Valjevski šampioni slavili na Sretenje Zlatnu kacigu ^Featured

Ohlađeno Valjevsko,  domaća „mučenica“, pihtije i vruće pečenje „overili“su  godinu uspeha uz zvuke gitare i harmonike. „Skovani“ su i planovi plan kako i na koji način „dejstvovati“ u 2015. u svetu automobilizma.

U društvu šampiona i zaljubljenika u svet automobilizma lako je bilo naći pravog sagovornika. Ovoga puta se jedino dvostruki šampion u nacionalnoj klasi Andrej Jočić provukao samo  čestitikom  Stojancu i Čuliću, obećavši duži razgovor  na temu automobilskog sporta nekom drugom prilikom.

Dragiša Mandić(80)  je osnovao bez pomoći „fudbalske manguparije“ posle rata  najpre biciklistički, a potom Automoto klub Avako. U svom  životu ispunjenim burnim događajima rado se prisetio najvažnijih detalja.

-Nikad nisam mislio da ću nešto postići u automobilizmu, jer vožnja mi je  oduvek bila isključivo  zadovoljstvo. Ali ljubav prema automobilima mi je donela poznanstvo sa svetskim zvezdama, Johanom Rintom i  ser Džeki Sjuartom,  sa kojima  sam se sprijateljio. Kad smo Simiću odvezli  BMV  u Milano na  reparaciju upoznao sam  vlasnika najvećih servisa u Italiji. Posle par dana smo došli po sređeni automobil, odbio je da nas primi pravdajući se da zatvara servis zbog važnog sastanka.Ispostavilo se da ga je čekao ser  Džeki Stjuart. Pošto sam se pozdravio i izljubio sa Stjuartom , koga sam upoznao u  Badenu na prvoj i jedinoj izložbi automobila, 1964.godine , gazda  servisa je okrenuo ploču. Družili smo se do duboko u noć, i jedva  stigli da na start trke na Ušće u Beograd. Žao mi je što nisam kasnije  održavao te   kontakte. Gospodin iz Milana je pravio automobil  i za Marka Miloševića, mislim da je cena bila 320 hiljada maraka, ali se Marku nije svideo i nije ga uzeo. Ludost, a šta drugo.

O počecima automobilzma u Valjevu još su sveža sećanja čika Dragiše.

-Moj brat, Gruja Lukić je bio u Moto društvu, to je bila njegova ideja, da „trujemo“mlade. Ja sam bio biciklista, Aca Ježek, koji danas živi u Beogradu i ja smo osnovali biciklističko društvo krajem pedesetih.

Niste bili miljenik vlasti ?

-Najteže je bilo sa vlastima u Valjevu, ja sam bio „državni neprijatelj“.Isterali su me zbog mog oca, vrednog i uspešnog i malo bogatijeg trgovca, iz pionirske organizacije u trećem razredu osnovne škole. U to vreme biti sportista značilo je biti baraba i mangup. Ali smo sport voleli i zato je moj otac  sa Lukovićem napravio igralište na Pećini( danas Stadion u Parku Pećina prim.aut). Kupili su zgradu bivšeg zdravstvenog centra, preneli je gore, deo barake prenet  je na Divčibare.U to vreme su i za bicikliste i za fudbalere govorili da su barabe, sve dok nije došao Karalić, a kad je počeo da fudbal da igra Micko,  sportisti su prestali u narodu da budu mangupi i barabe. Moj dobar drug Mija učinio je dosta da se skine anatema sa mog imena jer je bio zadužen za „izgrednike“. U mom kraju su živeli fudbaleri. Otišao sam  u Nemačku da radim,a kad sam se vratio, vidim vozi se biciklistička trka. Deca mojih prijatelja fudbalera vozili su bicikle, a nisu igrala fudbal.

A sad malo o automobilizmu.

„Moj brat  Gruja Lukić bio je u Moto društvu, napustio studije književnosti i posvetio se automobilizmu. Bio je tu  i Gradimir  Čulić. Sve smo morali sami da obezbeđujemo, benzin tada jeftin, delovi su  bili skupi, ali se vozilo. Danas su Goran i File postigli uspeh. Radujem se naravno, a još više što ovde vidim, je zdrav iskren  duh zajedništva.

