Items filtered by date: decembar 2023

Bez najvećih,  Kiće, Praje, Ducija, Plećaša, Daneua, Bodiroge, Divca, Stojakovića, Paspalja, Đorđevića, Gurovića, Teodosića, Novice... opravdano odsutnih Jokića i Bogdanovića, uz put pomenute Ćosu, Dražena, Kindžeta, Varaju, Cigu Vasojevića... pitanje je, da li slučajno ili namerno,  u beogradskoj  MTS dvorani, je održana  svečana Akademija Košarkaškog saveza Srbije, povodom nestvarnog jubileja, sto godina košarke za istoriju!

Izostao je (ne)očekivano predsednik SR Srbije, ali je tu bio prvo čovek Republike Srpske Dodik.

Među brojnim zvanicima je bio  najboljii najuspešniji trener na Starom kontinentu i šire Željko  Obradović, šampion i vicešampion planete sa Jugoslavijom i SR Srbijom Pešić.

 Svečanost su svojim prisutvom uveličali Zoran Savić, Srećko Jarić, Zoran Stevanović, profesor Vladimir Koprivice, Marin Sedlaček,  Stragi Stevanović, Vlada Dragutinović,Danilo Anđušić, Nebojša Ilić,  Pero Antić,  Marina Maljković, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Božidar Maljković...

Valjevski velikani, kapiten  Crvene Zvezde i Metalca,  Branko Kovačević  i šampion Evrope sa SR Srbijom na EP  U-20, sa Partizanom na Fajnal foru u Barseloni i osvajač Kupa sa crno belima Vladimir Đokić su predstavljali košarkaško Valjevo.

Čačana, Užičana i Kraljevčana je bilo najviše, a na spisku pozvanih su bili, pored brke Đure,  čak i  Vrščani braća Grujin?

Pored krema evropske, jugoslovenske i srpske košarke, čelnika KSS i najviših zvaničnika FIBA Evropa, bile su i košarakašice i basketaši.

Zvanicama se prvo se obratio domaćin ovog istorijskog skupa predsednik KSS Predrag Danilović, zahvalio se zavanicima na dolasku.

„Imam veliku čast i zadovoljstvo da vam se obratim kao predsednik Košarkaškog saveza Srbije u godini ovog velikog jubileja. Naš Savez osnovan je na današnji dan pre 75 godina, a košarka se prvi put pojavila na ovim prostorima pre 100 godina. Zato naš jubilarni slogan glasi – DUŽE OD VEKA, VIŠE OD IGRE!

U tom sloganu prožeti su i prošlost i sadašnjost i budućnost, ali i naš nacionalni ponos koji osećamo prema košarci. Košarka je u Srbiji počela kao jedna mala vest u listu „Politika”, 1923. godine, u vreme kad su neki drugi sportovi već stekli veliku popularnost. Od prvog kursa košarke, koji je u dvorištu škole Kralj Petar Prvi održao izaslanik američkog Crvenog krsta Vilijam Vajlend, košarka se postupno razvijala da bi u našoj zemlji našla svoje mesto pod Suncem. Generalni sekretar FIBA Bora Stanković pisao je u svojim memoarima da su roditelji u početku branili deci da igraju košarku, jer su smatrali da se zbog povijenog položaja prilikom vođenja lopte stvara grba na leđima! Srećom, postojali su uporni ljudi, vizionari, koji su u košarci videli nešto sasvim drugo. Igru lepih pokreta, uzbuđenja, nadigravanja, viteštva i želje da se svakim danom uči i napreduje. Košarka je bila prilika za ličnu i kolektivnu afirmaciju, šansa da se vaš grad i vaša zemlja predstave svetu u najboljem svetlu. Pobede na tom magičnom prašnjavom pravougaoniku – pošto se nekada igralo na šljaci – pokrenule su zlatni točak tradicije koji nas je doveo do toga da danas budemo ispunjeni neizmernim zadovoljstvom. Iza nas je vek ponosa, a ispred nas vek novih izazova.

Okupili smo se danas da bismo slavili dela naših predaka, da bismo svetlo reflektora sa današnjih asova uperili na očeve osnivače naše košarke, jer njima dugujemo sve ono što smo kroz košarku proživeli i doživeli. Oni su trasirali put ka svim neverovatnim uspesima koji su doveli do toga da Srbija postane zemlja košarke. Danas je to normalna stvar: kad kažeš Srbija, misliš košarka. Ali, ne smemo nikada da zaboravimo da smo mi samo jedna karika u tom lancu i da imamo obavezu da uradimo sve što je u našoj moći da svaka naredna karika bude još otpornija i snažnija.

