IN MEMORIAM DRAGAN MILOVANOVIĆ (1957-2021) ^Featured

Na  svetski dan slobode medija  i izražavanja, ključnih  vrednosti svakog demokratskog društva, tužna istina da su novinari  samo misioniari  prinuđeni na puko preživljavanje  i da svaki novi dan samo za istinske novinare  predstavlja radost života,  otišao je već preumorni, a uvek mlad čovek i   višedecenijski novinar, urednik sportske nedeljnika valjevskog Napred Dragan Milovanović(63).

Preko Banatskih Karlovaca, Valjevske Loznice,  Brankovine, Valjeva i Beograda  stigao je ponovo  u Valjevo. Diplomarni novinar, diplomu je stekao na Fakulteta politilkih nauka u Beogradu,   krenuo je utabanom stazom predhodnika  Zorana Joksimovića,  Stevana Ćirića, Zdravka Lazića, nenadmašnog Branka Obradovića, Zoke Tripkovića, Darka Marjanovića,Uče Jeremića, i bardova  valjevskog sportskog novinarstva   Jordana Ivanovića i Branka Vićentijevića.

Trajao je valjevskom   u valjevskom novinartsvu od 1987. do Uskrsa  2021.

Novinarski život na ivici egzistenije  narušio mu je zdravlje, a da toga nije ni bio svestan.

Plata  "usrećenih" na nivou  nestalih sa sprata u  danas devastiranoj zgradi Radio Valjeva  na Desankinom trgu, uvredljivo  ispod dostojanstva časne profesije,  predanog poslu, živoj enciklopediji, o svemu što obeleževa sport, novinara najbistrijeg uma i neverovatne memorije, bila je irititajući faktor Draganovog mira.

Preskromnih zahteva jedino nije bio svestan svog urušenog zdravlja.

A čas odlaska, kako to i dalje u novinarskom esnafu ostaje pravilo,  došao "pre roka" iznenada i u zao čas.

Munja ga je ošinula  u zao čas i odnela. Sestra Goca brižna, gde je i kako je, doživela je bezgraničnu bol. Bila je prvi svedok saznanja o Draganovom odlasku u večnost, tamo gde ćemo svi otići.

Otišao je Draganče,  a valjda opet voljom sudbine, iskreno poslednji put mi se "otvorio", naravno u četiri oka.

Putevi nam se ukrstiše pre  par dana pred sivom izgradom, gde stanuju "ubice" valjevskih medija.

Ispričasmo se  bez famozne kafe, s nogu, kako to uvek biva, o svemu nama bitnom, od a do š.

Progovorismo  o nama najdražim temama   fudbalskim   i košarkaškim. Talasne dužine  identične, kao i pozitivni stavovi, o  buđenju košarke, konačano staloj na noge sa braćom Teodosić, posebno Jocom i naravno Vladom Đokićem.

Za fudbal, osim toliko puta pominjane  govnjive motke, drugo rešenje ne videsmo,  ozlojeđeni što baš ga godinama "gazi i uništava  virovački  medijski mag u pokušaju, danas ipak čovek, dostojan da ga isprati na put bez povratka.

Podelismo tog dana Dragan i ja još veće razočaranje  zbog saznanja  da nova garnitura nestranačkih lepotana zdušno podržava "mrtvački sanduk- kutiju za cipele" spratni sportski objekat sa baletskom salom, i dodatnim kongresno- apartmanskim centrom, umesto da se bori za Sportsko poslovni centar, sa dvoranom i zatvorenim bazenom, čiji je generalni projekat plaćen još 1997. godine.

Podseti me Draganče, na lajkovačku, ubsku osečansku,  halu sportova u Mionici gde će se uskoro graditi  i zatvoren olimpijski bazen.

"Eh da nam je Boban Janković, sve bi bilo drugačije, opasan je to igrač" još uvek mi zvone reči čoveka, koga danas ispratismo  u Valjevskoj Loznici, tužni što naš Draganče, naš  Šiško, već odlazi, preumoran i gladan lepote življenja.

Pisao je bez beležnice, pamteći kao niko sve bitne detalje svakog od koliko li hiljada događaja, po sistemu: zemlja- voda- vazduh, omiljenih nam  destanicija crno-belog sveta sporta, do uzurpacije i okupacije, što vređa zdrav razum, i još uvek traje.

Draganu je samo dobro bilo tema. Na svoj način  o dobru u sportu, je pisao  tačno, profesionalno i odgovorno.

Dragan je nepogrešivo znao da  prepozna vrednosti.

Zlo i pošast u valjevskom sportu je izbegavao da komentariše, iako je sve znao. Jednostavno,  takav je bio.

Jedino  što sam siguran je  da će mu tamo gde se zaputio bez press  karte i novinarske beležnice biti bolje i lepše, jer će ga dočekati već pristigli   brojni prijatelji i kolege

Slava  kolegi  i poštovanje svih časnih novinara,  tužnih i izlojeđenih što danas sa Draganom  odlazi deo svih nas, preostalih  da se borimo za svoj status, a pre toga za istinu i pravdu, kako  nalažu  čast  i kodeks novinarskog esnafa.

Dragan Milovanović  zauvek ostaje zapisan u istoriji valjevskog sporta, a vi što ga ne ispratiste danas u svetlost, pokazaste  po ko zna koji put, ono što svi znamo da ste.