77 SRCA LJUDINE I HUMANISTE JOVE KOLUBARCA ^Featured

Entuzijasta za primer, humanista bez premca, čovek sa 77 života najmanje posvećenih sebi, već isključivo porodici, deci humanosti, a tek sportu, Jovan Simić – Jova Koluabarac, živa je legenda i oličenje ljudskosti kakva se danas retko sreće, a kakva nam je preko potrebna, akter je današnje priče posvećene lauaretu portala Moj svet sporta,  za životno delo.

U svom životu koji bi da se ponovo rodio živeo na isti način za svoj prodicu i svoje unuke Jova ništa ne bi menjao. Živeo bi isto kao i svih ovih 77 leta što je proživeo.

Kao klinac svu strast i ljubav usmerio je ka fudbalu. Raša Bošković –Džora ga kao i brojne školarce iz ŠUP-a dok je učio osnovnu školu i zanat na početku druge polovine prošlo veka zarazio fudbalom.

.Otišao sam 1956-57 kod kod Noce Miloševića u valjevsko Jedinstvo, a tamo su ga dočekali Toma Jovičić igrao za Šumadiju iz Aranđelovca, Laza Nikolić, pokojni brat dr Dula, bio direktor Srbijanke, Steva Zagorac Kane, Micko Bogutović Beba i Dragi Nešić, Gođevac... stari igrači Budućnosti, Novak MIlošević šuster, Ranko sajdžija, Čenćan...

“Igrali smo fudbal , družili se uživali. Ubrzo je bio organizovan kurs za sudije i od tada datira moje druženje sa pištaljkom. Prvi instruktori su bili Voja Radosvljević- žongler, Raka Milić,Ilija Veselinović. Kalili smo se po “potesu” godinama da bi početku 70-ih prošlog veka stigli do Beograda. Moji “železničari” Joksa Turčin, Ciga Mijailović i ja, sa još 30-ak sudija iz cele Srbije. A tamo elita na čelu sa Božom Botićem. Bilo je veselo, a i ja nisam zatajio. Pitali su Voju što ne sudim neki viši rang, kad pravila igre imam u malom prstu. Kasnije sam sudio Drugu srpsku ligu u SFRJ, ali nisam voleo da putujem i zaustavio sam se posle skoro 30 godina druženja ss pištaljkom 1984. kao republički sudija na  1750 odsuđenih utakmica”

Svaki sudija ima svoj crni i najblsitaviji dan i pa i čika Jova.

“U Šapcu sam 80-aih sudio Borcu i Želji iz Smedereva.Moj imenjak čuveni novinar Jova Ivanković je bio oduševljen kako sam sudio, a kad on hvali znači de je stvarno bilo dobro suđenje. Najteže mi je bilo u Jabučju, kada je Jabučanac Sejdić udario Cara ( poč. Radisav Ranković medicinski tehničar u Hitnoj pomoći u Valjevu). Bio je sin jedinac, trebalo je majci izaći na oči...

Preko Beloševca Jovan Simić je stigao da formira FK Gradac, a zaslužan je što danas postoji prelepi teren izgrađen zahvaljujći entuzijastima i iz Gradca i Tešnjara na desnoj obali Gradca “River sajd”. Ako je verovati Jovi aktuelni predsednik Skupštine grada Valjeva je zaslužan što pored Krušika, stadiona u Parku Pećina, terena na Petok puku, postoje još dva prelepa terena u Valjevu.

“Gradac i ZSK su dobili zajedno terene. Mića ( Milorad Ilić, gradonačelnik u dva mandata od 1992 do 2000. godine prim. aut,)) je preneo teren na bivšem hipodromu na ZSK, na 99 godina,a Gradac je dobio teren samo na 20 godina. Narodni poslanik Đorđe Milićević nam je doveo školu fudbala Senjak, a za tri godine Peđa Simić i njegovi bivši saigrači napraviše čudo, evo deca će u nedelju daće bog Kadetsku ligu Srbije.

Jovinom fudbalskom putešestviju ema kraja, 2007. je osnovao Ženski fudbalski klub Gradac i gotovo sve aktivnosti u svom stilu, kao i sve drugo u fudbalu, sam finansirao.