 Predsednik Danilović je posebno  naglasio da  naši prethodnici mogu da budu ponosni na ovaj trenutak, kao krunu vekovnog  put srpske košarke.

„ U ovoj godini jubileja osvojili smo četiri medalje: tri zlatne i jednu srebrnu. Dve zlatne osvojila je naša muška reprezentacija u 3h3 košarci, po jednu na svetskom i evropskom prvenstvu. Evropski prvaci su i naši juniori koji su nas oduševili svojim igrama na šampionatu u Nišu. Košarkašice su pete u Evropi, ali znamo da su u poslednjih deset godina dva puta bile šampionke Evrope i jedna su od najboljih reprezentacija na svetu. Ono što je izazvalo najveću erupciju zadovoljstva među ljubiteljima sporta u Srbiji dogodilo se na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu za košarkaše. Naša reprezentacija je osvojila srebrnu medalju u Manili, podsetivši svojim načinom igre i odnosom prema nacionalnom timu na neke od najsvetlijih trenutaka u istoriji naše košarke. Pred nama je obaveza da nastavimo ovim putem i u novom veku srpske košarke. Kako bismo u tome uspeli, neophodno je da se još više fokusiramo na rad sa mlađim kategorijama, da usmerimo svoje snage na razvoj klubova koji su oduvek bili temelj zdrave i uspešne košarke, da stvorimo uslove da decu u najmlađem uzrastu približimo našem sportu, da devojčice animiramo da se kroz klubove i košarkaške pokrete bave košarkom, da ponovo afirmišemo domaću ligu i razvijemo novu generaciju uspešnih trenera. Košarka je kod nas postala to što jeste dobrim delom zahvaljujući entuzijastima u manjim sredinama, koji su svoje živote posvetili košarci. Zato bi jedan od naših zadataka trebalo da bude i da svim tim ljudima, kako neangažovanim, tako i budućim trenerima, omogućimo uslove za kvalitetan rad. Na kraju, želim svima da vam zahvalim što ste došli da zajedno obeležimo ovaj naš jedinstven jubilej i da vam poželim srećne božićne i novogodišnje praznike. Svim sportistima želim uspeha u novoj, olimpijskoj godini“, poručio je na kraju Danilović.

 Generalni sekretar FIBA Andreas Zaglis, u Beograd  u društvu izvršnog direktora FIBA Kamila Novaka, se zatim obratio zvanicama.

