OTIŠAO JE VALJEVAC MAKI, POSLEDNJI MOHIKANAC I NEPOTKUPLJIVI REVOLUCIONAR 20. VEKA ^Featured

Biti svoj, hrabar, nepokoljebljiv i odlučan, sa idealom bespoštedne borbe protiv tiranije, jednostavno revolucionar, borac za demokratiju, danas takav čovek ne postoji, jer poslednji Mohikanac 20. veka, Valjevac  Bogoljub Arsenijević- Maki(1955) je otišao u svetlost beskrajno čistu, lepu i toplu 3.februara 2023.godine.

Bogoljub Arsenijević Maki u svojoj Radničkoj koloniji, naselju  Milorada Pavlovića,  iskazao karakter i duh buntovnika, umetnika, revolucionara.  

U leto 1992. godine, 17.jula u koloniji je postavio spomenik Miloševiću, visok 2,5 metra u obliku ogromnog crvenog uda, sa dva  testisa. Epilog rušenje skullpture nazvane “Srpski predsednik”, hapšenje autora i   osuda na 4 meseca robije,  uslovno.

 Bila je to svojesvrna  najavi  pošasti, nesalomovog i svestranog rokera, slikara, udarnika, najveće  od tada  prisutne u Srbiju.

U  Valjevu 12.jula 1999, za života doživotnog predednika  Titovom trgu, kasnije preinačenom  u  Gradski, po okonačanjju Nato agresije, Maki organizuje Petrovdanski ustanak. Neviđeni   bunt građana, spontano okupljenih preplavio je Valjevo.

Prvi   javni veliki protest protiv vlasti posle bombardovanja, otvorio je oči tzv opoziciji ko će će im biti najveća snaga  i oružje  u rušenju dikatatora.

Osnivač  građanskog otpora nakaradnom režimu, Bogoljub Arsenijević- Maki je  poručio okupljenom narodu, da samo oni mogu pobediti zlo I osvojiti otetu slobodu.

“Stokooo, došli ste, šta čekate, borite se za slobodu” najjaća  je poruka Makija upućena prisutnima, a bilo  je kao nikada do tada, a  ni posle, najviše okupljenih na jednom mestu.

"Miting protiv Miloševićeve vlasti" 1999. godine, završen je napadom, povređivanjem “branilaca" i  oslodilaca, i na  kratko    zauzimanjem  zgrade Skupštine opštine, kasnije pretvorene u “sivonju”

Maki  se iz Valjeva sklonio u Republiku Srpsku, pošto za njim raspisana poternica. Posle sastanka sa generalom Perišićem, specijalci su brutalno pretukli  Makija. Zatvoren i teško povređen, sa slomljenom vilicom I polomkjenim rebarima,  prebačen je iz Valjeva u  bolnicu Centralnog zatvora u Beogradu. Maskiran uspeva da pobegne, a sa novom maskom, i pored intenzuvne potere,  stiže na izložbu, organizvanu njemu u čast  u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Borka Pavićević direktor CZKD javno je rekla obraćaćajuči se prisutnima "Maki je tu sa nama. Tu je u svakome od nas, samo to ne govorite, jer i "oni" su tu. Džaba im, ne mogu ga videti. Sloboda je nevidljiva a tako slatka i prija"

U Okružnom sudu u Valjevu Maki nepravosnažnom presudom osuđen na tri godine robije.

Bismisao  suđenja, optužen da je pikslom u glavu, baš on, Maki  pogodio skrivenig u mraku džandara optuženi Bogoljub je demantovao pozivom, sudiji da pozove pravog krivca, koji čeka ispred vrata sudnice Okružnog valjevskog suda. Sudija se "upecao" i istog časa pozvao obezbeđenje da uvede “krivca”. Naravno ispred sudnice nije bilo nikoga, a  burna reakciju u publici, komešanje, aplauz  povici  “Sloboda za Makija” su potrajali.

Maki, Valjevac 1999.godine, u izboru "Kolubare" tvorac otpora Miloševićevom režimu, bio je iks faktor Petooktobarskih promena, I najzalužniji je sa osvajenje i ulazak u  Skupštinu.

Došlo je "novo doba“, ali je Makiju ostala kazna od tri godine robijem dok predsednik Boris Tadić, u septembru 2010. nije doneo akt o pomilovanju.

U vremenu posle,  vremenu apsurda umesto lustracije uništitelja Srbije, u narodu viđeni ministar kulture, I najmanju ruku gradonačenik Valjeva, nije želeo u vlast. Ostao je svoj, izopštio je javnu politiku kao opciju svog delovanja.

Na svoj umetničko –rokoresko-kozerski način nastavio je da svoj nepotkupljivi put, bez vlasti.

Posle falusa Miloševiću, simbola “Republike kolonije”, radničkog naselja kod zapadnog ulaza u valjevsku fabruku Krušik, sravnjenog sa zemljom Nato bombama 2.maja 1999. u obnovljenom “Mrkonjić gradu” je formirao Vladu Republike kolonije. Vladu si činili momci iz kraja sa kojima rastao. Voleo ih je iskreno, bratski, iako su bili na margini društvene lestvice, Ćela, Macan, Gubar, Geja, Roki, Teša...  Za razliku od mnogih, bilisu  samo  ljudi. Nisu bili ni nalik polusvetu današnjem,  u skupocenim odelima,  "naoružani" besnim  autima, sa kajlama oko vrata, skupocenim satovima,  Korumpirani i kriminalozovani do koske,  postavljeni na visoke fumkcije, da bahato ruši i uništava sve što je ostalo u devastiranoj Srbijim nikada nisu bili Makijev izbor.

Bogoljub Arsenijević- Maki  je  prvi u “pobednicima” i budućim preletečaima prepoznao novo povampireno zla,  još veće i gore od onog iz Miloševičeve ere.

Bez mladalačke energije, ali ljudski sazreo, duboko svestan da nema s kim više da pravi novu revoluciju, večiti buntonik, roker, ikonopisac, slikar i velemajstor fotografije, i dalje samo čovek, je nestao iz javnog života.

Ostao je posvećen umetnosti, viđan je na likovnim izložbama kod "Ljube",  a za svoju decu i svoje ljubavi je jedino je izdvajao slobodno vreme.

Dobri i iznad svega hrabri čovek, kakvih Srbija više nema, niti će ih skoro imati, ostavio je svoje  svoje savremenike i svedoke da sagledaju  smisao hrabrosti i bespoštedne borbe protiv tiranije, uveren da će  doći novi čovek sposoban da nastavi tamo gde je on, Bogoljub stao.

 “Sloboda čoveka nije u tome da može činiti sve što želi, nego u tome da ne mora činiti ono što ne želi”, reči su Žan-Žak Rusoa, a Maki je bio samo čovek, uragan ljudskosti i ljubavi.

Po ličnoj želji Bogoljub Arsenijević-Maki biče sahranjen u prisustvu najvoljenijih.