfa Partizana u Kupu Srbije.

Hulgani među navijačima Partizana sredinom prvog poluvremena su se potukli između sebe, i jedan od njih je bačen sa tribine na teren, a potom je judaljen sa stadiona.

Mažić je dva puta prekidao meč zbog bacanja baklji u teren. Jednom bakljom je pogođen pomoćni sudija Dalibor Đurđević, ali je meč je posle drugog višeminutnog prekida ipak odigran do kraja.

Mažić nije bio na evropskom nivou. Zbog divljačkog starta na Gajiću Bogavac je morao da u svlačionicu u 72.minutu. Bio je to direktan crveni karton, a imao je već žuti. Brašanac je ostao do kraja na terenu iako je na svom kontu imao previše oštrih faulova. “Čistili” si Ivanjičani rivale po klizavom terenu, ali je činjenica da su”izgoreli” u silnoj želji da naprave istorijski uspeh u svom prvom finalu.Navijači iz Ivanjice su bili fantastični. Bodrili su svoje ljubimce od početka do kraja finala, kada su uvredama čini se opravdano uputili “pohvale” Mažiću.

Do sinoć nije bilo moguće čuti u jezgru sa “juga” standardnu poruku premijeru Srbije, ali se konačno i to desilo.

Što je tako više je razloga, a dva su ključna.

Prvi je veliko broj partizanovaca van Beograda, Niša, Kragujevca, Čačka, Kraljeva, Novog Pazara, Prokuplja, Vranja, Kruševca, Šapca, Valjeva, Novog Sada, Subotice... A drugi razlog je hapšenje vođa, trojice aktera incidenta ispred stadiona u Humskoj 28.aprila kada je isprebijan telohranitelj direktora Vazure, koga niko nije napao, iaki su beogradski mediji tvrdili suprotno.

I pored trofeja Vučelić, Vazura, i ostali u ostavci od poraza sa Augzburgom prošlog decembra su dobili jasnu poruku zbog svojih “dela” u Partizanu. Grmelo je je sa tribina i kada se pehar našao u rukama kapitena Saše Ilića: Uprava napolje!

Ono što valja posebno naglasiti. Domaćin se pobrinuo da novinari dobiju konačno tretman kolega, privilegovanih da prate utakmice, na primer Arsenala, ili Reala.

Svaka čast i hvala gospodi iz Metalca, a  nacionalnom servisu i državi nek služni na čast što nije bilo tv prenosa finala Kupa Srbije.