Svečanom Akademijom u prepunoj svečanoj sali Valjevske gimnazije obeleženo je 9 decenija delovanja AERO KLUBA VALJEVO.

Himnu SR Srbije, otpevao je Kamerni hor – Emanuil pri Hramu Vaskrsenja Gospodnjeg, sa dirigentom Vanjom Urošević.

Usledio je filmski zapis sletanja putničkog aviona  Boing 747, za simbolično obeležavanje  početka  svečane Akademije posvećene letačima u  snove,  i  jubilej  90-u ogodišnjicu postojanja i rada Aero kluba Valjevo!

Omažom posvećenom letačima svih generacija, kroz svojevrsni vremeplov, oribuđena su sećanja na stare dane. Nije izostala najavu novih akcija, u 2023.  za koje su već spremni osvajači  beskrajnog nebeskog plavetnila.

Svest i značaju razvoja, unapređenja i popularizacije sportskog vazduhoplovstva, je  početak priče o pilotima iznedrenim  krajem 19. i početkom 20.  veka u zemljama zapadne Evrope, vremenu  osnivanja prviih aero-klubova.

U Srbiji   je počelo 1921. godine osnivanjem prvog aero kluba u Beogradu.

Posle jedne decenije, tačno 1. januara daleke 1933. u  valjevskim novinama „Glas Valjeva“ osvanula je  vest:

„Danas  1.januara u tri časa popodne sazvat je naročitim apelom zbor Valjevaca da u sali ovdašnje gimnazije osnuju aero-klub. Na zboru će izaslanik Glavnog odbora aero-kluba, inženjer Nenad Mirosavljević, govoriti o avijaciji i zadacima aero-kluba“.

Nedelju dana kasnije u istom glasilu je napisano da je   osnovan i počeo da živi  Aero-kluba u Valjevu.

Od tda do danas proletelo je punih 90 godina.

Prisutnima se na svečanoj Akademiji Aero kkluba Valjevo obratio predsednik Slobodan Andrić.

U ime  svih generacija koje su rasle i razvijale, odane letenju, a vezane samo ljubavlju za ovaj sport rezervisan baš sami za posebne momke i devojke Andrić je govorio biranim rečima.

„Dragi prijatelji, dame i gospodo hvala vam što ste danas sa nama da proslavimo, jubilej  naših 90 godina. Hteo bih da se zahvalim svim dragim ljudima koji su od te 1933 pa do danas, zahvaljujući svom radu, entuzijazmu i pre svega znanju iznedrili ovaj klub. Sa ove pozicije mogu samo da obećam da ćemo nastaviti taj kontinuitet. Aero klub Valjevo postaje ozbiljna škola vazduhoplovnog jedriličarstva, i obuke budućih pilota svih rodova srspske avijacije"

Usledilo je potsećanje na  hiljade  mladih ljudi što su  prošli brojne i raznolike obuke, da bi stekli posebne veštine u sportskom vazduhoplovstvu, od  modelara,  jedriličara u najnovije vreme paraglajderista. Ne malom broju je baš ova obuka baza za  budući životni poziv, pilota  na najsavremenijim letilicama, Mig, Boing,  Erbas...

Zajedničko svima je  entizijazam,  posvećenost,  po ugledu  ljudi na čelu Aero-kluba, i svih onih koji su voleli svoj  klub iskreno i časno,  doživljavajući  ga kao posebnu vrednost. Baš zahvaljujući ljubavi i prepoznatim vrednostima letenja, posebno privilegovani su svoj angažman prepoznavali, vrednovali i odnegovali, prenoseći taj svoj žar i volju za letenjem na generacije do ovih danas, što svojim letačkim rukopisom  ostavljaju tragove na našem plavom nebu.

Ovom prilikom pomentiti su najzaslužniji, najistrajniji,  najverniji zaljubljenici u letenje, što su postavili  temelje i  90 godina gradili valjevski  aero sport.