„U ime FIBA, Međunarodne košarkaške federacije, stojim pred vama večeras počastvovan, ali i ponizan. Dok ponosno slavite tradiciju dugu 100 godina, svetska košarkaška zajednica želi da izrazi svoje poštovanje i divljenje prema vama, živim legendama srpske košarke. Naš predivni sport je mnogo više od puke fizičke aktivnosti. To je igra koja zahteva umnu pripremu, hemiju između članova tima, detaljno pripremljenu strategiju i taktiku – morate biti spremni na razne situacije na terenu. Ali na dan slavlja, kao što je to slučaj večeras, moramo da govorimo iz srca. Stoga, govoriću iz srca o nadaleko poznatoj ”srpskoj” školi košarke i njenom globalnom uticaju na košarku. Govoriću o stvarima na koje treba da budete ponosni, koje treba da štitite i prenosite na buduće generacije. Najpre, vaša izuzetna tradicija u košarci je izgrađena na temeljima strasti i posvećenosti igri. Sećam se kada sam bio u ovom gradu 2016. godine i finala Olimpijskog kvalifikacionog turnira protiv Portorika u prepunoj Areni. Peti minut igre, rezultat je 25:3, tajmaut za Portoriko i 20.000 ljudi na nogama. To je strast. Zatim na red dolazi posvećenost. Izvanredne ličnosti ovog društva, ličnosti sa diplomama iz oblasti medicine, prava, inženjerstva, koje bi se mogle baviti bilo kojim drugim dobro plaćenim poslovima na visokim pozicijama, poput Bore Stankovića, Ace Nikolića, Nebojše Popovića i Radomira Šapera – posvetile su se košarci. Oni su stvorili stil podučavanja sporta koji se temelji na osnovnim veštinama. Naglasak na podučavanju i usavršavanju igračkih veština u ovoj zemlji je postao svetski model – za posmatrača, to liči na umetničku opčinjenost. Opsednutost savršenstvom, šutiranje 1.000 koševa dnevno ili priprema Bogdanovića da bude sledeći kapiten reprezentacije tako što ga terate da šutira preko četke kako bi poboljšao svoj luk. Ovaj sistem je doveo do izvanrednih rezultata. Pokušajte da se prisetite najboljih svetskih košarkaša svake decenije od Drugog svetskog rata pa do danas. Izvan „Kuća slavnih“ i MVP nagrada, nemoguće je sastaviti listu najboljih deset igrača svake decenije, a da se ne uključi i nekoliko igrača iz Srbije. Ali kao što sam već pomenuo, ovo je timski sport i neophodan je lider koji dodeljuje uloge i stvara hemiju za sav ovaj talenat. Srpska škola košarke se takođe pobrinula i za to, čemu se ja lično divim. Toliko jakih ličnosti, lokalnog rivalstva, i da budemo iskreni, ponekad ega, ali kada je u pitanju košarka pomažete jedni drugima, razmenjujete iskustva i znanje. Vaši briljantni treneri dele znanje između sebe, podučavaju jedni druge. Ne oklevate da pružite poverenje mlađim igračima, da ekperimentišete kako bi napredovali, kako bi napravili nešto novo, bez obzira da li je u pitanju ženska, muška ili 3×3 košarka. I ovo radite na najbolji način u jednom specifičnom okruženju, okruženju koje spaja veštinu sa nacionalnim ponosom, a to je reprezentacija Srbije. Poštovani ministre, vaša zemlja je odlična u mnogim sektorima koji je čine globalno poznatom. Ali, čak i ako mnogi ljudi širom sveta voze automobil sa srpskim prezimenom, dozvolite mi da kažem da nema boljeg ambasadora Srbije u svetu od košarke. Dragi prijatelji porodice srpske košarke, molim vas, održavajte tu strast živom, održite tu opsesiju stvaranja elitnih igrača kojima se ceo svet divi, održite ovaj sistem deljenja znanja i podučavanja igre, i, pre svega, održite reprezentaciju kao biser vaše škole, srpske škole košarke.

 Nije izopstalo obraćanje ministra sporta u Vladi Republike Srbije Zorana Gajića, koji je početku svima preneo pozdrave velike srpske sportske porodice.

„Prenosim pozdrave velike srpske sportske porodice. Sa ponosom mogu da kažem da svi mi koji smo iz drugih sportova, moramo da priznamo da smo u nekom periodu svog života i rada učili od vas. Učili smo od  ljudi koji su podigli ovaj vaš divni sprot, sport koji je na najbolji mogući način, kako reče Saša, proneo ime Srbije. Vi niste samo igrali za sebe, igrali ste za Srbiju, za naš narod gde god da živi na zemaljskoj kugli. Svi su bili ponosni, ne samo na zlatne, srebrne medalje, već na način kako ste vi igrali, na koji ste pobeđivali, ponekad i gubili. A umeli ste i da dostojanstveno izgubite, na svu sreću mnogo puta i da pobeđujete. U svakom smislu, trenažno-metodološkom pravcu, u marketinškom pravcu, u sportsko-organizacionom pravcu, bili ste lučonoša, avangarda, putokaz kako i mi ostali treba da radimo. Od srca vam želim da i sledeće generacije nastave sa ovim rezultatima, jer nije svejedno kada ih vi stvarate u kontinuitetu, a ovde vidim mnoge greneracije koje imaju rezultat. Najteže u sportu je odbraniti osvojeno, a vi negde od 50 i neke godine, pa one velike iz Ljubljane 70, pa posle kao SRJ, pa kao Srbija, držite taj kontinuitet 60 i nešto godina. Želim vam svaku sreću, da budete jedinstveni, da se držite zajedno i da se dogodine na Olimpijskim igrama svi zajedno radujemo kako uspesima uopšte srpskog sporta, a naročito uspesima košarke“

Usledilo je emitovanje  video zapisa, kroz  prebogatu istoriju košarke , od donete prve lopte u Srbiju 1923. godine, do poslednnje srebrne medalje u Manili.`

 Na kraju svećanosti su  uručene je nagrada za životno delo Košarkaškog saveza Srbije ustanovljene samo za ovu priliku. Laureati su osam veličanstvenih ličnosti kojima je priznanje dodeljeno posthumno. To su: Nebojša Popović, Bora Stanković, Radomir Šaper, Aleksandar Nikolić, Sonja Mladenović, Ranko Žeravica, Radivoj Korać i Dušan Ivković.