“Krenuli smo nule. Okupili devojčice, i posle samo godinu dana rada 2008. ekipa je počela da se takmiči. Zoran Lučić najbolji trener je vodio tim, toliko dobro da smo se prošetali do Prve lige, gde danas igra 10 naših devojaka. Opština i FS Valjevo plaćaju samo suđene nije bilo novca da se takmičemo, jer treba putovatio od Velikog Gradišta, Kragujevca,Niša, Subotice... spremiti deci sendvič.

UEFA daje veliki novac za ženski fudbal

"Mi od toga odnosno od  FSS nemamo ništa. Subotički Spartak pomažu jaki privatnici, i zato je jak . Sada treniramo, ali se ne takmičimo, a pomoć nam stiže od prijatelja, na čelu sa mojim sinom Bucom uvek spremnim da uskoči kad “gori” Sveta –buldog, Lučić su nabavili opremu. Interesovanje za ženski fiudbal u Valjevu je ogromno. Nemamo uslove da primimo svu decu koja bi želela da igraju fudbal u ŽFK Gradac.

U Valjevu nema ni snage ni volje da se ulaže u ženski fudbal.

“Sve je usmereno u klub sa druge strane Barske pruge( FK Budućnost Krušik prim. aut.). Troše milone, a vajde nema .Možda za nekoga i ima, ne znam. Zna se ko je dužan da proverava poslovanje klubova počev od Nadzornog odbora, do policije, tužilaštva i sudova. Nemaju ni jednu mlađu selekciju vrednu pomena. Sa parama izdvojenim za njihove “igre bez granica” mi bismo igrali Ligu šampiona. Mnogo je zla u fudbalu, a Zvezdan Terzić je najveće. Toliko o stanju u današnjem valjevskom i srpskom muškom fudbalu.

Za dugogodišnji rad Jova Simić je nagrađen i plaketom FS Regiona Zapadne Srbije.

“Hvala ljudima iz Zapadne Srbije. Smatram da sam zaslužio priznanje.Pola veka sam posvetio fudbalu, uvek čovek misli moglo je više. Teška su vemena, posebno od kada nema Tita. Svi se busaju da su bolji od Tita, ali lažu sebe i ovaj narod. Mnogo je nepravde, loših ljudi. Zbog sitnih interesa ljudi su spremni da se prodaju za lažno obećanje”.

Humanost bez granica je jedno od 77 lica Jove Kolubarca. Dobrovoljni davalac krvi je dugi niz godina. Platinasta medalja je nagrada za 137 dobrovoljnih davanja krvi.

U vreme egzidusa Srba iz Krajine širom je otvorio vrata svog doma i smestio tri porodice iz Knina i Benkovca pod svoj krov, naravno bez ikakve naknade.

Humanista bez granica zaveštao je svoje organe za lečenje i život drugih ljudi.

Ne ljuti se što nije od grada Valjeva još uvek nije stiglo nikakvo priznanje za poštovanje i i neizemernu ljubav prema deci i ljudima.

“Sve što radim i radiću i dalje, dok sam živ. To je jednostavno moj način života. Sin Svetislav -Buca, troje unuka i uskoro i peto praunuče su moja radost i najveće bogatstvo. Moj život je u potpunosti ispunjen, u dok me noge nose, i glava sluša, biću uz decu.. Ali ću i” ratovati”. Šahovska tabla i domine biće mi oružje protiv ljutih rivala u Domu penzionera. Na kraju samo da poručim svima: budimo ljudi i život će nam biti pesma” zaključio je Jovan Simić ,čika Jova Kolubarac.

Stopama svog oca krenuo je dugi niz godina uspešni biznismen, sin Svetislav - Buca, klupsko internacionlni bokserski sudija. Unuk Aleksandar - Gale je stigao do pobedničkog postolja u šampionatu  Jugoslavije u kartingu. Zet Stefan-Drnda danas jedan od najboljih fudbalera u Valjevu. A o najmlađima tek će se čuti.

Za svoj skromni doprinos boljem životu Valjevki i Valjevac Jovan Simić je nagrađen priznanjem portala Moj svet sporta za životno delo za 2015-2016 godinu.

Poželećemo mu dobro zdravlje, svu sreću i radost ovoga sveta.