Od početka 1933. godine,   kada je na osnivačkoj   skupštini za prvog predsednika izabran je advokat Sveta Protić, za potpredsednika  Stefanović, lekar, a za  sekretara Emil Šmit, pilot traje borba. Članove Upravnog  i Nadzornog odbora činili su najugledniji Valjevci tog doba, istaknuti lekari, advokati,  jedan general, direktor banke, viđeniji trgovci.

Do kraja godine klub je imao 67 aktivnih članova, članarina je iznosila 2 dinara, a članska karta i značka 5 dinara.

Prve aktivnosti su  bazirane   na modelarstvu. Sekretar kluba, učitelj Čeda Milošević je  1937. godine je osnovao  u Zanatskoj školi ogranak Aero-kluba, tj. modelarsku sekciju, a ubrzo prvi kurs vazduhoplovnog modelarstva. Valjevske zanatlije i trgovci nesebično su pružali su pomoć u snabdevanju modelarskim materijalom.

Aero- klub  je organizovao i prvorazrednu manifestaciju za građane Valjeva, prvi aero-miting na Dabića polju (današnji teren fabrike Krušik), uz učešće civilnog i vojnog vazduhoplovstva i sa skokovima padobranaca.  Posle aero mitinga građani su su se mogli provozati  avionom, po ceni od 10 dinara. Vreme je bilo ograničeno , pa je samo  pedest troje Valjevaca osetilo čari letenja.

Gost Akademije, letač Mika Isaković, u  to vreme dečak, ovo godine slavi  70 decenija, letenja je posvedočio o  starim dobrim vremenima.

 „Bio je to doživljaj koji se ne zaboravlja, i zbog koga sam ceo život vezao za letenje. A za letenje i to da vam kažem, nije potrebna prevelika mudrost. Dovoljni su dobra obuka, rad,  usavršavanje, posvećenost i najvažnije uvek prisutna disciplina, naravno najviši stepen ogovornosti. Avion je samo mašina, a čovek je taj koji je odgovoran za sve što se dešava sa avionim“, naglasio je stari iskusni nebeski jahač, ponosan, na sve padobrance koje je nosio u nedrima aviona i bacao ih u nebesko plavetnilo.

Na Akademiji nije izostalo   potsećanje da je prvi  zvanični instruktor vazduhoplovnog modelarstva bio je Pantelija Pešić, najbolji u klasi, učitelj desetina mladih modelara. Drugi svetski rat je zaustavio sve, i Aero-klub je prestao da radi.

Ali već 1947. godine, jedriličar  Predrag Jovanović, sa grupom entuzijasta iznova osniva Sportsko-vazduhoplovno društvo Sreten Dudić (nazvano po pilotu poginulom u Španskom građanskom ratu). Okupio je  165 članova, a posleratni entuzijazam i rad društva već 1948. su nagrađeni. Vazduhoplovni savez Jugoslavije, u znak priznanja, daruje Jovanoviću  radio aparat - Kosmaj. Krajem 1949. Društvo ponovo menja svoj naziv i postaje Aero-klub „Sreten Dudić“.

U prvoj  polovini 50-ih godina prvi put su na aerodromu u Divcima  izvedeni skokovi padobranaca iz aviona, gradi se  hangar za avione i jedrilice, počinje  obuka jedriličara, i  obuka motornih pilota. Aero—klub nosi ime fabrike Krušik.

Modelari 1954. su šampioni na zonskom takmičenju. Komanda ratnog vazduhoplovstva organizuje meteo-stanicu, čime su stvoreni uslovi za još intezivniji rad u narednim godinama. 

Jedna od retkih žena koja je još 50-ih godina stekla osnovno letačko znanje i nastavila da pilotira sve do poslednje decenije 20. veka je Verica Đokić. Pored Verice,  ne mali i broj dama tokom duge istorije valjevskog Aero-kluba prošao letačku obuku.