Priznanja predstavnicima porodica laureata ovog jedinstvenog priznanja, za doprinos u prvom veku srpske košarke, uručio je predsednik Košarkaškog saveza Srbije Predrag Danilović, a reči zahvalnosti uputila je Zaga, supruga Ranka Žeravice.

Valjevka Katarina Čočović(37), majka dvoje dece posle osam godina lavovske borbe izgubila je bitku protiv melanoma.

Dugotrajno iščekivanje nije donelo poziv za lečenje Kaća je izgubila najvažniju bitku.

Faktor država, po ko zna koji put se oglušila i ogrešila, jedan mladi  život je ugašen!

Po rođenju prvog deteta, 2015. godine, Kaći je dijagnostifikovan melanom. Operisana je,  i tri godine je provela bez terapije. Potom je počela da se leči, sve dok nisu iskorišćenje sve terapijske opcije u Srbiji.  

Sve vreme je bila u kampanji, protiv solarijuma. Kao član Udruženja pacijenata obolelih od melanoma govorila je o štetnosti sunčanja.

„Kriv je solarijum i apelujem, ako imam ikakvog uticaja, na sve da to prestanu da ga koriste. Klinički je dokazano da su lampe koje se koriste u solarijumima kancerogene. Ja sam ih koristila čak desetak godina, pred letnju sezonu. Govorili su mi – nisu štetne, dobro bi bilo da pre izlaganja Suncu pripremiš kožu. To je laž, luično sam se uverila" govorila je  Katarina. 

Dojeći prvo dete, sina Vukana,  videla je izmenjen mladež na telu. Usledila je operacija, a kako nije bila pod terapijom, odlučila je da rodi još jedno dete. Kad se operisala, bolest je uzale maha, bio je to treći stadijum.

Usledio je apsurd vremena u kome živimo. Tek kada su nastupile  metastaze  po celom organizmu, i četvrti stadijum  Kaća je stekla pravo na lečenje.

A četvrti stadijum  je nastupio  2018. godine, i tada mogla da primi terapiju. 

Još u toku druge trudnoće, u sedmom i osmom mesecu, hirurški su joj uklonjeni uvećani limfni čvorovi.  To je bila biološka ciljana terapija, ali je efekat bio minimalan.

Beba Damjan je rođena zdrava, a Kaćina  borba tek tada počinje.

Na žalost Kaćino zdravlje se pogoršalo prošle godine.

Ipak, da uliju nadu i olakšaju borbu potrudile su se Sarajlije. Prilikom susreta pacijenata sa melanomom i lekara koji se bave lečenjem ove vrste kancera u Bosni i Hercegovini, Kaći je saopšteno, „Imamo, Ipilimumab, lek koji ti je sada neophodan, dobićeš ga kao donaciju“. Nada je stigla od doktorke Anine Jalovčević Suljević.

Kaća dobila lek i još jednu šansu za produžetak života, do  odlasku na lečenje u inostranstvu.

Na žalost nije dočekala taj dan, da nastavi lečenje, jer država su od ljudi bitniji, strani investitori, autoputevi, "Beograd na vodi", stadioni... Sahrana Katarine Čočović je u sredu 13.decembra u 13 sati na Novom groblju, a opelo u 11,30 u hramu Pokrova Presvete Bogorodice.

Jedna dobijena bitka na prvo viđenje prevari čoveka,  zavede ga pomisao da je jak. Uspeh ga ponese do neslućenih visina, a brže od misli udar groma, poraz ga vrati u surovu realnost, nemoći kao  posledicom nedostatka znanja, i lične mudrosti.

Spasenje je u radosti ljubavi davanja, a ne u novcu i porivu uzimanja, neznanju i gluposti.  

Nejak duh  privlači još slabiji. Zna dobro da će ga  jači  bez okolišenja razoružati i vratiti u realnost, da je u tu gde je, samo sticajem okolnosti društevnog trenutka, u novom milenuijumu obismišljenog do besmisla.