A treći član pobedničkog tima je bio Pežo 2015 GTI.

„Pežo ne bi postojao da nije bilo mene. Kupio sam sam ga od sina Draška. Volim automobile, imam ih dvadeset i nikada ni jedan nisam prodao.

Reli u vaše veme je bio organizovan  na drugi način.

-Vozio sam Fiću na reliju, sa „sređenim“ auspuhom. Zvuk je parao nebo nebo  na Ušću, a lišće je opadalo sa drveća. Rika na Ušću je privukla pažnju Jovice Palikovića i Đanija Šverka. Iz dobro obaveštenih valjevskih izvora saznali su da je moj fića, bio  ustvari „ abartovani abart“. Vozio sam često sa Ratkom Milosavljevićem preko  beogradskog „Akademca „ uz pomoć studenata,  „naših ljudi“. Mi u Valjevu nismo mogli da formiramo svoj klub. Sedamdesetih godina prošlog veka  reli vozio po tri, četiri hiljade kilometara, tri dana, dan i noć. Na startu smo bili 136-a posada, od ukupno preko 190 vozila. Start je bio u Kopru, zatim preko Ljubljane, Dravograda, Maribora, Zagreba, Banja Luke, Vukovara, Novog Sada, Fruške gore, vozilo se do  Beograda, Avale, Valjeva, Užica... Peca Dobrohotov je javio na radiju da vodimo u generalnom plasmanu, a bilo je preko  120 fića u konkurenciji. Od Avale do Užica smo stigli za 139 minuta, sa dva brzinca, prosek je bio oko 100, na onakvim putevima. Izdao nas je menjač  i pod Bukovima naišli smo na tada trostrukog prvaka Evrope,  fabričkog vozača  Škode. Čovek nije verovao svojim očima kako smo vozili.

Sistem vrednosti nekad i sad je „malo drugačiji“ zar ne?

-Mojim Valjevcima koji su se izborili za Zlatnu kacigu poručujem da se ne zanose Evropom. Ja sam je lično sit. Valja se okrenuti našoj tradiciji i starim i pravim vrednostima. U Valjevu se nekad živelo mnogo bolje. Bilo je ljudi koji su znali nešto, a sada čak nema ni ko da peče rakiju, a šljivu  izvozimo. Pera Šuška je sada najveći i najbolji proizvođač rakije u Valjevu, jer poštuje vrednosti i tehnologiju. Kinezi nisu slučajno prva sila sveta. Pokupiuli su stare inžinjere iz Evrope i haraju svetom. Budemo li se i mi vratili  tradiciji i pravim vrednostima, preživćemo. U suprotnom loše nam se piše – zaključio je čika Dragiša Mandić.

Ljubiša Čulić je prestvnik mlađe generacije,već je osvojio   nacionalni šampionat u reliju i ponosan je na svog strica Gorana i kuma Fila.

„Ovo što su radili Goran i File se graniči sa nemogućim. Za Zlatnu kacigu  potrebno je mnogo energije, rada, sreće, pameti i zdravlja. Ništa ne pada sa neba. Imali su više  protivnika izvan staze nego na stazi. Dobili su i „pravni rat“ izborili ono što im pripada, dokazali da im niko im ništa nije poklonio. Svi mi iz Avako tima smo ih zdušno podržavali kao i ljubitelji automobilizma iz Valjeva. Posebno mi je drago što je Goran doneo našoj porodici Zlatnu kacigu, jer moj otac Gradimir  je jedan od začetnika automobilizma u Valjevu. Mislim da je čak prvi organizovao  trku za državno prvenstvo u Valjevu. Priča treba da se nastavi na pravi način, automobilizam je tehnički sport, treba sredstava da bi se sa tom tehnikom izborilo,a mi Čulići imamo tu tehničku žicu. Imam želju da nastavim da vozim, ali trenutno nisam u mogućnosti. U duši sam trkač, volim da se trkam. Imam automobil i želju i ako bude nekih dodatnih sredstava, moguće da me vidite na stazi- očigledno Ljubiša Čulić je blizu odluke da ponovo vozi reli .