Danas, su članovi mahom muškarci i jednoglasni su oceni da su zajednički ostvarii cilj, sa damama su odnegovali i  unapređuju svoj Aero klub Valjevo'.

Bez razumevanja i podrške lokalne zajednice, entuzijazam pojedinaca, i angažovanje i posvećenost rukovodstva Kluba, bez finansijskih sredstava,  letačka aktivnost sko da prestaju tokom prve polovine 60-ih godina.

Aero - klub dobija neuslovni prostor u nekadašnjem Gradskom podrumu u ulici Vojvode Mišića. Ostaje bez letačkih sredstava,   hangar u Divcima je izdat u zakup. Samo se odvija  obuka padobranaca. Ipak apeli pomažu, i Aero kluba „stanuje „  na nivoj adresi, u   Prote Mateje, iza Doma kulture.

Nesalomivi  i istrajni  članovi Aero kluba  1966. godine su  oživeli aktivnost kluba.

 Najuspešnije  godine, zlatno doba je period izmedju  70-ih i 80-ih godina  prošlog veka. Jedriličari, padobranci i motorni piloti obnavljaju svoja letačka zvanja i dozvole.  

Na aerodromu u Divcima 1967. je organizovano Republičko takmičenje  slobodnoletećih modela i raketaša, a otpočinje i letačka aktivnost. Od grada Klub dobija i 8 hektara aerodromskog zemljišta na korišćenje. Gradi se pristanišna zgrada, nižu se uspesi na republičkim i državnim takmičenjima.   Organizuje se Republičko padobransko prvenstvo 1970, koje će se i ubuduće održavati u našem gradu. Aero klub  je 1971.je nagrađen Septembarskom nagradom  grada Valjeva.

Dušan Milošević 1973. godine postiže svojevrsni rekord, koji ni do dan-danas nije oboren - prelet jedrilicom u trajanju od 7 časova i 10 minuta.

Broj članova 1974. godine dostiže impozantnu cifru od 400 članova, od kojih je čak 114 takmičara.

 Otvoreni padobranski kup grada Valjeva, postaje  jedno od najznačajnijih padobranskih takmičenja i stiče  međunarodni karakter.  Osniva se i radionica za izradu modelarskih raketnih motora.

Milivoje Đokić osvaja jedriličarsku značku – Zlatno C , što je jedan od najvećih rezultata u jedriličarstvu, a tandem pilota Živković- Petrović hara YU nebom, na državnim šampionatima u letenju.

Aero-klub Krušik jedan je od najuspešnijih aero klubova SFRJ, a sredinom osamdesetih je domaćin etape YU relija.

Na  aerodrom u Divcima sletelo je više  od  100 posada malih lakih dvoseda, iz iz cele  Jugoslavije.      

Slede turbulentne 90-e  godine, a aktivnosti se svode mahom na  usavršavanje letačkih kadrova i  uređenje aerodroma. Rukovodioci Kluba se češće menjaju, a klub 1994. ponovo menja svoj naziv i postaje Aero-klub Valjevo.

I pored teških vremena, ostvaruju se neki dobri rezultati Na žalost, usled određenih objektivnih poteškoća i nerešenih imovinsko-pravnih odnosa tokom prvih petnaestak godina ovog veka, aktivnost Kluba zamire sve do 2017. godine.

Ali grupa nepotčinjenih  starih  članova,  svojim angažovanjem, energijom i entuzijazmom, ne odustaje. Bori se i dobija bitku za bitkom.

Nestvarnom energijom nesaalomivih  Aero-kluba Valjevo i počinje svoj novi život. Stari članovi obnavljaju svoje letačke dozvole i već naredne godine održan je Kup modelara i Kup paraglajdera.

Klub je 2019.  konačno oslobođen, stega privatnih interesa, sledi registracija  u APR-u, i članovi biraju  rukovodstvo. Registrovana  je Škola jedriličarstva u kojoj će se 2021. godine, a  posle  četvrt veka, u saradnji sa Ministarstvom odbranebiti  realizovana i prva obuka pilota jedriličara. 