Rimski car Kaligula glavom platio ljubav prema je  Incitatu(su), koga je voleo istim intenzitetom kojim je prezirao rimske senatore. Prezir je išao toliko daleko da je Kaligula jeo i pio sa Incitatu(som),  u dva navrata je  želeo Incitatusa da imenuje za sveštenika i konzula, kako bi  ismejao senatore.

Ma kakva  bila istina o ispadima cara, senatorima i pretorijanskoj gardi je prekipelo, i ubili su  Kaligulu.

Težiti da budeš vrhunski u svom delovanju je  ljudski. Crpeti snagu u delima,  jačih od sebe u svim parametrima je normalnost.

Uspeti je posledica veštine, osećaja, da kad padneš ne kloneš, već sagledaš greške i nastojiš, da ih u narednim postupcima ne ponoviš. Za pobedu u svemu je potrebna ljubav, ali ne prema sebi. Pobeda dolazi kao posledica strogosti prema sebi i blagosti prema drugima. Svirepa neljubavost truje, dok radost sebi i drugima, svima  donosi spasenje.

Stalno preispitavanje ličnih postupaka  donosi kajanje, i vraća ljubav čoveku, sprečavajaći ga da bude stvor, neprihvaćen ne i širem već u najbližem okruženju. Kad koristiš svetinju ljubavi za lično smirenje i strpljenje, donosi o loše prisustvo gordosti, sebičnosti, prevare i svih loših  potencijala.

Utišati lični egoizam znači učiti sebe da čuješ i slušaš  druge, da bi mogao sebe i svoj ego priložiti, a ne svojim egom druge vređati i ponižavati.

Darovanje je moć da misliš da uvek može bolje, a ne gore.

Agape je zajednička večera ljubavi, mesto za sve a ne nekog ubeđenog da je baš njemu samo namenjena. Jesti sam za prebogatom trpezom donosi samo trenutno zadovoljstvo, i ništa dobro.

Sport je kao i sve druge sfere života, hteli to da priznamo ili ne, postao igračka  u rukama pojedinca, nemoćnog da shvati sudbinu  Kaligule i konja Incinatusa.

Iako se sve danas valja u blatu laži, korupcije i bezočne pljačke,  KARMA pokazuje pokazuje svoju moć.

Najomiljenija i neprevaziđena košarka rušena u 21.veku, isti toliko koliko je uzidazana u 20-om, potvrđuje svoju harizmu i zahvaljujući daru, znanju i uspesima prepoznatog najvećem medju nama, Željka Obradovića, budi nadu da ljubav i posvećenost nemaju granica.

Partizan je danas najgledaniji isinita bajka, na planeti.

Ispred je svih, iako naoružanih moći, vlašću, novcem, propagandom pre svega.

Uzalud trud, svet prepoznaje sve i poštuje jedini mogući sistem vrednosti.

Uzalud igra lažnih brojeva o prisustvu, kupljenih bonom za benzin, čokoladicom u marketu, ili silom došlih po zadatku.

Istina je neumoljiva, slika raskrinka u trenu izbezumljenost lažnih pobednika, stiglih do  samog kraja nametanja  nestina,  mačem pravde i istine, isečana na komadiće.

Večeras će Arena Beograd ponovo biti centar sveta, pa ponovo u za dva dana četvrtak.

Na megdan najvećem od svih i Žocovoj armiji na terenu i na tribinama, stižu kneževi od Monaka, pa skupoceni manekeni iz Milana, grada umetnosti i mode. Večeras najbolji Obradović,  protiv preizmenjaka, otpisanog  gde se to nije smelo desiti, i samo zato su te gde su.

Dva spektakla u roku od 48 sata, za potvrdu da kad se hožeš, i zna šta se hoćeš, sve možeš!

Najveći na planeti opet Srbin Nikola Jokić se posle osmog tripl-dabla, novih pobeda i poraza odmara, pred nastavak pohod ka nestvarnim uspesima.

Dokazaće još koliko li još puta, kao i Nole da je bolji od svih, da ga još MALO VIŠE omrznu, u bezuspešnom pokušaju da košarakaški brilijant pretvore u kamen.

Dođosmo do kamena, a nas Valjevce i Valjevke kamenje i kamenovanje sa svih strana baš pritislo. Kamen se besumočno odvozi, put ka Lajkovcu je razvaljen, a zima kuca na vrata. 

Viđene aktuelnog trenutka  našeg KK Metalac iz ugla mladog čoveka, i obaveštenog o svemu što bi da sazna, posle prošlosubotnjeg  "šamaranja" baš od kluba Nikole Jokića, je novi signal, da stvar ponovo izmiče kontroli.