Zoran Veselinović  momak lavljeg srca je  doneo Valjevu  Zlatnu kacigu 2001. godine u reliju džipova, bio na domak titule u auto reliju, ali motori su se topili suočeni sa pristiskom papučice za gas , hemijom i energijom za prijatelje Zorana –krompira srećnog  što se danas atraktivni sport vratio u Valjevo.

„Čulić i File-Stojnac su  ovaj uspeh zaslužili.Imai ljubomornih zbog toga što su uradili, ali to je samo sport, i tako treba gledati. Za sve u životu je potrebna sreća.  Ja na njihov uspeh gledam  iz najlepšeg ugla. Rad , odricanje, upornost  su ih vodili na sve trke koje su se vozile po Srbiji, Hrvatskoj, Bosni. Nekome to možda nije odgovaralo iz Auto moto saveza, ali to je već njihov problem. Goran i File su naši junaci, jer ništa nisu dobili  na lepe oči, već radom na  stazi“.

Da li se Valjevo se na ovaj način vraća u srpski automobilizam.

„Nemaština nas je oterala iz automoto sporta. Mislim da je deo krivice i do  Beograda, jer su ljudi iz Auto moto saveza, prebacili trke na beogradski pašaluk, da se voze Avala i Košutnjak. Ne postoji više trka po Tari, Divčibarama, Zlatiboru. Beograd kroji kapu Srbiji i u automobilizmu. Rade šta hoće, kad im šta odgovara. Najveći problem je kao i uvek  nedostatak novca. Tako je u svim sportovima.

Ima li želje posle ovog uspeha  da se  ponovo sedne za volan?

„Moja želja je da i dalje vozim. Divim se Čuliću i Filu, a hoćemo li voziti ne zavisi samo od nas. Svaka podrška  bi bila od neprocenjivog značaja. Vidi li ovo grad Valjevo - zapitao se Veselinović na kraju.

Draška Mandića je otac Dragiša  uveo u svet  automobilizma, i prvi je od svih Valjevaca stigao do šampionskog pehara.

„Pola veka  traje automobilizam u Valjevu, i ne bi bilo dobro da se izgubi iz sećanja. Fotografije su izbledele, valja napraviti neku priču i sačuvati sve što je bilo lepo od zaborava. Nadam se i da ćemo mi mlađi uspeti da zarazimo nekoga, da se nastavi trkačka priča- optimista je  Draško Mandić oduševljen uspehom valjevskog tandema, i pokušavajući  da objasni kako je u Valjevo stigla Zlatna kaciga.

„Goran i File su napravili uspeh u trenutku kada je auto sport bolestan, mrtav. Izuzetno mi je drago što su njih dvojica to uspeli da urade. Kao da je neka kosmička sila isterala pravdu. Nadam se da će sve krenuti boljim putem. Može i neko mlađi da se uključi i da nastavi tradiciju koja je u Valjevu duga. Trebalo bi samo da neko prepozna uspeh, ne samo u ovom sportu, nego i u svim sferama života.

Konkretno šta predlažete?

- Svi u svetu se ponose nečim, možemo i mi da iskoristimo te neke naše prirodne resurse,vazduh, vodu, lepotu podneblja u kolm živimo, sir, kajmak, suvu šljuvu, rakiju, pršutu, zdravu hranu,  ali i sport, reli, košarku na primer. Sport donosi radost  druženja. Ali sve je zamrlo, pogotovo u automobilizmu. Imamo terene, Divčibare pre svega. Grad Valjevo bi mogao dva puta godišnje da organizuje reli. Da celu priču ponesu  mladi Valjevci. Mi smo tu da ih usmerimo. Svi koji dođu imaće  nestvaran doživljaj i poželeće da ga dožive ponovo. Ako mogu u Africi da nude pesak i Sunce  za divljenje, red je da i mi u Valjevu  svakom ko dođe priuštimo nešto mnogo lepše i prijatnije-zaključio je priču o šampionima u svemu, Valjevcima, moćnim da kada se organizuju urade sve što požele.

Sa šampionima  nikada nije bilo nije lako.

Imaju svoj stav  Uspešni su jer umeju da postave čvrst temelj od cigala koje su drugi bacali na njih,  a uvek su spremni za akciju, osnov svakog uspeha.Sasvim dovoljno argumenata da im se i u 2015. požele i  da ostvare nova „čuda“ u automobilskom sportu.