Prošle godine je po prvi put, sa željom da postane tradicionalan, organizovan Memorijalni kup učast heroja Milenka Pavlovića.

Posebno mesto na današnjoj svečanosti, pripada najzaslužnijim ljudima za razvoj našeg kluba i našeg sporta uopšte.

Veliki jubilej je upotpunjen dodelom plaketa za doprinos razvoju Valjevskog aero kluba. Dobitnici su najveći medju jednakima. Priznanja su uručena naslednicama i to: Radice Popova,  sinovima Rasima Skarepa, Borisu-Bati i Bojanu, nasledniku Branka Teodorovića, Miodraga Pekmezovića,  Milana Torbice, Miroslavu Isakoviću, Dušanu i Predragu Miloševiću, Zoranu Rakoviću i Vladimiru Ristiću.

Za najuspešnijeg iz generacije mlađih polota Živkoviću instruktora za Istočnu Evropu za avione Erbas,  najboljem pilotu u klasi generala Antona Tusa, priznanje sledi na jednoj od brojnih manifestacija u 2023.godini.

Aero klub danas  sa velikim nadanjima, i još večim željama se sprema da  nastavi  let kojim su poleteli prvi pregaoci pre 90 godina.

Svesni činjenice da je jedriličarstvo osnova pilotskog poziva, želja sadašnjeg rukovodstva je da kod što većeg broja mladih ljudi pobudi interesovanje za jedrilice i da Aero-klub Valjevo postane rasadnik budućih vrsnih jedriličara i takmičara koji će svojim uspesima dopuniti bogatu nisku pobedničkih trofeja kojima se ovaj klub okitio.

Melodijama  pesama što su obeležile neka lepa prošla vremena, neka lepa druženja, neke lepe dosanjane snove, i živote  u  proteklih devet decenija,  prisutne je  kroz uspomene na  Akademiju sa ukusoj i merom vodila glumica  Angelina Lukić.

Muzički deo programa sačinili su  Lazar Avramović  za klavirom, profesor Zoran Siriški na gitari.

Željko Plamenac je svirao kohan, a njegova naslednica Iva,  i Mira Vuković su  svojim interpretacijama vratile  sećanje na vreme crno belog filma, vreme ljubavi i mode, vreme kada  je letenje bilo izbor samo posebnih ljudi.

Svečana Akademija je završena kako je i počela u u pilotskoj kabini, iznad oblaka na na plavom nebu. 

A za jubilej, vek vazduhoplovstva, bude li još odvažnijih  momaka, uz malo sreće Valjevo če imati svoj sportski međunarodni aerodrom, pored centra za obuku pilota, padobranaca i jedriličara.

MILOŠ  Teodosić i Virtus su produžili saradnju na još godinu dana, stigla je potvrda  iz Bolonje. Na ovaj  način demantovana je nedavno izrečena nova u nizu  “istina” čelnika Crvene zvezde  da se Teo vraća u klub za koji navija.

Prekaljeni srpski košarkaški as nastavlja svoju bajku, posle OLIMPIJAKOSA, CSKA, I LA Klipersa u VIRTUSU iz  Bolonje.

Reprezentativac Srbije je u redovima Virtusa od 2019. godine, i u klubu su oduševljeni što će navijačima uživati u košarkaškoj ćaroliji alfe i omege   šampiona Italije,  koji se  bori za TOP-8 u Evroligi.

"U julu 2019. godine, po dolasku u Virtus sam izjavio, došao da  pobeđujemo. Mi smo  šampioni Italije. Igramo, i  nastavljamo da pobeđujemo. Hvala gospodinu Zanetiju, što nam veruje, a  znam šta očekuje od nas", poručio je  Teo.

Gensek Virtusa Paolo Ronki je ponosan zbog odluke Teododića da ostane član         Virtusa.