Umesto da shvatiš da se snaga ne crpi  iz neznanja i lične  nemoći, nastavljaš da srljaš. Kad shvatiš da zajedništvom, jer  život dobija smisao zavsvakoga od nas samo ako je zdraviji i bogatiji. Ako  smo samo na "istoj talasnih dužini" a ne u blatu što bi da nas sve proguta, da nestanemo, eto radosti i ljubavi.

A izveštaj svedoka i upozorenje sve kazuju.

Samo nekoliko dana nakon velikog brejka u Novom Pazaru i prve pobede na strani, košarkaši Metalca su izbrisali  uspeh. Izgubili su na domaćem parketu, prvi put, i to od debitanta u Košarkaškoj ligi Srbije,  Džokera iz Sombora  84:96 (19:29, 20:24, 26:22, 19:21).

Novajlije u takmičenju je dominirao praktično svih 40 minuta. Metalac je u nekoliko navrata hvatao priključak, ali snage za preokret nije bilo.

Simptomatični su svi ovosezonski uvodni minuti Metalac. Uvek su  traljavi, negledljivi, bezidejni u napadu, sa defanzivom da joj pozavide i NBA timovi u regularnom delu sezone. Uzrok je očigledan, nema trenerskog autoriteta, nema poštovanja publike, i svakoga s zdravorazumskim razmišljanjem i osećajem za nepravdu.

Madridski Real ne bi mogao da parira s četvoricom igrača naspram protivničkih peta, a kamo li ovaj i ovakav Metalac.

Zašto se ta mazohistička košarkaša  neguje u Metalcu, znaju samo "upravni odbor", šala na stranu, zna samo  čovek koji vodi klub, zarad ispunjenja nekih ličnih ciljeva, nimalo realnih i racionalnih.

A, na terenu, već na polovini prve četvrtine, Somborci su imali dvocifren plus (17:6), bez alarma za trenera Metalca da tajmautom, ili izmenama, bar ne dok ne ispuni zadatu kvotu za predodređene igrače, prekine seriju gostiju. Valjevski tim je za divno čudo, na kratko, mada dalje u  debelom  minusu, je davao "znake života".

U međuvremenu je s meča udaljen i predsednik valjevskog kluba, zbog "karakterističnih reakcija". 

Metalac je treći kvartal otvorio  serijom 16:3, na krilima veterana Lešića, momčine, e bar dve klase iznad KLS-a. Dolazak na -1 zaostatka za Džokerom, i potreba za maksimalnom  koncentracijom i smirenošću, poštovanje Lešića pre svega,  se pretvoilo u besumučno srljanje, konfuziju, za krila Somborcima  da "dokrajče" Metalac, lakše nego što su se nadali.

Višedecenijsko iskustvo čuvenog Željka "Struje" Lukajića ponovo je došlo u prvi plan.

"Visoki napon" Lukajićevog  "Džokera" je "istopio "Metal(ac).

 Roster kakav poseduje Metalac ne bi smeo da se oslanja na jednog do dva igrača, čijim dobrim zatvaranjem ostali postaju nemoćni. Trener mora da radi posao za koji je preplaćem ( više od 10 sirotinjskih minimalnih penzija), a ne da bude nemi posmatrač. Biće da je jednom pomoćnik - uvek je pomoćnik.

VIdesmo na delu talenat Obućine, taman da ne bude rečeno da nema minuta za talentovanu valjevsku decu (za talentovanu ima minut, nije da nema, a za nekoga, je malo i četvrtina).

Džoker Somborca je bio Matija Milin. Sa pozicije 5 je doprinosio na sve moguće načine, a statistika kaže - 23 poena, 11 skokova i šut iz igre 10/18 (3/6 za tri). Pratili su ga Aleksa Jugović sa 17 i Zek Simons  16 poena i 9 skokova. U metiljavom Metalcu, standardni paket Save Lešića - 30 poena i 8 skokova, za indeks korisnosti 34, a jedini dvocifren pored njega bio je Miloš Grubor, s dabl-dabl učinkom od 13 poena i 10 skokova. Ameri su definitno zatajili.

Možda pobeda u Pazaru vredi kao dve, ali zato ovaj poraz u Valjevu košta mnogo više.

