SLIKAR BRANKO KOVAČEVIČ SAČUVAO DUH PRIJATELJA ZA VEČNOST ^Featured

Sticajem (pre)srećnih okolnosti u sred Valjeva za sve Valjevke i Valjevce jeedinstvenog i neponovljivog Grada,  desio se vanvremenski susret prijatelja. Čovek koji je košarkom zaludeo Valjevo i Jugoslaviju, mogao je i šire, ali nije hteo, Branko Kovačević velemajstor igre pod obručima, slikama je "teleportovao" nestvarnu lepotu duša svojih prijatelja u stvarnost. Ispred ruine, zgrade nekada ponosa Grada Radio Valjeva i spomenika muzi srpskog pesništva Desanki, priređena je izložba. Nazvana je "prijatellji", Četkicom i bojama,  rukom  zlatne desnice oslikani su  portreti prijatelja. 

Sinoć je Branko ponovo, pred valjevskom publikom, ali na jedan nov do sada nikada viđen način, potvrdio zašto je i danas vanzemaljac.

Valjevke i Valjevci, porodica i brojni prijatelji videli su nestvarne portrete kapitena, nekada koš mašine, a zauvek slikara umetnika. Na svoj način Branko je oslikao i pokazao samo 14 prijatelja.

Od svih malo je reći prelepo oslikanih, subjektivno dominanat je Zoćin portret. Po mom skromnom mišljenu fascinantna je Zoćin izraz. Otkriva najfamozniji, najintrigantiji najtajanstevniju, najmoćniji i najtananiji odraz duha.

Topao, iskren i moćan  Zoćin osmeha, doziran šarmom neodoljivog n šmekera, oslikava karakter i snagu Kovačevića, lepotu srca i toplinu duše sestre Ljije, ćerke, sestričina, bratića, samog Branka i unuke Irine, koja je u društvu dede i otvorila  izložbu.

Sinoć, viđeni na slikarskom platnu, još 13 prijatelja, su veličanstevni,  bajkoviti, i moćni.

U Metalcu i Crvenoj zvezdi Branko Kovačević je nosio na dresu broj 14.

Ma šta ko mislio, sa ove distance, usudiću se da kažem da je Zvezda bila promašaj karijere. 

Ali ljubav je slepa. Koliko sportske radosti Branko je doneo  Valjevu  za decenijku igranja, ne može se izmeriti. Defincija "čovek tim" svi su govorili.  Luka Stančić je san pretvorio u javu.

Sa bratom Zoranom-Zoćom, Kelom, Vojom Koskom, Dulom-mečkom, Marjanom, Rajkom, Počekom, Mićom, Đurom, Kepcom, Dragim... Branko je Valjevu doneo poštovanje i slavu. Grad je postao centar sveta!

A Branko se posle vojske odlučio za klub sa Malog Kalemegdana, gde je igrao i bio, kao i u Metalcu kapiten PET prvoligaških sezona. I danas bole događaji u sezoni 1983-84.  Zvezda je častila Cibonu titulom, a u Kupu  Koraća,  Branko je u polufinalu ubacio rekodrnih 34 koša Saragasi. U pariskom finalu Ranko Žeravica  je napravio pićvajz. Promešao karte, i Branko je odigrao samo  9 minuta u katastrofi 73-97, a svih 5 šuteva promašio. Sa 33 leta je dočekao da budu uvedene uvedene trojke. Artiljerac i to najdalekometniji bio je neumoljiv. Po košarkačkim kanonima bek-krilo poigravao se sa rivalima. U duetu sa Peterom Vilfanon, znao da ubaci više poena od svih igrača protivničkog tima, u povratku "zmajčeka" u elitu YU košarke. Igrao je do 1986. godine u Olimpiji. Pedantni statističari su brojali Brankove koševe. U  Prvoj saveznoj ligi ubacio je 4.808 poena, sa prosekom od 17,5 po meču.

Ne sumnjam da će se većina  Brankovih "prijletelja"  naći u muzeju valjevskog  sporta.  To je siguran sam ključni  korak u misije Voje Mađara -Merlina što čuva bajku sporta i sportiste Valjeva od zaborava.

A na Branku je obaveza, mala, a za nas bezmerno značajna. MALO pažnje i energije trebalo bi da usmeri, na  danas ponovo razbucani Metalac. Sitnica, dovoljna je i reč, vanzemaljca, ali korist i radost će biti nemerljivi. A to život znači, Metalcu, i  svim Valjevkama i Valjevcima.

Za kraj samo tri reči, Hvala, bravo Branko!