"Miloš je izabrao da ostane na putu koji je započeo 2019. godine i da se veže uz projekat našeg vlasnika Masima Zanetija čiji je cilj da Virtus bude stabilan u vrhu italijanske i evropske košarke. Osećam da je ponosan zbog toga što nosi medalju šampiona na svojim grudima. Srećni smo što ostaje sa nama i što  garantuje novi ugovor", poručio je Ronki.

Teodosić je bio MVP domaće lige u plej-ofu i igrao je zaista odlično za italijanski tim proteklih sezona, a u Evrokupu je bio najzaslužniji za titulu i plasman Virtusa u Evroligu, gde potvrđuje svoje košarkaško umeće.

Stariji Mišin brat  Jovan  uspešno vodi valjevski KK Metalac na putu ka ABA -2 ligi, a valjevski tim, kao najuspešniji u KLS u prvom delu šsmpionata, igra i na završnom turniru Kupa Radivoja Koraća u naredne nedelje u Nišu.

(foto zvan.FB/TW/IG igraća)Talentovani dečačič, bolje upućeni kažu da je  reč o supertalentu, Filip sin slavnog srpskog internacionalca Nemanje Matića,  raste i fudbalski stasava u večnom gradu Rimu.

Senior Nemanja je potvrdio da je majstor za “vezu” odmah po dolasku i u Romu, a mališa je otišao korak dalje, bezobrazno cepa mreže  protivnika po “ćizmi”-

U Trogoriji, fudbalskom kampu Rome, prve  korake je napravio  malašan Filip Matić(12), sin slavnog internacionalca i bivšeg reprezentativca Srbije Nemanje Matića. Filip brani boje mlađih  selekcije, i već su ga zapazili skauti, jer momčić iskazuje izuzetne golgeterske sposobnosti.

Senioru Matiću, Nemanji, u Rimu je  bilo je potrebno manje od pola godine da pokaže koliko kakav je fudbalski majstor.  Eks srpski reprezentativac i bivši as Čelsija i Mančester Junajteda Nemanja Matić, već je ljubimac navijača “vučice”, a najveća radost je stigla na "Olimpiko" jesenas. Nemanja je pocepao mrežu Torina  bombom iz  Koloseuma, za bod "vučici" u 94.minutu.

Od svog dolaska u Rim, povrdio je koliko je potez slavnog Žozea Murinja da ga pozove, da brani boje Rome, bio nepogrešiv.

Murinjo je stavio do znanja gazdama Rome da želi  visokog defanzivnog vezistu.

Nemanja je iz Mančestera ekspresno stigao  u  tabor "vučice", i odmah pokazao kakav je fudbalski majstor, a posledica je produženje ugovora do leta 2024.godine.

Ali da se Nemanja ne odriče svog kraje je potvrda, ubsko Jedinstvo. Nemanja je vlasnik prvoligaša, ambiciozan da Ub dobije i Superligaša. Okupljanjem talentovanih dečaka iz Srbije, i njihov fudbalsko napredovanje obezbedio je u dva tamnavska kluba Vrelu i Radniku.  Ambicija da od leta Vrelo igra treću ligu, a Radnik zonski rang, sve govori. Očigledno jedini i pravi put za bitisanje otetog i devastiranog srpskog fudbala. Primer za slediti, posebno za Valjevo fudbalski "klinički mrtvo" već skoro četvrt veka.

  Kako stvari stoje  Roma će za koju godinu dobiti i Matića juniora u konkurenciji za prvu postavu. Vreme radi za Filipa već zapaženog golgetara u svom uzrastu. Skauti italijanskih klubova zaduženi za mlađe  kategorije imaju na “radaru” klinca u bordo dresu “vučice”, jer neumoljvo cepa protivničke mreže.

Sin Nemanje Matića, zaduženog za vezu i “prljave poslove”, da “kvari i pravi igru”,  briljira u dresu "vučice" sa brojem  “devet”.