Jurnjava za pozitivnim skorom na polusezoni biće skoro, pa nemoguća misija, u ovakvoj atmosferi što pritiska  brend valjevskog sporta.

U narednom kolu, "sokolovi" će u Užice. U Gradskom Parku ih čeka pakao Užičana, i izuzetno mladi sastav Slobode, sa  perjanicama,  nesuđenim  pojačanjima Metalca proletos i letos, Vukom Borovićaninom i Mihailom Mušikićem. Moguće je da se ponovi Novi Pazar, ali samo pod uslovom da be bude silovanja zdravog razuma, i sa ponovo na visini zadatka makar Armstrongom, ali i odgovorom trenera i plaćenih momaka, da pobeđuju, a  ne da primaju platu.

I da se zna: Spasenje je u radosti ljubavi davanja, a ne u novcu i porivu uzimanja, neznanju i ljudskoj gluposti! 

Pre tačno 109 godina 3. decembra 1914. godine, general Živojin Mišić je u 7 sati ujutru  komandovao starešinama da povedu srpske ratnike u kontraofanzivu. Bio je to ključni trenutak Kolubarske bitke u Prvom svetskom ratu. Vrhovna komanda se  izričito protivila  Mišičevoj komandi, ali general je ostao neumoljiv, i ispotavilo se da je bio pravu, Srbija je izvojevala epsku pobedu.

Evropa je očekivale vesti o "konačnom slomu" izmorene Srpske vojske, spremna da veliča pohod Aistrugara,  ne sluteći da sledi neverovatan preokret.

Par dana odmora i osveženja, podiglo je srpske ratnike. Osveženi i osokoljeni poput feniksa digli su se iz pepela, i krenuli u pobednički pohod. Razbili su kao niko nikada Austrugarsku vojsku, u tom trenutku jednu od najmoćnijih vojski na svetu.

Pobednička kontraofanziva proučava se na vojnim školama po svetu kao jedinstven primer genijalne strategije vojvode Mišića!

Kolubarska bitka je remek delo taktike ratovanja. Pregrupisavanje samo Prve armije i koncentrisane  udare na VI armiju, osmislio je i izveo Živojin Mišić. Značaj Kolubarske bitke je da ni Srpska, ni Austrugarska vojska nisu imale  strategijske rezerve, kojima bi mogle da ojačaju svoje linije tamo gde je to neophodno. U trenutku kada je Peta austrougarska armija priređivala svečanu paradu u Beogradu, Evropa očekivala da Srbija svaki čas poklekne, a Oskar Poćorek ubeđen da je srpska kraljevina već gotova, 3.DECEMEBRA 1914. je  otpočela je velika protivofanziva celokupne srpskih ratnika.

Na planini Suvobor, Prva srpska armija probila je front Šeste austrougarske armije i žestoko krenula ka Valjevu.

Usledilo je proterivanje Austrougara iz Valjeva  6.decembra.

Srpska vojka nastavlja pobednički pohod  na obale Drine i Save, kod Šapca i 15. decembra 1914. godine oslobađa Beograd za nestvarnu epsku pobedu u Prvom svetskom ratu.

Valjevke i Valjevci sve glasnije zahtevaju da pored spomen parka na Novog groblju, Grad Valjevo ispuni obavezu da čuva sečanje na junake doba zla.

„Kadinjača" u Valjevu potiče iz doba Obrenovića, dve godine nakon formiranja Drinske divizije, 1885. naravni sve o trošku  nа­roda valjevskog kraja. U njoj je naj­pre bio Pe­ti pe­ša­dij­ski puk kra­lja Mi­la­na, a od 1899. go­di­ne – 17. pe­ša­dij­ski puk, ko­ji je pro­šao sve bit­ke, od Bal­kan­skih ra­to­va do  Pr­vog svet­skog ra­ta, od Ku­ma­no­va do Kaj­mak­ča­la­na, da bi u za­vr­šnoj fa­zi ra­ta, na­kon re­or­ga­ni­za­ci­je ma­ja 1917, nje­go­vo ljud­stvo bi­lo ras­po­re­đe­no u dru­ge je­di­ni­ce Drin­ske di­vi­zi­je.

Ka­sar­na iz­me­đu Prvog i Drugog Svetskog rata no­si na­ziv Voj­vo­da Ži­vo­jin Mi­Stoga je sasvim  na mestu zalaganje  za  obnovu srušene Kasarne 17 puka Drinske divizije na  Jadru u Valjevu.