Mlađani Filip  stasava u Trigoriji, kampu Fudbalskog kluba Roma. Naslednik je pao u oči svima. Vrstan je  tehničar, oseća prostor, sa njuhom za gol, a ima već je izgrađen  precizan i jak šut.

Stručnjaci mu predviđaju karijeru, čak veću i od Nemanjine. Put je trnovot i dug, pun prepreka i iznenađenja svih vrsta vrebaju.

Vera u sebe, pored očiglednog talenta, i mnogo odricanja i posvećenosti, naravno  ali i zrnce sreće, su  garant da će uspeti.

Frančesko Toti je fudbalska ikona Rima, a Filip već sve zna i o Robertu Prucu, Rudolfu Volku, Amadeu Amadi, Edinu Džeku... najvećim golgeterima slavnog kluba iz večnog grada.

 Uzor mu je naravno tata Nemanja a ponekad  čuje i reč jednog od najvećih “kouča” današnjice  Žozea Murinja. Za početak privilegije, koje svaki dečak na planeti može samo da sanja.

Istrajnost, vera i ljubav su recept za za uspeh.

Srećno Filipe!

Biti svoj, hrabar, nepokoljebljiv i odlučan, sa idealom bespoštedne borbe protiv tiranije, jednostavno revolucionar, borac za demokratiju, danas takav čovek ne postoji, jer poslednji Mohikanac 20. veka, Valjevac  Bogoljub Arsenijević- Maki(1955) je otišao u svetlost beskrajno čistu, lepu i toplu 3.februara 2023.godine.

Bogoljub Arsenijević Maki u svojoj Radničkoj koloniji, naselju  Milorada Pavlovića,  iskazao karakter i duh buntovnika, umetnika, revolucionara.  

U leto 1992. godine, 17.jula u koloniji je postavio spomenik Miloševiću, visok 2,5 metra u obliku ogromnog crvenog uda, sa dva  testisa. Epilog rušenje skullpture nazvane “Srpski predsednik”, hapšenje autora i   osuda na 4 meseca robije,  uslovno.

 Bila je to svojesvrna  najavi  pošasti, nesalomovog i svestranog rokera, slikara, udarnika, najveće  od tada  prisutne u Srbiju.

U  Valjevu 12.jula 1999, za života doživotnog predednika  Titovom trgu, kasnije preinačenom  u  Gradski, po okonačanjju Nato agresije, Maki organizuje Petrovdanski ustanak. Neviđeni   bunt građana, spontano okupljenih preplavio je Valjevo.

Prvi   javni veliki protest protiv vlasti posle bombardovanja, otvorio je oči tzv opoziciji ko će će im biti najveća snaga  i oružje  u rušenju dikatatora.

Osnivač  građanskog otpora nakaradnom režimu, Bogoljub Arsenijević- Maki je  poručio okupljenom narodu, da samo oni mogu pobediti zlo I osvojiti otetu slobodu.

“Stokooo, došli ste, šta čekate, borite se za slobodu” najjaća  je poruka Makija upućena prisutnima, a bilo  je kao nikada do tada, a  ni posle, najviše okupljenih na jednom mestu.

"Miting protiv Miloševićeve vlasti" 1999. godine, završen je napadom, povređivanjem “branilaca" i  oslodilaca, i na  kratko    zauzimanjem  zgrade Skupštine opštine, kasnije pretvorene u “sivonju”

Maki  se iz Valjeva sklonio u Republiku Srpsku, pošto za njim raspisana poternica. Posle sastanka sa generalom Perišićem, specijalci su brutalno pretukli  Makija. Zatvoren i teško povređen, sa slomljenom vilicom I polomkjenim rebarima,  prebačen je iz Valjeva u  bolnicu Centralnog zatvora u Beogradu. Maskiran uspeva da pobegne, a sa novom maskom, i pored intenzuvne potere,  stiže na izložbu, organizvanu njemu u čast  u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Borka Pavićević direktor CZKD javno je rekla obraćaćajuči se prisutnima "Maki je tu sa nama. Tu je u svakome od nas, samo to ne govorite, jer i "oni" su tu. Džaba im, ne mogu ga videti. Sloboda je nevidljiva a tako slatka i prija"

U Okružnom sudu u Valjevu Maki nepravosnažnom presudom osuđen na tri godine robije.

Bismisao  suđenja, optužen da je pikslom u glavu, baš on, Maki  pogodio skrivenig u mraku džandara optuženi Bogoljub je demantovao pozivom, sudiji da pozove pravog krivca, koji čeka ispred vrata sudnice Okružnog valjevskog suda. Sudija se "upecao" i istog časa pozvao obezbeđenje da uvede “krivca”. Naravno ispred sudnice nije bilo nikoga, a  burna reakciju u publici, komešanje, aplauz  povici  “Sloboda za Makija” su potrajali.

Maki, Valjevac 1999.godine, u izboru "Kolubare" tvorac otpora Miloševićevom režimu, bio je iks faktor Petooktobarskih promena, I najzalužniji je sa osvajenje i ulazak u  Skupštinu.

Došlo je "novo doba“, ali je Makiju ostala kazna od tri godine robijem dok predsednik Boris Tadić, u septembru 2010. nije doneo akt o pomilovanju.

U vremenu posle,  vremenu apsurda umesto lustracije uništitelja Srbije, u narodu viđeni ministar kulture, I najmanju ruku gradonačenik Valjeva, nije želeo u vlast. Ostao je svoj, izopštio je javnu politiku kao opciju svog delovanja.

Na svoj umetničko –rokoresko-kozerski način nastavio je da svoj nepotkupljivi put, bez vlasti.

Posle falusa Miloševiću, simbola “Republike kolonije”, radničkog naselja kod zapadnog ulaza u valjevsku fabruku Krušik, sravnjenog sa zemljom Nato bombama 2.maja 1999. u obnovljenom “Mrkonjić gradu” je formirao Vladu Republike kolonije. Vladu si činili momci iz kraja sa kojima rastao. Voleo ih je iskreno, bratski, iako su bili na margini društvene lestvice, Ćela, Macan, Gubar, Geja, Roki, Teša...  Za razliku od mnogih, bilisu  samo  ljudi. Nisu bili ni nalik polusvetu današnjem,  u skupocenim odelima,  "naoružani" besnim  autima, sa kajlama oko vrata, skupocenim satovima,  Korumpirani i kriminalozovani do koske,  postavljeni na visoke fumkcije, da bahato ruši i uništava sve što je ostalo u devastiranoj Srbijim nikada nisu bili Makijev izbor.

Bogoljub Arsenijević- Maki  je  prvi u “pobednicima” i budućim preletečaima prepoznao novo povampireno zla,  još veće i gore od onog iz Miloševičeve ere.

Bez mladalačke energije, ali ljudski sazreo, duboko svestan da nema s kim više da pravi novu revoluciju, večiti buntonik, roker, ikonopisac, slikar i velemajstor fotografije, i dalje samo čovek, je nestao iz javnog života.

Ostao je posvećen umetnosti, viđan je na likovnim izložbama kod "Ljube",  a za svoju decu i svoje ljubavi je jedino je izdvajao slobodno vreme.

Dobri i iznad svega hrabri čovek, kakvih Srbija više nema, niti će ih skoro imati, ostavio je svoje  svoje savremenike i svedoke da sagledaju  smisao hrabrosti i bespoštedne borbe protiv tiranije, uveren da će  doći novi čovek sposoban da nastavi tamo gde je on, Bogoljub stao.

 “Sloboda čoveka nije u tome da može činiti sve što želi, nego u tome da ne mora činiti ono što ne želi”, reči su Žan-Žak Rusoa, a Maki je bio samo čovek, uragan ljudskosti i ljubavi.

Po ličnoj želji Bogoljub Arsenijević-Maki biče sahranjen u prisustvu najvoljenijih.